Posts Tagged ‘Školarine’

Najavljene izmene Zakona o visokom obrazovanju predstavljaju vrhunac dugogodišnjih napada neoliberalnog kapitalizma na visoko obrazovanje u Srbiji. Izmenama zakona predviđa se ukidanje dosadašnjih kategorija samofinansiranja i budžeta, dok se umesto njih uvodi kategorija sufinansiranja, koja je zapravo procentualno plaćanje školarine na osnovu uspeha.

Država pokušava da ovaj model predstavi kao jedan progresivan korak, koji će omogućiti da više mladih ljudi upisuje fakultete. U Strategiji o visokom obrazovanju navodi se i da je nov način finansiranja studija pravedniji, jer smanjuje jaz između budžetskog i samofinansirajućeg studenta dok se u realnosti budžet uništava, u korist samofinansiranja.

Ovaj korak u daljoj komercijalizaciji visokog obrazovanja u Srbiji, katastrofalan je ne samo iz aspekta daljeg onemogućavanja velikom broju mladih ljudi iz radničke klase da pohađaju fakultete zato što jednostavno nemaju novca za školarine, već takođe i zato što je u pitanju direktno uništavanje svake kolegijalnosti i studentske solidarnosti time što se studenti i studentkinje pretvaraju u ljute konkurente, koji moraju da se nadmeću, takmiče i podmeću noge jedni drugima kako bi imali što bolji uspeh a samim tim i nižu školarinu.

Školarine su i ovako previsoke, a i samo njihovo postojanje je uvreda za ljudsku inteligenciju, budući da obrazovanje, od osnovne škole, pa do fakulteta svakako treba da bude u potpunosti besplatno, javno finansirano i svima dostupno. U kapitalističkom društvu sve se tretira kao roba, koja ima određenu vrednost u skladu sa tržišnom potražnjom, pa tako i obrazovanje. Mnogi studenti moraju da rade po jedan ili čak dva posla kako bi platili sebi troškove studiranja, a studenti i studentkinje koji nisu iz univerzitetskih gradova poput Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša, imaju još više troškove studiranja, a njihove porodice često uzimaju kredite i upadaju u dužničko ropstvo kako bi im obezbedile sredstva za studije.

Država želi da visoko obrazovanje pretvori u privilegiju, kroz razne besmislene namete koji se iz godine u godinu izmišljaju po fakultetima, a sami fakulteti koristeći to što imaju autonomiju konstantno dižu školarine.

Borba za svima dostupno, kvalitetno visoko obrazovanje nije nešto što je nepoznato u Srbiji. Naime još od 2006. godine postoji direktnodemokratska tradicija studentskog samoorganizovanja, koja je započeta blokadom Filozofskog fakulteta u Beogradu, od strane samoorganizovanih studenata i studentkinja. Tokom narednih godina nizale su se brojne studentske borbe i pobede: blokada Arhitektonskog fakulteta, blokada DIF-a, blokada Matematičkog fakulteta , blokada Filozofskog fakulteta 2011. godine, blokada Filološkog fakulteta iste godine, blokada Fakulteta primenjih umetnosti, blokada Fakulteta likovnih umetnosti, čuvena blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu 2014. godine koja je trajala 60 dana i ujedno predstavlja najradikalniju samoorganizovanu studentsku borbu u Srbiji, u 21. veku, blokada Šumarskog fakulteta itd.

Ono što je zajedničko svim navedenim borbama, od kojih je većina rezultirala ispunjenjem studentskih zahteva, koji su svuda redom bili usmereni protiv bahatosti fakultetskih uprava i posredno, Ministarstva prosvete, jeste da su u pitanju samoorganizovane borbe, na direktnodemokratskim osnovama, bez ikakvih vođa, štrajkačkih odbora i drugih autoritarnih struktura, vođene od strane samih studenata i studentkinja kroz studentske zborove. Navedeni tip studentskih protesta, tokom kojih se blokiraju same zgrade fakulteta, onemogućavajući profesorima da drže predavanja, prekidanjem istih od strane studenata u protestu, pokazao se kao jedini efikasan i delotvoran oblik borbe za studentske interese.

Navedene metode organizovanja kroz direktnodemokratske zborove i sukobljavanje sa fakultetskim upravama i ministarstvom kroz blokade fakulteta, dakle kroz direktnu akciju, a koje studenti u Srbiji upotrebljavaju već 10 godina u borbi za svoje interese, predstavljaju osnovne metode anarhosindikalizma, koje su se u praksi širom sveta, kroz istoriju pokazale kao izuzetno efikasna oružja u borbi radničke klase protiv kapitalističke elite.

Borba protiv najavljenih izmena Zakona o visokom obrazovanju zahtevaće od studenata i studentkinja da se samoorganizuju na nivou cele Srbije, u direktnodemokratske, nehijerarhijske borbene grupe i da se međusobno povežu na nivou različitih fakulteta, ali i različitih univerziteta. Koristeći anarhosindikalističku metodu direktne akcije, blokadama fakulteta, na masovnom nivou, studenti i studentkinje itekako mogu da primoraju državu da odstupi, i ne samo to, već i da je primoraju na ukidanje ovog katastrofalnog obrazovnog sistema a nakon toga i na zamenjivanje istog besplatnim, svima dostupnim, kvalitetnim visokim obrazovanjem.

Studentska populacija još uvek nije u potpunosti svesna svoje snage i potencijala, ali se poslednjih meseci ta svest itekako razvija, uzmimo za primer Novi Sad, u kojem su studenti i studentkinje osnovali direktnodemokratski, nehijerarhijski „Studentski pokret Novi Sad“ koji se između ostalog otvoreno zalaže za besplatno, svima dostupno obrazovanje.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative u potpunosti podržava direktnodemokratske oblike studentskog samoorganizovanja, i u narednom periodu njegovi članovi,članice i simpatizeri nastaviće da učestvuju u svim progresivnim studentskim inicijativama i borbama, kao i tokom prethodnih 10 godina, dajući svoj doprinos kao studenti anarhosindikalisti, kroz učešće u izgradnji studentskog pokreta, kao i u svim oblicima direktnih akcija, radikalizujući studentski pokret u antikapitalističkom, slobodarskom smeru.

Advertisements

Cirkus na Univerzitetu

Ovih dana svedoci smo medijskog cirkusa, u kome se Senat Univerziteta u Beogradu, ministar i „studentski predstavnici“ takmiče u tome ko je „racionalniji“ a ko više brine za studente i njihove uslove studiranja. Senat najavljuje povećanje školarina, pravdajući kako je deo tih povećanja „u skladu sa rastom inflacije“, Žarko Obradović i predstavnici SKONUS-a se u medijima deklarativno izjašnjavaju protiv toga da se loša ekonomska politika svali „na leđa studenata i njihovih roditelja“. Dosta je laži i medijskih manipulacija. Hajde da vidimo šta se stvarno dešava…

Senatori

Senatori

Kako nas pljačkaju?

…ono što se oduvek i dešavalo – država i čitav sistem špekulanata oko nje opet podižu školarine, dok „studentski predstavnici“ i nasmejani ministar pokušavaju da pasivizuju studentsku mobilizaciju za otpor uveravajući nas da je sve u redu i da će oni to srediti, iza zatvorenih vrata, naravno.

Žarko lopove!

Žarko lopove!

Žarko Obradović, profesor na privatnom univerzitetu Megatrend, od kada obavlja funkciju ministra nastavlja tradiciju urušavanja školstva. Tokom njegovog mandata školarine su više puta povećane. Nastavljajući sa starom igrom, Senat BU i Ministarstvo obrazovanja prebacuju odgovornost jedni na druge – Ministarstvo se u medijima navodno bori protiv povećanja školarina, ali ne postoje nikakve zvanične odluke u tom pravcu, a profesorski profiteri i ne kriju svoju halapljivost. Senat BU ponosno ističe kako danas u Srbiji oko 50% studenata studira na teretu budžeta – sjajan uspeh, naročito ako znamo da je pre samo 25 godina 100% studenata besplatno studiralo, a znanje diplomiranih studenata i opšte obrazovanje društva bilo na daleko višem nivou.

Studentska konferencija univerziteta Srbije (SKONUS), državna organizacija koja se već godinama lažno predstavlja kao studentska, čiji članovi pokušavaju da naprave svoje karijere preko leđa studenata i njihovih roditelja, poznata je po svojoj ulozi amortizera studentskog gneva i aktivnim, organizovanim pokušajima sabotaže studentskih protesta. Svi oni, vrlo svesno, već godinama učestvuju u pljački svih nas. To je čitav sistem, razrađen i organizovan. Zato i mi moramo da budemo organizovani!

Cena školovanja već godinama raste, a fakulteti postaju firme za bogaćenja pojedinaca. Privredna komora Srbije i privatne firme imaju sve veću ulogu na Univerzitetu, a privatnih fakulteta je sve više i više.

Napad na jednog je napad na sve!

Iako je će na svim fakultetima školarine porasti, jer pored otvorene najave 14 fakulteta, ostali fakulteti će „ispoštovati preporuku Senata UB da povećanja ne bude ili da se kreće u skladu sa prošlogodišnjom inflacijom od 12,2 procenta“, u medijima se ponosno ističe da na 17 fakulteta školarine ostaju iste (u proseku samo 1500 evra godišnje). Njihova strategija nam je odavno poznata – ideja je zavarati studentsku populaciju, međusobno je zavaditi tako što će se jedni napasti a drugi privremeno poštedeti. Zato je važno da svi zajedno pružimo otpor napadu na naša prava i naše društvo. Kolege sa 14 fakulteta kojima se sprema drastično povećanje školarina ne smeju da ostanu sami u svojoj borbi, moramo da se uključimo svi – jer napad na njih je napad i na ostale. Danas si možda na budžetu, ali već sutra se možeš naći u situaciji svojih samofinansirajućih kolega. Stoga je solidarnost, danas i ovde, naše najjače oružje!

Organizuj se!

Pričajte sa svojm kolegama sa grupe/katedre , i svim kolegama sa kojima ste u kontaktu. Informište se zajedno o studentskim problemima, imajte na umu da su u medijima najprisutniji oni kojima je stalo da ne budemo tačno informisani o njihovim pljačkama. Sasvim sigurno će skoro svi biti protiv postojanja i povećanja školarina, ali potrebno je vreme da bi se stvorila masa za ozbiljniji sukob sa fakultetskom upravom. Sigurno ćete pronaći još par kolega koji su spremni da se aktivno organizuju – povežite se, napravite svoju formalnu ili neformalnu grupu, i krenite u akciju. Organizujte se sa kolegama sa drugih fakulteta (ako ne poznajete ljude, kontaktirajte nas, verovatno ćemo moći da vam pomognemo).

Informišite što više ljudi o tome šta se dešava (leci, plakati, društvene mreže, sopstveni mediji) i pozivajte na opšti studentski sastanak (zbor studenata/plenum) povodom tih pitanja. Uprava i studentski parlament će, naravno, na sve načine pokušati da spreče okupljanje studenata, jer znaju koliko smo tada jaki kad smo organizovani. Ni tada ne odustajte. Iako ćete ponekad imati utisak da ste u manjini, znajte da 99% kolega podržava borbu, jer ih se u krajnjoj liniji neposredno u njihovom materijalnom interesu. I uvek se podsetite – da ste vi u pravu! Samo neljudi mogu da podržavaju profitiranje u obrazovanju, smišljajući perfidna opravdanja za tu besramnu pljačku.

U slučaju da vam uprava onemogući sastajanje u učionicama ili amfiteatrima, okupljajte se u hodnicima, dvorištima ili jednostavno zauzmite neophodne prostorije. Ništa nas ne sme zaustaviti u borbi za bolje uslove studiranja. Pozovite i sve zaposlene na fakultetu, od tetkica do profesora, zato što su naši interesi suštinski isti i zato što smo zajedno jači. Sa profesorima i parlamentarcima koji su došli sa namerom da sabotiraju rad studentskog zbora izborite se u odnosu na situaciju i štetu koju nanose – ukoliko je to potrebno da bi se omogućio normalan rad sastanka možete ih i udaljiti sa njega.

Važno je da zbor studenata (opšti sastanak) funkcioniše na nehijerarhijskim principima – svako ima pravo reči i pravo glasa, kao i pravo da bude delegiran za zadatke koje odredi zbor. Delegati moraju da imaju imperativan mandat, što znači da su zaduženi za konkretan zadatak, po instrukcijama zbora, i da su opozivi u svakom trenutku. Nehijerarhijska, neposredna demokratija nije samo princip odlučivanja koji jedini istinski poštuje dostojanstvo svakog čoveka, ona ima jako važnu ulogu za dinamiku naše borbe – videćete da su ljudi slobodniji i borbeniji u prijateljskom okruženju u kome nema nikakve pretnje odozgo, i kako su zagriženiji i aktivniji kada znaju da se bore za sebe, a ne za karijeru nekog „vođe“. Nema tog „vođe“ koji nije izdao one koje „predstavlja“, bilo da se jeftino prodao, bilo da je podlego pritiscima vlasti.

Mi

Solidarnost je naša snaga!

Direktna akcija

Istorija pokazuju da vlast isključivo reaguje na direktne pritiske, sva prava koja imamo su izborena, a ne poklonjena. Direktan pritisak na njih je pre svega materijalni pritisak – moramo direktno da zaustavimo njihov profit i ukažemo neposlušnost njihovom autoritetu – to je ono što ih najviše boli i na šta će jedino reagovati.

Protesti, blokade, povezivanje sa svima koje se ovo pitanje posredno ili neposredno tiče – radnicima, penzionerima, srednjoškolcima, našim roditeljima i komšijama, studentima širom sveta koji će podržati našu borbu. To su metodi koji će nam doneti pobedu.

Blokirajmo fakultete, Rektorat, Ministarstvo, izvedimo ceo grad na ulice. Zauzmimo fakultete i ulice!

Idemo na raspust, da napunimo baterije, i priredimo im jedno pravo studentsko proleće. Borba za znanje!

SINDIKAT OBRAZOVANJA ASI
www.asiobrazovanje.wordpress.com
Fb: Sindikat obrazovanja ASI

STUDENTSKE BORBE
www.studentskeborbe.info
Fb: Zahtevamo BESPLATNO OBRAZOVANJE u Srbiji

Zahvaljujući prošlogodišnjim blokadama Filozofskog i Filološkog ponovo je probuđen duh pobune među studentima. Iako nije bio tako intenzivan i masovan kao studentskih protesti u drugim zemljama, taj pokret je veoma značajan jer je vesnik onoga što dolazi. Ponosni smo što smo imali priliku da budemo deo toga i da se rame uz rame sa drugim borbenim studentima i studentkinjama suprotstavimo rangiranju i školarinama.

Sindikat obrazovanja ASI je formiran na jesen 2005. godine i već su te jeseni organizovani prvi studentski zborovi, a naredne godine i blokada Filozofskog fakulteta. Od svog nastanka do danas, svuda i u svakoj situaciji, zalagali smo se za organizovanje na principu direktno-demokratskih studentskih zborova i vršenje direktnog pritiska na nadležne, kroz ulične proteste i blokade fakulteta. Uvek smo bili spremni da podelimo svoje znanje i iskustvo sa drugim borbenim studentima, solidarni sa samoorganizovanim studentskim borbama i sukobljeni sa karijeristima i stranačkim vojnicima.

Ove jeseni, kada obeležavamo sedam godina postojanja, svesni smo da je studentski pokret još uvek slab i nedovoljno organizovan da bi se adekvatno suprotstavio samovolji fakultetiskih uprava i opštoj komercijalizaciji obrazovanja. No, verujemo u potencijal koji ima sadašnje malo, ali borbeno jezgro predstojećih studentskih borbi i nadamo se da će zahvaljujući zajedničkim naporima svih progresivnih studenata nastati ozbiljan i masovan studentski pokret koji će naterati vlast na ustupke i promenu odnosa prema obrazovanju.

U dodatku možete pogledati naša bitna saopštenja, analize i tekstove koji su nastali u prethodnih sedam godina:

Veoma dobra i informativna analiza trenutnih borbi i razvoja studentskog pokreta u Kvebeku. Ističe se „demokratski aktivistički studentski sindikalizam“ kao osnova pokreta koji je izveo stotine hiljada na ulice Montreala u borbi protiv povećanja školarina i ostalih mera štednje. Ispod teksta nalazi se i kratak dokumentarac o pokretu.

Vlada premijera Čaresta se okrenula represiji u nameri da slomi najveći i najdugotrajniji studentski štrajk u istoriji Kvebeka. Studenti su već izdržali grubu upotrebu policijske sile, uključujući hiljadu hapšenja i brutalnih napada specijalne policije na fakultetima i studentskim domovima, kao i na ulicama. Novi zakon usmeren protiv štrajkova, tzv. Zakon 78, praktično ukida slobodu okupljanja i organizovanja, te slobodu mišljenja i izražavanja. Bilo kakvo javno okupljanje više od pedeset ljudi mora se unapred prijaviti policiji, u suprotnom protest se smatra protivzakonitim. Studenti, osoblje i predavači koji podržavaju štrajk rizikuju rigorozne kazne, a studentski sindikati i zaposleni na fakultetima koji organizuju ili podržavaju štrajkove suočiće se sa visokim novčanim kaznama.

Prošlo je više od tri meseca kako preko 170,000 studenata štrajkuje protiv povećanja školarina i traži besplatno školstvo. Na vrhuncu pokreta u akcije i štrajkove uključilo se više od 300,000, neki na nekoliko dana, a neki mnogo duže. Tako je 22. marta na demonstracije izašlo oko 200,000 ljudi. Inicijalno, štrajk je počeo kao odgovor na plan vlade da poveća školarine za 75% tokom sledećih pet godina (što je vlada kasnije zamenila sa povećanjem od 80% tokom sedam godina u takozvanoj „ponudi“ studentima). Pitanje povećanja školarina je bitno jer normalizuje princip po kojem „korisnik“ sam plaća svoje obrazovanje – to je deo „kulturne revolucije“ koju je obećao kvebečki ministar finansija Rejmond Bačand. Trenutna neoliberalna vlada teži da uništi ideju o javnim službama kao socijalnom pravu, a uvođenje poreske stope od 200 dolara za zdravstvene usluge je deo istog plana.

Štrajkački pokret se pokazao mnogo otpornijim nego što je vlast očekivala, usprkos pokušajima vlade da vrati studente u slušaonice represijom koja varira od prebijanja i hapšenja na ulicama do pretnji da će izgubiti školsku godinu, zabrane protesta na fakultetima. Čarestovoj vladi nije pošlo za rukom da slomi zajednički front studentskih sindikata, nudeći pregovore jednima, a istovremeno pokušavajući da isključe druge.

Pritisak Zakonom 78

Pritisnuta štrajkom, vlada je ponudila povećanje školarina na sedam, umesto na pet godina. Napokon su seli za pregovarački sto sa predstavnicima studentskih sindikata. Konačna „ponuda“ vlade uglavnom se svela na moguće snižavanje troškova koje bi odredila zajednička komisija studenata, administracije i vlasti u obliku redukcija školarina studentima. Studenti su zahtevali glasanje o tome i ovaj predlog je odbačen ubedljiovm većinom glasova. Ministarka obrazovanja Line Bičamp je tada odstupila, a vlada se odlučila da štrajk slomi pomoću Zakona 78.

Kvebečki štrajk se uklapa u globlni pokret protiv „mera štednje“ koji je obuhvatio masovnu mobilizaciju studenata u Čileu i borbene studentske pokrete u Velikoj Britaniji i Kaliforniji, kao i narodne pobune u Severnoj Africi i Bliskom Istoku, pokret „Occupy“ i štrajkove protiv mera štednje u Viskonsinu i južnoj Evropi. Borba će se nastaviti, budući da studenti imaju svako pravo na nezadovoljstvo – kada se na male šanse za zapošljavanje nakon fakulteta dodaju školarine koje rastu i kvalitet obrazovanja koji pada. Vlade i poslodavci režu dobre poslove, smanjuju socijalne programe i napadaju prava imigranata, sve u ime štednje, ostavljajući visokoobrazovane da se nakon često nezadovoljavajućeg školovanja suoče sa dugovima, kreditima i neizvesnošću.

Anketa objavljena 7.maja u listu „Globe and Mail“ pokazala je da 62% studenata širom Kanade izražava spremnost da štrajkuje protiv povećanja školarina. Glavna prepreka porastu studentskog aktivizma u drugim gradovima nisu bolji uslovi ili manje nezadovoljstvo, već nedostatak ubeđenja da je moguće boriti se protiv mera štednje, povećanja školarina i komercijalizacije obrazovanja. Kvebečki studentski pokret je razvio sofisticirane političke perspektive kroz dugu istoriju mobilizacije koja može doprineti značajnom rastu poverenja i kapaciteta za širenje borbe. Mnogo se toga može naučiti iz modela demokratskog, studentskog sindikalizma koji je odigrao tako značajnu ulogu u podizanju svesti o kontinuiranoj borbi u Kvebeku.

Crveni kvadrat

Aktivna solidarnost s kvebečkim štrajkačkim pokretom, koji je suočen sa Čarestovim pritiskom je ključna za studentske i radničke borbe protiv mera štednje, budući da kvebečka vlast napada pravo okupljanja i organizovanja. Širimo crveni kvadrat svuda. Crveni kvadrat je simbol koji prožima kvebečki studentski pokret, bilo da se nalazi na odeći, zidu, lecima , culture jam-ovima (komentarisanje masovnih medija uz pomoć komunikacionih alata samih masovnih medija, gde aktivisti pokušavaju kulturnim ometanjem da uspostave dijalog umesto monologa u propagandnim porukama, prim. prev.) ili stranicama na internetu. Prvi put je upotrebljen tokom studentskog štrajka 2005. i mudro se poigrava idejom duga („carrement dans la rouge“ doslovno znači „kvadratno u dugu“ iliti „skroz u dugu“) i borbom (crvena boja je simbol socijalne borbe). Crveni kvadrat nije jedina stvar preuzeta iz tadašnjeg štrajka, već i ključna strategija za efikasnu i demokratsku mobilizaciju, koja je nauk kvebečkog studentskog aktivizma od 1960-ih. U srži ove strateške vizije je ideja demokratskog studentskog sindikalizma.

Trenutni štrajk je deveti generalni štrajk u istoriji kvebečkog studentskog pokreta od 1960-ih. Prvi od ovih generalnih štrajkova desio se 1968. godine, a zahtev je bilo besplatno školstvo, proširenje frankofonog univerzitetskog sistema i demokratsko vladanje obrazovnim politikama i ustanovama. Zahtev za kvalitetnim, pristupačnim i demokratskim javnim obrazovanjem bio je povezan s kvebečkom borbom za nacionalno samoodređenje i za francuska jezička prava. Anglofoni obrazovni sistem ondašnjeg Kvebeka bio je daleko razgranatiji i mnogo bolje finansiran nego frankofoni. Ideja o kvalitetnom, pristupačnom frankofonom obrazovanju bila je deo šireg plana emancipacije.

Studentski štrajk crpeo je snagu i iz talasa radničke borbe koji je zapljusnuo Kvebek krajem 60-ih i početkom 70-ih godina. Kvebečki studenti svesno su preuzeli model francuskog studentskog pokreta koji seže sve do Povelje iz Grenobla, 1946. koja proglašava studente intelektualnim radnicima sa posebnim i zajedničkim materijalnim interesima (npr. za kvalitetno, pristupačno i demokratsko obrazovanje), koji imaju kolektivnu moć i odgovornost da se bore za socijalnu pravdu. Posvećenost studentskom sindikalizmu oblikovanom na radničkom sindikalizmu predstavlja usmerenje ka kolektivnoj organizovanoj snazi.

Borbeni aktivizam je tada odigrao značajnu ulogu u oblikovanju kvebečkog studentskog pokreta, tako da su opšti sastanci (zborovi) članstva i komiteti za mobilizaciju upisani u pravilnike mnogih lokalnih studentskih sindikata. Zahtev za besplatnim školstvom takođe ima dugu istoriju u Kvebeku. Školarine su praktično bile zamrznute od štrajka 1968. do 1990-ih, zahvaljujući nisu studentksih kampanja koje su uključivale i nekoliko generalnih štrajkova. Kada je ranih 1990-ih širom Severne Amerike došlo do značajnog povećanja nameta i mera protiv socijalnih davanja, kvebečki studenti su se suprotstavili i zato plaćaju znatno manje školarine od ostatka kontinenta. Zahvaljujući dugoj istoriji borbi znači, ideja školstva kao javne službe s važnom socijalnom ulogom, a ne robe namenjene tržistu, ima snažnu podršku u kvebečkom društvu.

2001. godine, studentski aktivisti koji su pokrenuli ASSÉ (l’Association pour une Solidarité Syndicale Étudiante – Udruženje za studentsku sindikalnu solidarnost) obvezali su se da će, u skladu sa istorijom studentskog pokreta, pokušati da razviju stratešku perspektivu za efikasnu mobilizaciju. Neki su tada bili aktivni u MDE (Mouvement pour le droit à l’éducation – Pokret za pravo na obrazovanje) koji se raspao nakon neuspešnog štrajka 1998. godine. ASSÉ je razvila široko demokratski pristup studentskom sindikalizmu koji se pokazao uspešnim u studentskom štrajku iz 2005. te ponovo 2012. kada je ASSÉ napravila širu koaliciju pod imenom CLASSE (La Coalition large de l’ASSÉ).

Zaista, demokratski sindikalizam imao je važan uticaj čak i na institucionalizovane i lobističke, birokratske studentske sindikate – Fédération Étudiante du Québec (FEUQ – Studentski savez Quebeca) i Fédération Étudiante Collégiale du Québec (FECQ – Studentski fakultetski savez Quebeca). Dok su 2005. FEUQ i FECQ na kraju izdali ASSÉ kako bi postigli dogovor sa vladom, 2012. studentski su se sindikati držali zajedno. Snaga solidarnosti među studentskim sindikatima ovoga puta je delimično bila odgovor na kritike sa kojima su FEUQ i FECQ suočili sopstveni članovi nakon što su u prethodnom štrajku pristali na zasebni dogovor s vladom.

Demokratski aktivistički studentski sindikalizam

Temelj demokratskog aktivističkog studentskog sindikalizma je shvatanje da studenti, kao i radnici, imaju kolektivne interese (npr. kvalitetno pristupačno javno obrazovanje) i potencijal za kolektivnu moć koju treba organizovati kako bi bila delotvorna u odbrani tih interesa. Ova vrsta studentskog sindikalizma zavisi od pronalaženja strategije kolektivne borbe za trenutna i lokalna pitanja, ali i dovođenje u pitanje vladajućih politika. Solidarnost je srž ove kolektivne snage, kako unutar studentskog pokreta tako i u savezima sa drugim socijalnim pokretima.

Potencijalna kolektivna snaga studenata može postati stvarna sila jedino kada studenti razviju kapacitete za analizu svoje situacije, međusobnu komunikaciju i zajedničko delovanje, uvereni da će se i drugi priključiti borbi. Javnost će uistinu obratiti pažnju samo na one studentske sindikate koji imaju mobilizovano i upućeno članstvo spremno za akciju koja bi potkrepila njihove zahteve.

Opšti sastanak članstva (zbor članstva) (GMM – General Membership Meeting) igra važnu ulogu u ovom procesu, budući da stavlja transparentno kolektivno i demokratsko odlučivanje u središte studentskog sindikalizma. Ovde se studenti okupljaju kako bi diskutovali i razmenjivali inicijative za određivanje smera delovanja njihovog sindikata. Zbor članstva takođe bira i nadzire delegate za kongrese na nivou celog Kvebeka. Zbor članstva je dinamična struktura u kojoj se vode diskusije, iznose argumenti i kontraargumenti – tu aktivisti moraju da uvere ostale svoje kolege da je uspešna borba nužna i moguća.

Vremenski raspon ovih sastanaka od kampusa do kampusa. Na nekim mestima je studentski sindikalizam organizovan oko specifičnih odseka, škola ili fakulteta, dok je na drugima proširen na ceo kampus. ASSÉ nije izmislila opšti sastanak članstva, koji je upisan u statute mnogih studentskih sindikata kao rezultat duge istorije borbe u kvebečkom studentskom pokretu. Pre bismo mogli da kažemo da je ASSÉ razvila mobilizacijske strategije koje su koristile demokratski potencija zbora članstva kao ključan činilac studentskog aktivizma.

Suština ovih strategija su dugotrajnije kampanje unutar organizacije koje za cilj imaju izglasavanje generalnog štrajka od strane svih zborova članstva u Kvebeku. Pre štrajka 2005. organizovane su peticije, lokalne nedelje akcije, okupacije kancelarija i protestne akcije širom Kvebeka. Te kampanje identifikuju i mobilizuju aktiviste, usput radeći na nizu protesta kako bi ljudi mogli da isprobaju umereniji pristup pritiska na vladu i videli da li deluje. Ako vlada ne odgovori na peticije i proteste, sledeći korak su pripreme za generalni štrajk.

Ove kampanje se oslanjaju na lokalne izvršne komitete, kao i na komitete za mobilizaciju u svakom lokalnom studentskom sindikatu. Komiteti za mobilizaciju okupljaju borbene studente koji pokušavaju da omasove pokret i ubeđuju svoje kolege u značaj aktivizma, pokreću ih na akciju. Zborovi članstva su ti koji daju mandate komitetima za mobilizaciju, tako da su aktivisti uvek povezani s kolektivnom snagom studentskog tela kao celine.

Održavaju se kongresi na kojima se profiliše politika kroz rasprave i planiranje akcija širom Kvebeka, to je istovremeno i mesta intenzivne razmene iskustava što reuzltuje kvalitetnijim aktivistima. ASSÉ takođe ima redovne aktivističke kampove gde studenti mogu da se obrazuju o istoriji studentskog pokreta, diskutuju o ključnim političkim pitanjima i razvijaju konkretne veštine.

Demokratski aktivistički studentski sindikalizam se pokazao kao čvrst temelj za CLASSE-ovu (šira koalicija koju je pokrenula ASSÉ za štrajk 2012) stratešku saradnju s FECQ i FEUQ za vreme borbe koja je u toku. Snažno stremljenje ka solidarnosti je takođe navelo kvebečki studentski pokret da se poveže sa drugima koji se bore protiv mera štednje. Slogan „Pretvorimo studentski pokret u socijalni pokret!“ prepoznaje da je borba za kvalitetno, demokratsko javno školstvo u celosti povezana sa borbama za radnička prava, protiv siromaštva, za ženska prava i za kvalitetne javne službe. Studenti su solidarno marširali sa radnicima Alcan Rio Tinta i uspostavili kontakte sa mnogima koji se bore protiv vladine politike. U razdoblju između štrajka iz 2005. i danas, veliki broj radničkih sindikata podržao je ideju besplatnog školstva. Ta solidarno orijentisana perspektiva mogla bi se poboljšati bogatijim i potpunijim antirasističkim i antikolonijalnim analizama koje bi mogle služiti kao vodič i aktivizmu i zahtevima pokreta za promenu obrazovnog sistema. Ohrabrujući znak u ovom smeru je to što je CLASSE nedavno u javnost izneo snažan stav središnjem mestu antirasizma i dekolonizacije u njihovoj borbi.

Konačno, važno je kombinovati direktne borbe protiv povećanja školarina sa širim nastojanjima za odbranu obrazovanja kao javne službe, delimično se boreći i za demokratizaciju i dekolonizaciju visokog školstva. Kvebečki studentski pokret je postavio važna pitanja o demokratskom nadziranju visokoškolskih ustanova i otvaranju procesa određivanja prioriteta u trošenju. Studenti moraju biti punopravni učesnici u raspravama o efikasnom obrzovanju i istraživačkim prioritetima, iako moraju biti vrlo oprezni da ih ne upletu u „mere štednje“ ili ih okrenu protiv drugih zaposlenih u obrazovanju, bilo pomoćnog osoblja bilo nastavnika. Borba protiv povećanja školarina najzad mora biti borba za transformaciju visokog školstva, a radikalno krilo kvebečkog studentskog pokreta radi i na planu za šire promene.

Širenje pokreta

Nemoguće je dugu istoriju kvebečkog studentskog pokreta čarobnim štapićem preneti negde drugde i stvoriti instant aktivizam. No, Moguće je primeniti strategije aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma na način u skladu sa lokalnim uslovima i iskustvima. Širenje aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma može snažno doprineti da se i drugde studenti i obrazovni radnici organiziraju u otporu stalnom povećanju školarina i stalnom restrukturiranju koje uništava kvalitet obrazovanja. Takođe, i postojeći pokret u Kvebeku ojačao bi stvaranjem dodatnih spona solidarnosti, aktivnije mobilizacije radničkih i društvenih aktivista unutar Kvebeka, drugde u Kanadi i svuda po svetu.

Solidarnost je svakako ključna u otporu pritiscima Čarestove vlade i njenog Zakona 78. Svako zainteresovan za pravo na organizovanje, slobodu političkog izražavanja i suprotstavljanje merama štednje, na univerzitetima ili van njih, mora aktivno podržati kvebečke studente u njihovom otporu represiji i borbi protiv povećanja školarina. Vlada i mediji štrajkačima neprestano govore da u Kvebeku studenti plaćaju niže školarine od svojih kolega drugde u Kanadi ili Severnoj Americi. Zapravo, kvebečki studenti i plaćaju manje školarine zahvaljujući svojoj dugoj borbi protiv povećanja školarina i za demokratsko, dostupno i kvalitetno obrazovanje. Kvebečka vlada je odlučna u nameri da školarine u Kvebeku izjednači sa onima u ostatku zemlje, i istrajavaće u tome sve dok studentski pokreti drugde u Severnoj Americi ne uspeju da promene trend bezobzirnog rasta školarina i izbore se za njihovo smanjivanje, sve do konačnog cilja – besplatnog obrazovanja za sve.

Dok se organizujemo i razvijamo solidarnost nasuprot državnim pritiscima, moramo svuda širiti „Crveni kvadrat“. To ne znači samo kačenje značkica i prišivaka po odeći. Iako neophodne, ni same rezolucije koje osuđuju nasilje u Kvebeku, nisu dovoljne. Borbu treba još više usmeriti prema demokratskom studentskom sindikalizmu koji može ujediniti studente i dati im moć da se zajedno sa radnicima bore protiv mera štednje.

Autor teksta, Havier Lafrens, bio je glasnogovornik ASSE-a u štrajku 2005. i trenutno je aktivan u Velikom radničkom plenumu Toronta i na doktoratu je na Univerzitetu York u Torontu.

Izvor

dokumentarac „RED SQUARE REVOLT“

1. Borimo se za besplatno i svima dostupno obrazovanje!

Školarine su iz godine u godinu sve veće. Država ne želi da pokrije troškove visokog obrazovanja. Svedoci smo da se novac koji svi zaposleni daju državi u obliku poreza ili na druge načine, troši na raznorazne gluposti, a fakulteti su ostavljeni da sami rešavaju svoje finansijske probleme. I naravno, najlakše im je da rupe u svom budžetu pune iz studentskih džepova; prvenstveno kroz školarinu, ali i kroz ostale dažbine. Sada je visina školarina određena na osnovu popularnosti fakulteta na tržištu, pa tako godina studija na jednom fakultetu može biti višestruko skuplja od godine studija na drugom. Profesori uče studente da je znanje postalo roba čija se cena se onda određuje odnosom ponude i potražnje. Po njihovom shvatanju fakultet se ekonomski ne razlikuje od kafane ili fabrike sunđera! Polako, ali sigurno, stvara se elitistički sistem visokog obrazovanja. u kome će taj „luksuz“ biti dostupan samo imućnijim slojevima, dok su ostali osuđeni da životare radeći bedno plaćene poslove.

Mi ne pristajemo na društvo u kome će se nejednakost reprodukovati tako što će kvalitetno obrazovanje biti dostupno samo privilegovanoj i bogatoj manjini. Naša generacija ima priliku da se suprotstavi brutalnoj tržišnoj logici onih koji tvrde da je znanje roba koja košta onoliko koliko je neko spreman da plati. Obrazovanje treba da bude pravo, a ne privilegija. Obrazovanje je najbolja borba protiv siromaštva, ne smemo dozvoliti da siromaštvo bude prepreka obrazovanju.

U ovom trenutku, osnovni i najbitniji cilj za koji se bori Sindikat obrazovanja ASI je besplatno i svima dostupno obrazovanje, odnosno obrazovanje koje je u potpnosti javno finansirano.

2. Borimo se protiv komercijalizacije obrazovanja!

Za papreno plaćenu školarinu student sada dobija znanje koje je površno i oskudno. Na fakultetima se više ne razvija kritičko mišljenje niti se stimulišu progresivne ideje, već se, aktuelnom bolonjskom reformom, ide ka tome da se serijski štancuju kadrovi za potrebe tržišta rada. Onemogućeno je suštinsko razumevanje materije koja se proučava. Ni državi ni korporacijama nisu potrebni kreativni ljudi koji će proširiti naš horizont znanja već samo šrafovi koji će se uklopiti u njihovu mašineriju. Fakulteti više nisu naučno-nastavne ustanove, nego firme za bogaćenje pojedinaca. Profesori više nisu naučno-nastavni radnici, oni su postali dileri diploma.

Znanje koje danas posedujemo nastalo je kao proizvod istraživanja i analiziranja iskustva kroz čitavu ljudsku istoriju i trebalo bi da bude iskorišćeno za napredak celog društva, a ne za lično bogaćenje. Mi odbijamo da budemo pretvoreni u proizvod! Ne prihvatamo komercijalizaciju i degradaciju znanja!

Po Zakonu o visokom obrazovanju, broj studenata na budžetu je fiksan, to znači da samofinansirajući student mora da čeka da neko od njegovih kolega sa budžeta padne na samofinansiranje, da bi on mogao da pređe na budžet. I ne samo to, samofinansirajući su naterani da se takmiče među sobom – samo oni koji se budu najbolje rangirali moći će da budu finansirani iz budžeta. Dakle, jedan od neizrečenih ciljeva Bolonje je nametanje mišljenja da smo jedni drugima konkurencija, a ne kolege. Više nije dovoljno da ispuniš sve svoje obaveze i daš ispite – na budžet se više ne prelazi sopstvenim radom i uspehom, već je za to neophodan i neuspeh drugih. Ovakva reforma umesto kolegijalnog odnosa među studentima podstiče nezdravo rivalstvo i konkurenciju. Oni žele da nas nateraju da se besomučno takmičimo među sobom da bi bili bolji od ostalih i tako postali maskota Univerziteta, koji je postao maskota tržišta. Želimo da se bavimo učenjem, naukom i stvaralaštvom, a ne laktanjem i brojanjem bodova!

3. Borimo se da studenti neposredno odlučuju o bitnim pitanjima na diretno-demokratskim studentskim zborovima!

Za početak, šta je direktna demokratija? To je način organizovanja i odlučivanja u kome svi na koje se odluke odnose imaju pravo na ravnopravno učešće u njihovom donošenju, gde se pod ušešćem podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. Konkretno, smatramo da je najbolji način organizovanja i odlučivanja studentski zbor koji je zasnovan na principu direktne demokratije. Na studentskom zboru svaki student može da diskutuje i glasa o svim bitnim pitanjima. Direktna demokratija svim zainteresovanima omogućuje da se aktivno uključe u borbu za svoja prava. Zborovi se organizuju po fakultetima, ali se mogu organizovati i u okviru fakulteta po godinama, odsecima ili grupama, ukoliko postoji potreba i mogućnost. Takođe, može se napraviti zbor svih studenata koji protestuju oko nekog specifičnog zahteva ili zbor na nivou celog Univerziteta oko nekog određenog pitanja itd. Jednom nedeljno izdvojiti sat-dva za razgovor o aktuelnim temama na fakultetu bi najčešće bilo dovoljno da svi zainteresovani studenti budu u toku, kao i da se uključe u diskusije i odlučivanje. Uz to, direktna demokratija podrazumeva i imperativni mandat: svako ko je delegiran da obavi neki posao ili vrši neku dužnost, mora raditi u skladu sa odlukama ili smernicama utvrđenim na zboru. Niko ne može da donosi ili menja odluke na svoju ruku i svako ko nesavesno obavlja svoja zaduženja ili krši principe može biti smenjen i razrešen na prvom narednom zboru.

Veoma je bitno razjasniti odnos između studentskog zbora i studentskog parlamenta na fakultetu. Naime i zbor i parlament teže da donose odluke koje se tiču istih pitanja, npr. da li i kako treba organizovati protest, kakvi će biti zahtevi itd. Dakle, kada na fakultetu istovremeno postoje zbor i parlament, uvek će jedno od ovih tela dominirati na drugim. Ili zbor nad parlamentom ili parlament nad zborom. Iz ovog je jasno da se borimo protiv studentskog parlamenta, koji pasivizira i stvara iluziju da glasati jednom godišnje znači imati nekakav uticaj na dešavanja. Kada bi izbori mogli nešto da promene, odavno bi bili zabranjeni. Studentski parlamenti iznova izdaju studentske interese i dokazuju svoju korumpiranost. Uzrok tome nije, kako bi neki mogli da pomisle, to što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ga izdvaja, otuđuje i postavlja iznad ostalih, a samim tim i izvan interesa onih koje navodno predstavlja. Umesto da studenti jednom godišnje ovlaste nekoga da u narednih godinu dana razmišlja i odlučuje umesto njih, mi se borimo da studenti aktivno učestvuju u donošenju odluka o stvarima koje ih se tiču i tako se pripreme da sutra kada završe fakutet uzmu aktivnu ulogu i u društvu i životu, umesto da budu pasivni posmatrači.

4. Želimo da organizujemo sve učesnike u obrazovnom procesu u borbu za bolje uslove života i rada.

Anarhosindikati se organizuju na osnovu radnog mesta ili privredne grane, a ne na osnovu struke ili profesije. Smatramo da svi radnici na jednom radnom mestu treba da budu u jednom sindikatu, zato što imaju zajedničke interese (koji su suprotstavljeni interesima šefova i države) – na primer, protiv smo razdvajanja sindikata lekara i nemedicinskog osoblja u domu zdravlja ili bolnici itd. U konkretnom slučaju smatramo da svi koji učestvuju u obrazovnom procesu imaju iste interese. Tvrdnja da studenti, nastavno i nenastavno osoblje imaju isti interes može na prvi pogled delovati neobično, pošto većina profesora, najblaže rečeno, nije blagonaklono gledala na studentske zahteve, a pogotovu na metode za ostvarivanje istih. Uzroci sukoba između studenata i profesora najčešće se nalaze van samih fakulteta – u Ministarstvu prosvete ili Ministarstvu finansija. Ove institucije dovode studente i profesore u direktan sukob jer odbijaju da pokriju troškove visokoškolskih ustanova, pa se plate profesora isplaćuju od studentskih školarina, što degradira i zvanje profesora i obrazovanje koje oni treba da prenesu studentima.

Smatramo da ova suprotstavljenost može da se prevaziđe samo kroz zajedničku borbu svih učesnika u obrazovnom procesu za obrazovanje koje će biti u potpnosti javno finansirano. Kada profesori budu zajedno sa studentima zahtevali besplatno obrazovanje za sve, tek će tada moći da se kaže da su studenti i profesori na istoj strani. Pored povećanja plata, kako nastavnog tako i nenastavnog osoblja, što je uvek cilj svakog zaposlenog, borimo se i za smanjenje razlika u visini plata.

Sindikat obrazovanja beogradske lokalne grupe ASI, februar 2012.

http://inicijativa.org/tiki/art2698

Studenti vode dvostruki život – razapeti između svog sadašnjeg statusa i buduće uloge u kojoj očekuju da će se jednog dana naći. Sadašnji status studenata je prosjački, 80% njih ima manja primanja od najslabije plaćenih radnika. Ali, za razliku od radnika, student još ima nadu, pa bez mnogo roptanja prihvata sve što mu se sruči na glavu. Pun snage i mladosti, oseća da se može izboriti sa svakim problemom i da će kroz svega nekoliko godina za njega doći bolja vremena. Jednog dana kada diplomira, student očekuje dobro plaćeni posao – ne znajući da na Univerzitetu u Beogradu studiranje u proseku traje skoro 8 godina, da samo 14% studenata završi u roku, kao i da manje od 40% onih koji se upišu uopšte i završe fakultet. Ipak, student veruje da će baš on biti taj koji će završiti fakultet, i to u roku. I šta onda?

Svi znamo da se posao traži mesecima. „Kriza je i nema posla,“ kažu. „Nikome ne trebaju radnici bez iskustva,“ kažu. Zato će student prihvatiti da radi besplatno samo da bi „stekao neko iskustvo.“ Zato će se sam prijaviti da volontira. Volontiraće mesecima, neki i mnogo duže, volontiraće makar i van struke. Volontiranje treba da nas nauči da naš rad zapravo ništa ne vredi, pa zato niko i neće da ga plati. Treba da budemo srećni ako neko uopšte i hoće da nas izrabljuje, makar i potpuno besplatno, kao robove ili u najboljem slučaju kao srednjovekovne šegrte. I zaista, studenti volonteri su srećni, puni optimizma, i to baš zato što voloniraju. Volotiranje je tako super, i baš je dobro zezanje! Na samom početku našeg profesionalnog života treba da shvatimo da ništa ne znamo i da smo niko i ništa. Zato treba da stisnemo zube, klimamo glavom i istrpimo tih prvih nekoliko godina. Pre nego što napravimo prvi korak u životu, oni hoće da nas pretvore u beskičmenjake da bi mogli da nas ceo život izrabljuju bez otpora. Oni studenti i studentkinje kojima je ostalo nešto dostojanstva radiće honorarne poslove ili bedno plaćene poslove za koje fakultet uopšte i nije potreban, samo da bi zaradili neki svoj dinar, da bi se osećali malo samostalnije. Pokušaće da nakon diplomiranja zaobiđu praksu i druge forme besplatnog rada i odmah se zaposle. Možda im to i pođe za rukom. I šta onda?

Čak i ako uspemo da se zaposlimo u struci, počećemo sa samog dna hijerarhijske lestvice. Kažu da je to normalno. Onda je verovatno normalno i da radimo deset sati dnevno, ili da radimo i vikendom, ili da nam ne uplaćuju zdravstvenu zaštitu i penziono, ili da nas prijave samo sa srednjom školom, da naša reč nema težinu, da se naše mišljenje ne poštuje, da oni iznad izvlače iz nas energiju, vreme, ideje – i da je to „normalno“. No dobro, kakvi god bili uslovi na poslu, radićemo i uz malo sreće dobijati platu na vreme. Imaćemo više mogućnosti nego za vreme studija, ali uglavnom nećemo imati vremena da ih zaista ostvarimo. Veliki je to napredak – od studentskog života bez mogućnosti ka zaposlenom koji ima mogućnosti, ali nema život. Moći ćemo sebi da obezbedimo mnoga sitna zadovoljstva, uvek nešto keša u džepu, putovanje za slobodne dane, novu odeću, izlaske, možda i da iznajmimo stan, kupimo auto. Da li je to taj Život o kome sada sanjaš – da životariš na dnu hijerarhijske lestvice, radeći posao koji ubija inicijativu, guši interesovanja i ubacuje radnika u začarani krug praznih dana koji se ponavljaju u beskraj? Kakav je to život u kome sve vreme jurimo da osiguramo sebi osnovne potrebe, a nemamo uslova da se razvijamo i istražujemo svoje potencijale? Pogledajmo svoje roditelje, rođake i druge starije ljude. Živimo u društvu protraćenih života, neiskorišćenih talenata, ljudi kojima je slomljenja kičma i ubijena nada. Zar nemaš veće ambicije nego da ostaviš svoju mladost u nekoj firmi? Naravno, sada će bivši student ponovo početi da se nada. Nadaće se napredovanju u hijerarhiji, boljem radnom mestu, većoj plati, uticajnijim položajima. Znaš li u kakvom sistemu živimo? Živimo u sistemu nepravde, otuđenja i izrabljivanja. Koliki je procenat onih koji upišu fakultet i zaista ostvare nešto, u skladu sa svojim nadama? Taj procenat je toliko mali da slobodno možeš smatrati da to nećeš biti ti. Zaluđeni spektaklom, stalno trčimo za novim šargarepama koje ispred nas postavlja kapitalistički sistem. Posle celog života trčanja za ovim ili onim šargarepama utrčaćeš samo u sopstveni grob.

Pored svega toga, student ležerno pristaje na bedu svake vrste. Student je stoički rob – što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodnijim. Na protestima protiv Miloševića učestvovale su desetine hiljada studenata, a danas na socijalnim studentskim protestima za bolje uslove studiranja i niže školarine retko kada bude više od hiljadu studenata. Zašto student nema volje da se bori za svoja prava? Zašto se student podsmeva svojim kolegama koje se bore da svima bude bolje? Onima koji upravljaju ovim društvom odgovara da omladina bude politički pasivna i orijentisana samo ka zadovoljenju svojih trenutnih prohteva. Ceo život studenta uče kako da što manje razmišlja o stvarima koje su „previše ozbiljne za njega.“ Student se neozbiljno odnosi prema mnogim stvarima, a pre svega prema samome sebi. Zbog toga je tako neodgovoran kada treba da uradi nešto bitno za sebe, „ne može da se iscima.“ Student mora da shvati da linija manjeg otpora vodi u živo blato. Da bi bilo šta promenio u svetu oko sebe, student prvo mora sebe da uzme za ozbiljno, da se ozbiljno odnosi prema svom životu, prema svojim razmišljanjima i svojim postupcima. Student će ovo morati da nauči sam, uprkos svima i uprkos svemu.

U međuvremenu, fakulteti sve više postaju privatne firme. Pored ogromnih školarina, studentima se papreno naplaćuju i najrazličitije takse, od prijave ispita do izdavanja diplome. Studenti dozvoljavaju da se oduzme pravo na obrazovanje ne samo njima nego i svim generacijama koje dolaze posle njih. Koliko će studenti iz manjih gradova morati da izdvajaju za smeštaj i hranu, pored svih drugih plaćanja koje će pratiti školovanje? Jedina opcija će biti uzimanje kredita za školovanje koje bi plaćali studenti ili njihovi roditelji. Poznato je da radnik koji je pritisnut dugovima mora da čuva svoje radno mesto, da ćuti i ne buni se. Smišljeno se stvara obrazovni sistem koji će u velikoj meri sprečiti obrazovanje dece iz radničke klase. Obrazovanje će postati privilegija dece bogataša, dokazanih kriminalaca i ratnih profitera. Čak se i samo znanje sve više uprošćuje i degradira. Moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Tako je univerzitet postao institucionalizovana organizacija neznanja.

Kako studenti koriste svoje „slobodno“ vreme? Mnogi su otvoreno i sa radošću prihvatili potrošačko društvo i svoje vreme troše na unapred pripremljene sadržaje, koji često ne zahtevaju bilo kakvo korišćenje mozga. Upijaju sve što im se servira i dopuštaju da im masovna kultura oblikuje ponašanje, navike, razmišljanja i želje. Ponekad vole da vode „političke“ razgovore – isprazna naklapanja i besmislene polemike između rivalskih političkih partija koje se bave samo modifikovanjem sistema eksploatacije. Oni studenti koji bi želeli da sebe smatraju alternativnima uglavnom konzumiraju ostatke nekadašnjeg alternativnog mejnstrima, koji je bio loš i u vreme svog nastanka. Neki misle da će prevariti sistem ako se uvale u neku nevladinu organizaciju. Smatraju da su jako alternativni, a zapravo su jedan od najbitnijh delova mašinerije koja reprodukuje vladajuću ideologiju i umrtvljuje svaki pokušaj stvarnog otpora. Oni se ponose svojim interesovanjima – čitaju popularne knjige i gledaju umetničke filmove. Vole modernu filozofiju, ali je ta filozofija đubre. Neki se zanose odlaskom na Zapad. U svojim ružičastim snovima odlaze tamo gde ima posla, budućnosti, nade, stabilnosti… Ima li? Naravno da nema, to najbolje potvrđuju masovni socijalni protesti u tim zmljama.

Student je proizvod modernog društva i svoje ekstremno otuđenje on može da dovede u pitanje samo tako što će u pitanje dovesti sistem u celini. Mi smatramo da je neophodna korenita društvena promena: umesto kapitalističkog sistema, zasnovanog na besomučnoj eksploataciji, sveprisutnoj kontroli, otuđenju i neprekidnom takmičenju želimo da izgradimo novo društvo – društvo u kome neće biti eksploatisanih, gladnih, diskriminisanih, nezaposlenih.

Sindikat obrazovanja ASI okuplja studente i studentkinje, nastavnike i sve druge zaposlene u obrazovnom sistemu. Borimo se za besplatno, svima dostupno i slobodno obrazovanje, za emancipatorsku kulturu i slobodu umetničkog eksperimenta. Borimo se za društvo u kojem će naučna dostignuća koristiti opštem napretku, a ne profitu, za društvo zasnovano na solidarnosti, u kome će ljudi imati neposrednu kontrolu nad svojim životima, u kome će proizvodnja i distribucija dobara biti zasnovane na stvarnim ljudskim potrebama – samopoštovanju i samoostvarenju.

Budi čovek. Pridruži se našoj borbi.

Sindikat obrazovanja beogradske lokalne grupe ASI

http://inicijativa.org/tiki/art2686

Čovek koji se predstavlja kao PR Univerziteta u Beogradu je jučerašnji napad neonacista bakljom na blokirani Filozofski (kome je lično prisustvovao!) i upad na blokirani Filološki fakultet, okarakterisao kao „izolovan incident“, a zatim izneo tvrdnju da je taj događaj „insceniran“ da bi studenti u blokadi pokupili poene u javnosti. Taj čovek, stanoviti Marjan Nikolić, pre samo nekoliko dana je pokušao da izazove incident na blokiranom Filološkom fakultetu gde je vređao studente, unosio im se u lice i pokušavao da ih legitimiše.

Postavlja se pitanje: Ko je taj čovek? Zašto misli da ima pravo da se tako ponaša? Zašto pokušava da lažno predstavi neonacistički napad na blokirane fakultete? Da li to znači da čitav Univerzitet u Beogradu, oko 90.000 nastavnika i istraživača, saradnika, studentkinja, studenata sa 31 fakulteta i 11 naučnih instituta, stoji iza postupaka i stavova čoveka koji pokušava da zastraši studente i sakrije istinu o fašističkom napadu?

Naime, Nikolić se pojavio na Filozofskom fakultetu u isto vreme kada i grupa neonacističkih skinheda, svega dan nakon što je Rektor BU pozvao na policijsko razbijanje blokada fakulteta. Usled činjenice da tako nešto nije moguće učiniti bez otvorenog narušavanja autonomije Univerziteta, pljačkaška uprava BU je morala da nađe nekoga da umesto nje obavi prljavi posao razbijanja blokada. Unapred je bio pripremljen scenario po kome bi se napad neonacista na fakultet i moguća reakcija studenata iskoristili da bi policija našla povod da uđe na fakultete i prekine blokade.

Opšte je poznato da ne postoje nezavisne fašističke grupacije, da su sve pod direktnom ili indirektnom kontrolom sistema. U Srbiji je to posebno jasno svakome ko je zainteresovan za događaje u društvu. U ovom slučaju su neonacisti pod protekcijom PR Univerziteta u Beogradu, očigledno jednog od univerzitetskih „bezbednjaka“, pokušali da odrade prljav posao za upravu Univerziteta u Beogradu. Zahvaljujući trezvenoj reakciji studenata ovaj plan je osujećen. Ovakav pokušaj razbijanja blokade je samo ojačao studente u njihovoj borbi za obazovanje koje neće biti tretirano kao roba.

Zaustvimo pokušaje zastrašivanja studenata u protestu!

Za besplatno i svima dostupno obrazovanje!

Sindikat obrazovanja
beogradske lokalne grupe
Anarhosindikalističke inicijative

http://inicijativa.org/tiki/art2679

Boris Tadić i Marjan Nikolić: