Posts Tagged ‘Zakon o visokom obrazovanju’

Najavljene izmene Zakona o visokom obrazovanju predstavljaju vrhunac dugogodišnjih napada neoliberalnog kapitalizma na visoko obrazovanje u Srbiji. Izmenama zakona predviđa se ukidanje dosadašnjih kategorija samofinansiranja i budžeta, dok se umesto njih uvodi kategorija sufinansiranja, koja je zapravo procentualno plaćanje školarine na osnovu uspeha.

Država pokušava da ovaj model predstavi kao jedan progresivan korak, koji će omogućiti da više mladih ljudi upisuje fakultete. U Strategiji o visokom obrazovanju navodi se i da je nov način finansiranja studija pravedniji, jer smanjuje jaz između budžetskog i samofinansirajućeg studenta dok se u realnosti budžet uništava, u korist samofinansiranja.

Ovaj korak u daljoj komercijalizaciji visokog obrazovanja u Srbiji, katastrofalan je ne samo iz aspekta daljeg onemogućavanja velikom broju mladih ljudi iz radničke klase da pohađaju fakultete zato što jednostavno nemaju novca za školarine, već takođe i zato što je u pitanju direktno uništavanje svake kolegijalnosti i studentske solidarnosti time što se studenti i studentkinje pretvaraju u ljute konkurente, koji moraju da se nadmeću, takmiče i podmeću noge jedni drugima kako bi imali što bolji uspeh a samim tim i nižu školarinu.

Školarine su i ovako previsoke, a i samo njihovo postojanje je uvreda za ljudsku inteligenciju, budući da obrazovanje, od osnovne škole, pa do fakulteta svakako treba da bude u potpunosti besplatno, javno finansirano i svima dostupno. U kapitalističkom društvu sve se tretira kao roba, koja ima određenu vrednost u skladu sa tržišnom potražnjom, pa tako i obrazovanje. Mnogi studenti moraju da rade po jedan ili čak dva posla kako bi platili sebi troškove studiranja, a studenti i studentkinje koji nisu iz univerzitetskih gradova poput Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša, imaju još više troškove studiranja, a njihove porodice često uzimaju kredite i upadaju u dužničko ropstvo kako bi im obezbedile sredstva za studije.

Država želi da visoko obrazovanje pretvori u privilegiju, kroz razne besmislene namete koji se iz godine u godinu izmišljaju po fakultetima, a sami fakulteti koristeći to što imaju autonomiju konstantno dižu školarine.

Borba za svima dostupno, kvalitetno visoko obrazovanje nije nešto što je nepoznato u Srbiji. Naime još od 2006. godine postoji direktnodemokratska tradicija studentskog samoorganizovanja, koja je započeta blokadom Filozofskog fakulteta u Beogradu, od strane samoorganizovanih studenata i studentkinja. Tokom narednih godina nizale su se brojne studentske borbe i pobede: blokada Arhitektonskog fakulteta, blokada DIF-a, blokada Matematičkog fakulteta , blokada Filozofskog fakulteta 2011. godine, blokada Filološkog fakulteta iste godine, blokada Fakulteta primenjih umetnosti, blokada Fakulteta likovnih umetnosti, čuvena blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu 2014. godine koja je trajala 60 dana i ujedno predstavlja najradikalniju samoorganizovanu studentsku borbu u Srbiji, u 21. veku, blokada Šumarskog fakulteta itd.

Ono što je zajedničko svim navedenim borbama, od kojih je većina rezultirala ispunjenjem studentskih zahteva, koji su svuda redom bili usmereni protiv bahatosti fakultetskih uprava i posredno, Ministarstva prosvete, jeste da su u pitanju samoorganizovane borbe, na direktnodemokratskim osnovama, bez ikakvih vođa, štrajkačkih odbora i drugih autoritarnih struktura, vođene od strane samih studenata i studentkinja kroz studentske zborove. Navedeni tip studentskih protesta, tokom kojih se blokiraju same zgrade fakulteta, onemogućavajući profesorima da drže predavanja, prekidanjem istih od strane studenata u protestu, pokazao se kao jedini efikasan i delotvoran oblik borbe za studentske interese.

Navedene metode organizovanja kroz direktnodemokratske zborove i sukobljavanje sa fakultetskim upravama i ministarstvom kroz blokade fakulteta, dakle kroz direktnu akciju, a koje studenti u Srbiji upotrebljavaju već 10 godina u borbi za svoje interese, predstavljaju osnovne metode anarhosindikalizma, koje su se u praksi širom sveta, kroz istoriju pokazale kao izuzetno efikasna oružja u borbi radničke klase protiv kapitalističke elite.

Borba protiv najavljenih izmena Zakona o visokom obrazovanju zahtevaće od studenata i studentkinja da se samoorganizuju na nivou cele Srbije, u direktnodemokratske, nehijerarhijske borbene grupe i da se međusobno povežu na nivou različitih fakulteta, ali i različitih univerziteta. Koristeći anarhosindikalističku metodu direktne akcije, blokadama fakulteta, na masovnom nivou, studenti i studentkinje itekako mogu da primoraju državu da odstupi, i ne samo to, već i da je primoraju na ukidanje ovog katastrofalnog obrazovnog sistema a nakon toga i na zamenjivanje istog besplatnim, svima dostupnim, kvalitetnim visokim obrazovanjem.

Studentska populacija još uvek nije u potpunosti svesna svoje snage i potencijala, ali se poslednjih meseci ta svest itekako razvija, uzmimo za primer Novi Sad, u kojem su studenti i studentkinje osnovali direktnodemokratski, nehijerarhijski „Studentski pokret Novi Sad“ koji se između ostalog otvoreno zalaže za besplatno, svima dostupno obrazovanje.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative u potpunosti podržava direktnodemokratske oblike studentskog samoorganizovanja, i u narednom periodu njegovi članovi,članice i simpatizeri nastaviće da učestvuju u svim progresivnim studentskim inicijativama i borbama, kao i tokom prethodnih 10 godina, dajući svoj doprinos kao studenti anarhosindikalisti, kroz učešće u izgradnji studentskog pokreta, kao i u svim oblicima direktnih akcija, radikalizujući studentski pokret u antikapitalističkom, slobodarskom smeru.

Advertisements
piše Nemanja Dorić

Ma kako to zvučalo, Studentski protest se polako bliži svom prvom rođendanu. Za to vreme napravili smo četiri blokade, gomilu šetnji, uličnih protestnih žurki, akcija i polako stvaramo tradiciju direktne demokratije. Ali, nažalost sede glavešine Univerziteta u Beogradu imaju neki čudan sado-mazo poriv da kada studenti ukažu na problem i naprave protest, ne pokušaju da reše taj problem. Naprotiv, mučeći i sebe i nas, smišljaju sulude načine da prikažu pobunjene studente kao univerzitetskog neprijatelja broj jedan. Verovatno najluđi metod odbrane je vešto balansiranje dokumentima, koji su uglavnom kontradiktorni sa nekim drugim dokumentima ili propisima koje uprava Univerziteta takođe koristi kao deo svoje argumentacije. Koješta se usvaja kako se kome ćefne. Zakon se nekad primenjuje, a nekad ne.

Jedan od tih taktičkih poteza uprave Univerziteta bilo je i zakazivanje sednice Senata na kojoj bi se raspravljalo o kriterijumima za određivanje školarina za 25. maj. Sednica je zakazana pet dana pre isteka zakonskog roka, s namerom da se osigura usvajanje skandaloznih anti-studentskih kriterijuma koje je sačinio tim predvođem prorektorom za finansije, Medojevićem.

Par dana pred sednicu došli smo do dokumenata koji su bili pripremljeni za usvajanje. Kriterijumi? Ma ni ’k’ od kriterijuma. U pitanju je bila preporuka da se postojeće školarine povećaju za minimum 17%. Samo da potsetim, posle novembarske blokade Filozofskog fakulteta Senat je usvojio platformu kojom se, između ostalog, predviđa progresivno smanjenje školarina i pritisak Univerziteta na državu, koja bi trebalo da bude glavni finansijer! Od tih obećanja ni traga. Znači vreme je za protest.

Na zboru održanom 24. aprila na Filološkom fakultetu smo posle kraće rasprave odlučili da prenoćimo u Rektoratu. Time smo hteli da u isto vreme privučemo pažnju javnosti i da se pripremimo za sutrašnju sednicu i protest. Oko šesnaest časova smo ušli u Rektorat sa ćebićima i vrećama za spavanje. Uspaničena Generalna sekretarica Univerziteta i još par zaposlenih su pokušali da nas spreče u tome, ali nisu uspeli. Ubrzo su na terasi i na stepeništu osvanuli dobro poznati transparenti i u vazduhu je polako počeo da se naslućuje dobro poznati duh protesta.

Posle manje od sat vremena od našeg ulaska, pojavio se i rektor Branko Kovačević. Tu počinje pravi šou! Mi smo u međuvremenu zauzeli jednu od sala za sastanke, pa smo ga tu primili. I on i njegova svita su bili vidno iznervirani. Čim sede, on lupi šakom o sto i prozbori: „Vi ste došli u moju kuću i morate znati da sam ja ovde gazda!” Mi smo mu na to odgovorili aplauzom i smehom. Rektor nastavlja da preti, kaže da će nas sve „otpustiti” sa Univerziteta. Pošto je gazda, jel, onda može da otpusti koga hoće.

U međuvremenu su famozni Aleksandar Milojević, marketing menadžer Univerziteta, i rektorov vozač Sima, pokušali da iskoriste naš razgovor sa rektorom da bi pocepali i skinuli naše transparente. Primetili smo ih na vreme, pa je nas nekoliko je izašlo na terasu. Pijani Milojević nam je potpuno nonšalantno odgovorio da je sve u redu i da možemo da se vratimo unutra da slušamo rektora, što je ponovio nekoliko puta, pritom uporno pokušavajući da pocepa platneni transparent koji je visio sa terase Rektorata. Posle kraćeg koškanja i guranja oni su se povukli, a transparenti su ostali na svom mestu.

Ubrzo potom rektor je izgubio i polednju trunku samokontrole, pa je počeo da lupeta koještarije. Pretio nam je svojim drugovima karatistima i privatnim obezbeđenjem. Naglasio je da je odrastao na Bulbulderu „sa Kneletovim ćaletom kog su zvali Al Kapone”. Nije zaboravio ni da pomene da je „ratovao u Kninu” što je po njegovim rečima uticalo na to da je on sada „lud” i „ćaknut” pa zato može svašta da uradi kada mu dođe „žuta minuta”. Ovo ludilo je trajalo dobra dva sata, a sve više studenata je izlazilo iz prostorije sve dok rektor nije ostao sam. Ostavši bez publike odlučio je da ode u svoju kancelariju i da se smiri viskijem. Nakon rektorovog odlaska jedan čovek iz uprave Univerziteta nam je ponudio da će naši predstavnici, ako ostave lične podatke, moći da govore na sutrašnjoj sednici. Posle manjeg zbora smo to prihvatili, a potom smo otišli na spavanje.

Jutro je svanulo oblačno i kišno. Mi koji smo prespavali u Rektoratu smo pripremali argumentaciju za sednicu i pitali se koliko će ljudi doći na protest koji je bio zakazan za dvanaest časova. A onda — pljusak. Na pomolu je bio debakl, ali uspeli smo da malo popravimo situaciju tako što smo sve studente koji su stizali na Plato slali pravo u Rektorat. Do početka sednice unutra se skupila zavidna masa.

Sednica je počela, i čim su kriterijumi stigli na dnevni red situacija je počela da se zaoštrava. Dekan Filozofskog fakulteta, Aleksandar Kostić, je svima stavio do znanja da predloženo povećanje školarina ne može da zadovolji njegove apetite. Naši delegati su pokušali da se jave za reč i argumentuju naše zahteve, ali ih je rektor sasekao uz komentar da „ova sednica nije debatni klub”. Kada je došlo vreme da se glasa, nas stotinak koji smo bili ispred sale smo gotovo bez reči ušli unutra. Rektor je tada, vidno zbunjen, prekinuo sednicu. Dekani i rektorski kolegijum napuštaju salu, a studenti zauzimaju njihova mesta. U sali u kojoj su oni do pre pet minuta hteli da izglasaju povećanje školarina održan je studentski zbor.

A oni nastavlju po starom, umesto da reše problem, oni hoće da se reše nas. Započinju prljavu medijsku kampanju protiv svojih studenata. U tome je prednjačio profesor Medojević, koji je u jednom od svojih napada bunila u istom dahu rekao da ne treba govoriti o školarinama u trenutku „kada se rešava sudbina Kosova i treba da se formira nova Vlada”, a potom otpužio studente za demagogiju.

Kada sa ove vremeske distance razmotrim Kovačevićevu tvrnju da je on „gazda” na Univerzitetu, mogu da shvatim šta pod tim podrazumeva jer uprava Univerziteta se sve više uživljava u ulogu tranzicionog gazde, stečajnog upravnika, koji se goji u luksuzu dok radnici gladuju. Luksuz se upravo i zasniva na tome da radnici gladuju. Mi smo ta masa na čiji račun je Kovačević odlučio da gradi svoj luksuz.

Tome se mora stati na put! Svi studenti moraju ustati u odbranu svog prava na javno obrazovanje, svaki roditelj i svaki budući roditelj, treba da se pobuni ako želi da njegovo dete ima slobodan pristup obrazovanju. Posle četiri blokade, na desetine protesta i zborova, na hiljade letaka i plakata, moramo priznati da nismo ostvarili neki veliki pomak. Da li to znači da treba odustati? Nikako! To samo znači da pritisak nije bio dovoljan, da nije bilo dovoljno blokada. Treba nam generalni štrajk Univerziteta, da odjednom obrazovni sistem stane. Stoga tvrdim — ili ćemo zaoštriti sukob ili ćemo propasti.

http://inicijativa.org/tiki/Blokada+nikad+dosta

Svi se pitaju šta će nam doneti novi Zakon o visokom obrazovanju, i kakva će biti dugo najavljivana reforma visokog obrazovanja. Reforma je počela još kada su školarine i administrativne takse počele da nekontrolisano rastu, kada je poskupela ishrana u menzama i smeštaj u studentskim domovima. Reforma se nastavlja kroz novi zakon kome se mnogi nadaju, neki ga se boje, a pri tome ga niko nije pročitao. Pominju se neki strani, nepoznati pojmovi koji će nam svima doneti bolje i kvalitetnije obrazovanje za koju godinu i opšte blagostanje u dalekoj budućnosti. Takođe se pominje da će se sve reforme sprovoditi u duhu bolonjskog procesa, a pri tome skoro niko ne zna šta je to bolonjski proces.

“Bolonjski proces” se zasniva na Bolonjskoj deklaraciji o formiranju Evropske zone visokog obrazovanja. Tekst Bolonjske deklaracije je vrlo kratak i neodređen. Najvažnije stvari koje se pominju su “unapređenje mobilnosti građana Evrope” i “Uspostavljanje sistema kredita – kao u ECTS sistemu”. Šta to zapravo znači i koje posledice ima? Među državama koje su članice šengenskog sistema viza praktično ne postoje granice, to znači da radna snaga može nesmetano da cirkuliše unutar šengenske zone. Zato se i uvode ECTS poeni. ECTS znači Europe Credit Transfering System, to znači da ukoliko osoba započne školovanje u Engleskoj može da tokom školovanja pređe na francuski univerzitet bez polaganja dodatnih ispita, ovaj sistem se upravo uvodi u Srbiju kroz novi Zakon o visokom obrazovanju. Svako ko se školuje na bilo kom univerzitetu u Srbiji moći da školovanje nastavi u nekoj od zemalja zapadne Evrope. Međutim, niko nam nije rekao da oni koji se školuju u Srbiji uskoro neće imati novca ni za to, a kamo li za školovanje u zapadnoj Evropi.

Pominju se i evaluacija i akreditacija kao sistemi kontrole kvaliteta već postojećih fakulteta. To zapravo znači da da ako komisija koja sprovodi akreditaciju odluči da određeni fakultet nema uslove za rad fakultet se zatvara, tj. oduzima se dozvola za rad. Naravno, niko ne pominje mogućnost privatizacije fakulteta, ali do toga će doći, kao na primer kada je u Engleskoj tokom evaluacije zatvoren i privatizovan veliki broj škola, među kojima je bilo i veoma dobrih škola.
Studenti moraju da redovno prisustvuju predavanjima i vežbama koja su često tako vremenski (ne)raspoređena da između dva predavanja ili vežbi postoji pauza duža od jednog sata, tako da bi studenti ceo dan provodili na fakultetu. Dakle oni koji rade paralelno sa studiranjem neće moći da nastave sa studijama jer neće imati novca, a da ne pominjemo poseldice ove vezanosti za fakultet na privatni i socijalni život studenata.

Pri tome se opšte otuđenje dodatno podstiče kroz mere koje za cilj imaju razbijanje solidarnosti među studentima i pripremanje za besomučno kapitalističko takmičenje.

  • Član 88. stav 3. “Student koji se sam finansira i koji u toku akademske godine ostvari 60 ECTS bodova može da se u narednoj akademskoj godini finansira iz budžeta.
  • Član 88. stav 4. “Pravo iz stava 3. ovog člana student ostvaruje ako se rangira u okviru ukupnog broja studenata čije se studije finansiraju iz budžeta, na način i po postupku utvrđenim opštim aktom visokoškolske ustanove

To znači da je broj studenata koji se finansiraju iz budžeta fiksan i da student koji se finansira iz svog džepa mora da čeka da neko od njegovih kolega padne na samofinansiranje da bi on mogao da pređe na budžet. To stvara veliku podelu između studenata koji imaju privilegiju studiranja na budžetu i onih koji tu privilegiju nemaju, isto tako forsira se takmičenje između samofinansirajućih studenata koji se moraju takmičiti među sobom kako bi imali što više poena da bi bili prvi na listi i prešli na budžet. Samofinansirajući studenti će se bukvalno nadati da će neki njihov kolega sa budžeta pasti na samofinansiranje kako bi oni mogli da se uglave na njegovo mesto. Ovo guši svaku solidarnost među ljudima i čoveka pretvara u mašinu. Studenti su nagonjeni na besomučno takmičenje među sobom da bi bili bolji od drugih i tako postali maskota univerziteta, koji je postao maskota tržišta.

Ovako čovek postaje roba na tržištu rada, a cilj obrazovanja umesto vaspitanja i razvijanja ličnosti postaje obuka mašna za proizvodnju koje se nadaju da će se dobro prodati. Da li je to budućnost koju želite?

http://inicijativa.org/tiki/art393