Posts Tagged ‘Protestni odbor’

U knjizi: Borba za znanje: Studentski protest 2006., CAD, Beograd 2007, str. 14-23.

Početkom oktobra 2006. godine na Filozofskom fakultetu, studenti i studenkinje su se samoorganizovali kako bi zaštitili svoja elementarna prava i smanjili visoke školarine. Ubrzo su im se pridružile kolege i koleginice sa drugih fakulteta, a protestne akcije su prerasle u Studentski protest 2006. Ono što izdvaja ovaj protest u odnosu na dosadašnje studentske proteste su organizaciona načela na osnovu kojih su donošene i sprovođene odluke protesta. Shvativši da zvanične studentske organizacije (1) uglavnom nisu funkcionalne i da im niko neće pomoći ako se ne budu sami organizovali, studenti su tražeći model organizovanja, koji će na nabolji način ujediniti efikasnost i demokratiju, došli do direktno-demokratskog organizovanja koje podrazumeva slobodno učešće pojedinca u diskusijama, odlučivanju i akcijama. U praksi, to je realizovano kroz studentske zborove koji su se održavali redovno, bili javni i otvoreni za sve studentkinje i studente, na kojima je svako mogao da izloži svoje mišljenje i da glasa. Posle prvih nesigurnih koraka studenti su brzo naučili da se samostalno organizuju i odlučuju.

Učestvovao sam na prvom zboru, održanom 4. oktobra, kada su, posle duge rasprave, formulisani prvi zahtevi Studentskog protesta. Pre svega, postavljena su pitanja: „Zašto je školarina na Filozofskom fakultetu baš tolika, a ne manja ili veća? Na osnovu čega se određuje visina školarine? Da li uopšte postoji neki kriterijum?“. U raspravu se uključilo dosta prisutnih studenata i studentkinja. Neki su tvrdili da znanje uopšte ne treba naplaćivati i da obrazovanje treba da bude besplatno; s druge strane, neki su sarkastično tvrdili da školarine treba da budu višestruko veće i da svima treba da bude jasno da će u skoroj budućnosti na Univerzitetu biti mesta samo za decu bogatih. Utvrđeno je da školarina na Filozofskom fakultetu iznosi približno oko četiri prosečne zarade, i postavljno je pitanje: „Zašto baš četiri prosečne plate, a ne tri ili pet?“. Sve više prisutnih je bilo ubeđeno da kriterijumi ne postoje i da uprava fakulteta uzima onoliko koliko joj treba. Na kraju je dogovoreno da se od uprave fakulteta zahteva smanjenje školarine na iznos od četiri minimalne zarade.

Takođe, na prvom zboru je izabran protestni odbor čiji se sastav menjao na kasnijim zborovima, koji su bili masovniji. Protestni odbor nije rukovodio protestom, već je imao koordinatorsku ulogu. Njegova osnovna aktivnost bila je organizovanje zborova i protesta. Protestni odbor su činili aktivni, borbeni i požrtvovani studenti i studentkinje, koji su uvek bili u prvim redovima, koji su smišljali akcije i predlagali ih na zborovima. Međutim, oni to nisu radili kao članovi protestnog odbora, već kao pojedinci – učesnici protesta. Ni u jednom trenutku, ni na jednom zboru, se nije moglo čuti da neko nešto predlaže ispred protestnog odobora. Na zborovima su svi bili samo studenti koji učestvuju u protestu i svačiji glas je jednako vredeo. Kada je protestna aktivnost bila smanjena, protestni odbor je, u skladu sa odlukama ranijih zborova, smišljao akcije, pisao saopštenja, organizovao i pokretao inicijative. Za uzvrat, to je pojačavalo aktivnost protesta, zborovi su se češće održavali, a protestni odbor se utapao u studentsku masu koja je preuzimala sve njegove uloge. Tada, a posebno tokom šest dana blokade Filozofskog fakulteta, kada su se zborovi održavali svakodnevno, protestni odbor se rastakao, prestajao je da postoji. Pojavljivao se tek kada se protestna aktivnost smanji, samo da bi dao novi impuls i ponovo nestao među pobunjenim studentima.

Direktna akcija kao argument u pregovorima

Studenti su na zborovima delegirali svoje delegate, koji su na pregovorima sa nadležnima iznosili stavove protesta, ali nisu mogli samostalno da postižu dogovore. Oni su stavove nadležnih prenosili studentima na zborovima, na kojima se potom diskutovalo i odlučivalo o narednim pregovorima i budućim akcijama. Studentski delegati su bili samo pregovarači, a ne ovlašćeni predstavnici. Na taj način je onemogućeno da delegati na svoju ruku, a protiv volje većine studenata, sklapaju dogovore sa nadležnima, kao što se dešavalo prethodnih godina. Uz to, sastav pregovaračkog tima se menjao, na svake naredne pregovore su često odlazili drugi delegati. Time je nadležnima jasno stavljeno do znanja da pregovaraju sa čitavim protestnim zborom, a ne sa nekom pregovaračkom ekipom sa kojom bi se eventualno mogla postići neka nagodba. To je posebno došlo do izražaja poslednih dana blokade Filozofskog fakulteta, kada je vladala velika napetost i među studentima i u upravi fakulteta. Zborovi su se održavali tri puta dnevno, a na svakih nekoliko sati je novih troje ili četvoro ljudi odlazilo na pregovore. Svi smo bili jako umorni, spavalo se malo i neudobno, uglavnom po klupama i podovima, a pregovori su bili posebno dugotrajni i zamarajući. Iscrpljene pregovarače su zamenjivali svežiji i odmorniji, a na zborovima se stalno diskutovalo o aktuelnoj situaciji. Dekan je bio vrlo nezadovoljan, jer „ni sam više nije znao sa kim pregovara“.

Tokom protesta, ako nadležni nisu bili raspoloženi za razgovor sa studentskim delegatima ili su se ponašali cinično i uvredljivo, studenti su ih masovnim i neposrednim akcijama primoravali ne samo na pregovore, već i na ustupke. Recimo, kada na zasedanju Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), 6. novembra, nije doneta odluka o izjednačavanju zvanja, studenti su upali u Rektorat i blokirali članove KONUS-a u svečanoj sali. Ova akcija je rezultirala pregovorima između studenata i tadašnjeg rektora, Dejana Popovića. Takođe, pošto ministar prosvete nije hteo da primi delegate protesta, 16. novembra je blokirana ulica Kneza Miloša, a potom su u Nemanjinoj ulici studenti seli na kolovoz, ispred zgrade Ministarstva prosvete i sporta, prekinuvši saobraćaj na 30 minuta. Tadašnja pomoćnica ministra za visoko obrazovanje, Emilija Stanković (2), je ponudila da primi studentsku delegaciju, ali studenti nisu hteli da razgovaraju sa njom – jer svrha ove akcije nije bila iznuditi razgovor sa nadležnima, već pokazati javnosti da je sila jedini jezik koji oni razumeju. Posebno treba istaći blokadu rada Filozofskog fakulteta, do 22. do 28. novembra, kojom su studenti primorali upravu Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu da podrže studentske zahteve.

Pokazalo se da neposredna akcija obezbeđuje povoljniju pregovaračku poziciju od predstavničke akcije. Jednostavno, pokazalo se da je veća šansa da će nadležni saslušati i uvažiti mišljenje dvesta studenata, koji su blokirali sedamdeset delegata KONUS-a u svečanoj sali Rektorata, nego argumente troje predstavnika studentskih organizacija, koji su na tu sednicu KONUS-a došli kao „zvanični studentski predstavnici“. U tom smislu, blokada Filozoskog fakulteta obezbeđuje znatno bolju pregovaračku poziciju od ispisivanja lepih želja na studentskom „zidu plača“ (3). Zaobilaženje posrednika i uzimanje stvari u svoje ruke, tj. direktna akcija, je tako jasna ideja, tako očigledna, da je definiše i objašnjava sâmo izgovaranje tih reči. (4)

Funkcioneri protiv studenata

Mnogi su bili iznenađeni kada su se zvanične studentske organizacije ogradile od studenata u protestu i osudile ove akcije karakterišući ih kao „radikalne i nasilne“ (5). Međutim, od početka protesta bilo je jasno da funcioneri ovih organizacija ne odobravaju metode borbe i organizovanja studenata u protestu. Oni su želeli da preuzmu pregovaranje i kontakte sa medijima, tvrdeći da „obični“ studenti jednostano nemaju dovoljno iskustva, informacija i argumenata za to. Studentskim funkcionerima je posebno smetalo direktno-demokratsko organizovanje, zborovi i kolektivno odlučivanje. Neki od njih su otvoreno tvrdili da „masa nije u stanju da samostalno razmišlja i odlučuje“, već da joj treba vođstvo koje bi je vodilo u „pravom“ smeru. Pri tome su, naravno, smatrali da oni treba da budu to vođstvo.

Funcioneri zvaničnih studentskih organizacija su već na samom početku protesta, instinktivno, osetili da bi moglo biti opasno ako se studenti organizuju samostalno i direktno-demokratski. Kakvu su to opasnost predosetili? – Opasnost za svoje funkcije, položaje i za svoj status posrednika između nadležnih i studenata. Jer, ako studenti preuzmu inicijativu, sami se organizuju, sami delegiraju pregovarače – kome onda uopšte trebaju studentske organizacije i njihovi funkcioneri? Kao što je već rečeno, direktna demokratija napada sve strukture koje su otuđene od studenata tako što studentkinjama i studentima omogućava da sami odlučuju o svim bitnim pitanjima. Snaga protesta izvire neposredno iz studenata – iz akcija, zborova i diskusija. Upravljanje i odlučivanje postaju opšti, a sve nedemokratske i predstavničke strukture postaju suvišne i prevaziđene. Našavši se u takvoj situaciji, funkcioneri studentskih organizacija su pokušali da nabede samoorganizovane studente da su zapravo neorganizovani, da predstave sebe kao spasitelje i da se nametnu kao zvanični predstavnici, samo da bi opravdali sopstvene funcije i postojanje svojih organizacija. Međutim, bilo je već kasno, jer je svima postalo jasno da oni više nikome nisu potrebni.

Kuda vodi studentski parlametnarizam?

Krajem oktobra, kada je protest bio u punom jeku, počela je priča o prvim izborima za Studentski parlamet, koji su trebali da se održe u to vreme. Pošto studentski parlamenti do tada nisu postojali, neki studenti su pomislili da će kroz parlament moći da reše neke probleme koji postoje na fakultetima. Međutim, to predstavničko telo nije predviđeno za takve zadatke. Studentski parlament je osmišljen kao „organ“ fakulteta „preko kojeg“ je predviđeno da „studenti štite svoja prava i ostvaruju svoje interese“ (6). Na taj način parlament postaje posrednik između studenata i uprave fakulteta. Studentski parlament je spas za uprave fakulteta, za njih je on amortizer studentskog gneva. Uz to, studentski parlamenti su po pravilu u službi fakultetskih uprava koje ih koriste protiv studenata (7). Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija su videli priliku da ožive svoje posustale organizacije, koje bi nastavile da postoje kroz parlamente. One će igrati ulogu studentskih partija koje organizuju studentske predizborne kampanje za studentske izbore.

Studentski parlament teži da od studenata u potpunosti otuđi neposredan uticaj na dešavanja na fakultetu. On to čini mnogo temeljnije i totalitarnije nego što su to studentske organizacije ikada mogle. Već sada uprave fakulteta insistiraju da sva komunikacija sa studentima ide kroz institucije i preko „legalnih studentskih predstavnika“ (8). Studentski predstavnici to koriste pokušavajući da svoj legalitet predstave kao legitimitet, a svoje postojanje kao neophodno. Na nekim fakultetima nije ni bilo izbora za studentski parlament nego je student prodekan upravi dostavio spisak studenata koji su „izabrani“. Pri tome, ti studenti, baš kao i sam student prodekan, najčešće su članovi neke od zvaničnih studentskih organizacija. U nekim parlamentima čak postoje „zagarantovana mesta“ (9) za predstavnike studentskih organizacija.

Dalje, pravilnicima o radu nekih studentskih parlamenata predviđeno je da „sredstva za rad studentskog parlamenta iznose 2% na godišnjem nivou od uplata samofinansirajućih studenata“ (10). Očigledno je da će se ovi parlamenti naći u poziciji sukoba interesa kad god studenti budu želeli da se školarine smanje. Parlamentarcima je u interesu da što više njihovih kolega i koleginica bude na samofinansirajućem statusu i da školarine i druge naknade budu što više, kako bi studentski parlament imao što veći budžet. Sa druge strane jedan od zadataka studentskog parlamenta trebalo bi da bude zaštita studentskih interesa, a to podrazumeva i sniženje školarina. Tako će studentski parlamentarci iznova upadati u procep između svoje dužnosti i svog materijalnog interesa.

Pravilnicima je predviđeno da će svaki član parlamenta koji svojim postupcima „pričinjava štetu Parlamentu ili Fakultetu“ (11) morati da nadoknadi štetu i biti disciplinski gonjen. Međutim, zar oni koji se bore za smanjenje školarina ne nanose štetu i studentskom parlamentu i fakultetu, koji se finansiraju od studenata? Takođe, iako se u pravilnicima navodi da je „rad u parlamentu volonterski“ (12), u istim pravilnicima se može pročitati da predsednik studentskog parlamenta „određuje naknadu za rad angažovanih“ (13). Nije jasno da li se ovde pod volonterskim radom podrazumeva rad za koji se dobija novčana nadoknada ili ne. To ostavlja prostora za eventualne zloupotrebe do kojih može doći u praksi. Ukoliko bi došlo do toga, članovi parlamenta bi se našli u izuzetno ozbiljnom sukobu interesa u kome bi prevagu nad dužnošću lako mogla da odnese lična materijalna korist. Posebno zabrinjava to što se na nekim fakultetima već govori o tome da samofinansirajućim studentima i budžetskim studentima koji nemaju „dovoljno visok prosek“ ne bi trebalo omogućiti da se kandiduju na izborima za studentski parlament.

Studentski parlamenti su za svega nekoliko meseci svog postojanja pokazali visok nivo korumpiranosti i nedemokratičnosti. Uzrok ovakvog razvoja događaja nije, kako bi neki mogli da pomisle, zato što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema, koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ljude pretvara u loše i korumpirane. Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija izjavljuju da se bore protiv apatije i pasivnosti. Međutim, oni u isto vreme pozivaju studente da jednom godišnje izađu na izbore za studentski parlament i tako, u praksi, na druge prenesu ne samo svoje pravo odlučivanja već i razmišljanja o postojećim problemima. Na taj način oni zapravo proizvode i reprodukuju tu apatičnost i pasivnost protiv kojih se deklarativno bore.

Buđenje pojedinca kroz kolektivnu akciju

Sa druge strane, da bi direktna demokratija zaista funkcionisala, ljudi moraju razmišljati i diskutovati o problemima, učestvovati u odlučivanju i akcijama. Osim toga, od svake uzurpacije moraju braniti svoje pravo da neposredno odlučuju, pa i od pokušaja protestnog odbora ili pregovaračkog tima da se nametnu kao vođstvo protesta. Kroz direktno demokratski proces pojedinac postaje svesniji, borbeniji i spremniji da se organizuje i suprotstavi svakoj nepravdi sa kojom se susretne. To je osnovna razlika između direktne demokratije i studentskog parlamentarizma. Direktna demokratija zahteva svesne i borbene ljude, a studentskom parlamentarizmu najviše odgovara da studenti budu pasivni i izolovani.

Na mene je jedan zbor ostavio posebno snažan utisak, i to onaj koji je održan dan pred kraj blokade Filozofskog fakulteta, u ponedeljak 27. novembra 2006. godine sa početkom u 15h. Delegati su došli sa pregovora i doneli dekanov predlog platforme koji je bio tendenciozan, loš i suviše apstraktan. Ljudi na zboru su reagovali vrlo oštro, niko nije bio zadovoljan ponuđenom platformom. Pregovarači su bili veoma umorni i pomalo defetistički raspoloženi, predlagali su da se takva platforma prihvati uz neznate izmene, objašnjavajući da su i oni nezadovoljni, ali da je to najbolje što se može dobiti. Rekli su da je dekan dao ultimatum – ili će studenti prihvatiti njegov predlog platforme ili će on sutra razbiti blokadu svim raspoloživim sredstvima. Pretio je da će satanizovati protest u medijima. Neki studenti su predlagali da se blokada prekine jer im se činilo da su svi iscrpljeni i da ne možemo više izdržati. Sa druge strane neki su predlagali da se kao odgovor na pretnje dekana protest radikalizuje, da se ulazna vrata i svi prolazi blokiraju lancima. Svi su bili iznenađeni platformom koju je dekan ponudio, jer niko nije očekivao tako apstraktna rešenja za tako konkretne probleme. Svi su bili besni, ali u vazduhu je visilo pitanje – Ako odbijemo ponuđenu platformu, da li ćemo imati snage da izdržimo još četiri ili pet dana? Da li ćemo uopšte moći da izdržimo još jedan dan?

Dosta ljudi se javljalo za reč, mišljenja su bila podeljena, govori su bili burni, dinamični. Svi su bili veoma uzbuđeni. Sala 101 u kojoj se održavao zbor je bila prepuna, svi prozori su bili zatvoreni, vazduh je bio izuzetno vlažan i teško se disalo. Ljudi su stalno izlazili iz sale da bi udahnuli malo svežeg vazduha, ali su se ubrzo vraćali jer nisu hteli da propuste raspravu i odlučivanje. Ispred sale je takođe bilo dosta ljudi. Kada sam iz hodnika ulazio u salu, činilo mi se kao da ulazim u pećnicu, tako je bilo toplo unutra. I sama atmosfera je bila vrela. Tada su počeli da se javljaju mnogi studenti koji se nisu čuli na prethodnim zborovima. Mnogi su govorili u korist nastavka blokade. Međutim, oni koji su bili na pregovorima su i dalje zagovarali prihvatanje platforme uz manje izmene. Tada je prvi put od početka zbora bilo postavljeno pitanje: „Da li prihvatiti ovakvu platformu?“. Veliki deo od preko trista ljudi koji su bili u sali u glas je rekao: „Ne!“ Oni koji su bili na hodniku su nagrnuli unutra da bi čuli šta se dešava. Diskusija je nastavljena. Opet su se sukobljavala mišljenja onih koji su smatrali da blokadu treba prekinuti i onih koji su bili za nastavak blokade. Govorili su mnogi studenti čija su mi lica bila samo delimično poznata, koji su se u protest uključili na samoj blokadi. Mnogi studenti, koji su po prvi put govorili, su održali jako inspirativne, zapaljive govore. Govorili su – Mi imamo snage, možemo da izdržimo! Izdržaćemo! Pobedićemo! Nećemo pokleknuti pred pretnjama i ucenama! To je bilo presudno da se blokada nastavi. To nam je svima dalo novu snagu, kao da je energija zbora dala novu energiju onima koji su bili umorni i odagnala sumnje onima koji su bili sumnjičavi. Oni koji su nekoliko desetina minuta ranije bili za prekidanje blokade, sada su vatreno zagovarali nastavak. Opet je postavljeno pitanje, da li prihvatiti platformu ili ne. Ovaj put je odgovor bio još glasniji: „Ne!“.

Razgovor je krenuo u drugom smeru – šta preduzeti? Pošto se sutradan u Rektoratu održavala sednica Senata Univerziteta u Beogradu, odlučeno je da se zakaže protest koji bi se poklopio sa održavanjem sednice. Ponovo se insistiralo da se nabave lanci i blokiraju vrata i prolazi. Neki su predlagali da se, ako dekan ne prihvati da napravi značajne izmene u platformi, narednog dana blokira dekanat i deo zgrade u kome su profesorski kabineti. Predlagano je da se, ako Senat ne prihvati platformu, delegati Senata blokiraju u Rektoratu dok ne donesu ispravnu odluku. Bilo je i mnogih drugih predloga, ali je na kraju dogovoreno da se postupa u skladu sa razvojem događaja i da moramo odlučno reagovati na svaku njihovu kontrameru usmerenu protiv nas. Novi pregovarači su potom otišli kod dekana da mu saopšte da je zbor odbio njegov predlog platforme, a nekoliko ljudi je otišlo da nabavi lance.

Na tom zboru sam shvatio da smo zaista uspeli da izgradimo jednu direktno-demokratsku strukturu koja je u stanju da izrazi kolektivnu volju studenata i studentkinja, i sprovede je u delo. Studenti su svesno odbili da budu vođeni i zastupani, jer su shvatili da imaju mogućnost da sami upravljaju sobom, ali i da su kao kolektiv sposobni da na pravi način analiziraju i tumače probleme sa kojima su suočeni, kao i su kompetentni da te probleme rešavaju. Tokom ovog protesta mnogi studenti i studentkinje su napredovali i razvijali se kao ličnosti, postali odlučniji i otvoreniji, počeli su da kritički razmišljaju. Oni koji su na početku protesta bili uglavnom ćutljivi i inertni, počeli su da preuzimaju inicijativu, da pokreću akcije, da aktivno učestvuju u diskusijama i odlučivanju. Mnogi su počeli da promišljaju probleme Univerziteta, ali i čitavog društva, probleme koji ih se direktno tiču, a o kojima nikada ranije nisu razmišljali. Zahvaljujući direktno-demokratskim načelima, na kojima je protest bio zasnovan, cvetali su duh pobune i kritička misao.

Ono što smo postigli tokom jeseni 2006. godine je samo prvi korak u stvaranju jednog masovnog studentskog pokreta, zasnovanog na načelima uzajamne solidarnosti i direktne demokratije. Pokreta koji će biti u stanju ne samo da se suprotstavi visokim školarinama i trendu komercijalizacije znanja, već i da postavi temelje za rešavanje drugih ozbiljnih društvenih problema. Moramo se dobro organizovati na fakultetima i međusobno se povezati jer samo tako ćemo moći da uspešno odgovorimo na sve izazove sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti.

Tadej Kurepa,
student Fizičkog fakulteta u Beogradu
član Protestnog odbora Studentskog protesta 2006.

Napomene:

(1) Pre svega centrale Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije, ali i njihove lokalne podružnice na fakultetima koje su se pokazale kao izuzetno nefunkcionalne.

(2) Uhapšena tri meseca kasnije, zajedno sa dekanom i desetak profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, pod sumnjom da je učestvovala u organizovanoj kriminalnoj grupi koja je prodavala ispite i diplome.

(3) Uporedi:

Violeta Nedeljković, „Studenti ne odustaju od zahteva“, u: Blic, 29. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://www.blic.co.yu/blic/arhiva/2006-11-29/strane/drustvo.htm (posećeno 15. februara 2007.)

M. J. „Studenti ne žele degradiranje diploma“, u Glas javnosti, 18. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/11/18/srpski/T06111701.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(4) Emil Puže, Direktna akcija, Liber/CLS, Beograd, 2005.

(5) Vidi: M. J. „Master afera otkrila krizu institucija“, u Glas javnosti, 3. decembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/12/03/srpski/D06120202.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(6) Statut Univerziteta u Beogradu, članovi 59. i 60; član 70. (statut usvojen 14. septembra 2006); vidi i statute pojedinačnih fakulteta. Slične formulacije nalaze se u statutuma i pravilnicima većine studentskih parlamenata.

(7) Vidi: M. J. „Ni studenti nisu što su nekad bili“, u: Glas javnosti, 17. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/11/17/srpski/D06111601.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(8) Vidi: „Obaveštenje studentima Arhitektonskog fakulteta“ koje je potpisala Milica Veličković, studentinja prodekanka Arhitektonskog fakulteta, 22. decembra 2006.

(9) Npr. na Filološkom fakultetu šest mesta u parlamentu je rezervisano za predstavnike zvaničnih stud. organizacija. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 22. stav 1. (pravilnik usvojen u novembru 2006.)

(10) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 66. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Bilološkog fakulteta, Univerziteta umetnosti, itd.

(11) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 64. stav 2. (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Matematičkog fakulteta, Biološkog fakulteta, itd.

(12) Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 13. stav 3; član 31. stav 3; član 40. stav 2; član 56. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnik parlament Biološkog fakulteta, itd.

(13) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 42. stav 12: (pravilnik usvojen u novembru 2006.)

Advertisements
piše Tadej Kurepa

Studenti Arhitektonskog fakulteta su blokirali svoj fakultet od 8. do 15. marta 2007. Po meni, to je bila najmasovnija i najorganizovanija blokada u okviru Studentskog protesta 2007. Studenti su se organizovali po smenama, znalo se ko će prenoćiti na fakultetu, a ko će doći ujutru. Zborovi su bili prilično masovni. Na jednom od njih je bilo prisutno preko šesto studenata i studentkinja. Na tom zboru, održanom 13. marta, oni su jednoglasno odbili ponudu tadašnjeg ministra prosvete, Slobodana Vuksanovića. To je bio vrhunac protesta na Arhitektonskom fakultetu, a svega dva dana kasnije usledio je sunovrat.

Šta se desilo? Protestni odbor, koji se sastojao od po tri delegata prve, druge i treće godine, je 15. marta na svoju ruku, bez odobrenja studentskog zbora, prihvatio ponudu ministra i blokada je završena. Ta ponuda je podrazmevala da studentima druge godine ne bude ispunjen ni jedan zahtev, a da studentima prve i treće godine budu ispunjeni svi zahtevi. Naravno, kako to već biva, do danas ni jedan zahtev ili obećanje nisu ispunjeni, a ni jednom studentu nije vraćen novac.

Članovi Protestnog odbora su od početka smatrali da njihove kolege, koje su ih delegirale, nisu sposobne da samostalno razmišljaju, te da je neophodno da oni koji „znaju i razumeju” donose odluke koje su u interesu ostalih. To im u početku nije pošlo za rukom iz dva razloga. Sve odluke su donošene na studentskim zborovima. Za vreme blokade je učestvovalo i nekoliko studenata sa drugih fakulteta koji su već par meseci bili aktivni u protestu; ja sam bio jedan od tih. Mi smo insistirali da se poštuje direktna demokratija, da se odluke donose na zborovima. Naš cilj je bio da pomognemo u organizovanju, da prenesemo iskustvo sa blokade Filozofskog fakulteta iz novembra 2006. i da snabdemo pregovarački tim argumentima za pregovore. Jednom rečju, naš cilj je bio da ta blokada bude uspešna.

Mi, sa drugih fakulteta, smo uglavnom komunicirali baš sa tim liderima iz Protestnog odbora, a ne sa studentskim zborom. To je bila naša ključna greška. Preneli smo znanje i iskustvo ljudima iz Protestnog odbora koji te informacije nisu preneli ostalim studentima, već su ih iskoristili da bi ostvarili kontrolu nad protestom. Trebalo je da informacije prenesemo svim studentima, obraćanjem na zborovima ili u vidu biltena i informatora koji bi se delili na zborovima. Protestni odbor studenata Arhitektonskog fakulteta je u nekoliko navrata želeo da donese odluku bez konsultovanja sa zborom, ali to nisu uspeli jer smo mi prisustvovali sastancima Protestog odbora i govorili im da nemaju pravo da to rade, i da se direktna demokratija mora poštovati. Oni su svoju samovolju pokušali da opravdaju, tvrdeći da su ostali studenti Arhitektonskog fakulteta „idioti bez grama mozga”, da su „neinformisani” i samim tim nesposobni da donesu ispravnu odluku, kao i da će zbor „i ovako i onako” prihvatiti sve što oni predlože. U nekoliko navrata je na zboru predloženo da se zabrani pristup studentima sa drugih fakulteta, tj. nama, ali je zbor odbio te predloge. Kada je 14. marta blokiran Filozofski fakultet većina nas, koji nismo bili sa AF, se premestila tamo, jer je situacija na Filozofskom bila kritična. Protestni odbor studenata AF je iskoristio naše odsustvo i već narednog dana, u devetnaest časova, prekinuo blokadu fakulteta.

U amfiteatru se okupilo oko trista studenata i studentkinja, jer je bio zakazan zbor. U međuvremenu niko od studenata nije uspeo da stupi u kontakt sa članovima Protestnog odbora koji su oko podne otišli na pregovore. Mediji su već javljali da je blokada završena i da su studenti prihvatili ono što im je ponuđeno. Studenti nisu znali šta se dešava. Ja sam stigao oko pola sedam i naleteo na jednog od članova Protestnog odbora koji nije bio na pregovorima. On me je odmah natmureno pitao da li imam neke veze sa Anarho-sindikalističkom inicijativom. Kada sam odgovorio da imam, da sam, štaviše, član ASI, on je rekao: „Znao sam!” Počeo je da histeriše kako zbog mene policija može da upadne i da ih sve pohapsi, da će ih izbaciti sa fakulteta, da me optužuje da sam ih izmanipulisao i sve u tom stilu. Naravno, trudio sam se da mu objasnim da policija nema prava da upada na fakultet, da ih niko neće izbaciti sa njega i da je to što sam član ASI moja stvar. Pregovarači su stigli oko 18:50. Natmureno su me gledali i šapnuli mi da posle zbora „moramo ozbiljno da pričamo jer sam im prećutao neke bitne stvari”. Kada je zbor počeo oni su rekli da su studenti AF pobedili! To je bila prva rečenica kojom su se delegati obratili studentima u amfiteatru! Amfiteatrom se zaorio aplauz. Potom su pročitali taj „pobednički dokument”, ali nakon toga više niko nije tapšao. Onda su rekli: „’Ajde tapšite malo!” Usledio je mlak i malobrojan aplauz. Jedan dečko je ustao i pitao: „Ko vam je dozvolio da to potpišete?” Oni su ga ućutkali, pošto su imali mikrofon kod sebe, i potom su rekli: „Zbor je završen, idemo da čistimo fakultet.” Ljudi su počeli da izlaze iz amfiteatra. Blokada je završena.

Bio sam prisutan, ali nisam mogao da se oglasim jer bi u tom slučaju oni javno obelodanili da sam član ASI. Kako sam dospeo u takvu situaciju? Tokom blokade nisam javno govorio da sam član ASI, ali to nisam ni krio, zapravo potvrdio sam to svima koji su me pitali. Iako to nisam krio, mislio sam da bi možda bilo bolje da ne bude opšte poznato da sam iz ASI. To je bila moja osnovna greška. To je omogućilo da budem sputan i ućutkan na takav način. Smatram da mi, članovi i članice ASI, nemamo čega da se stidimo, i nemamo razloga da krijemo svoju pripadnost. Kad god pomislimo da to treba skrivati, ponovo se stvara mogućnost da nas neko uceni time. Zato moramo prvo raščistiti sami sa sobom, u svojim glavama, da pripadnost Anarho-sindikalističkoj inicijativi nije nešto što bi trebalo da poričemo ili da krijemo. Samo tako ćemo osigurati da se ovakva situacija ne ponovi.

Neslavan kraj blokade Arhitektonskog fakulteta nas je naučio da, kada smo u kontaktu sa protestom ili štrajkom, ne smemo da se zadržimo na kontaktu sa onima koji su najistaknutiji, već treba razgovarati sa što većim brojem ljudi. Treba ih ohrabrivati da iznose svoje mišljenje na zborovima i da se javno suprotstave ukoliko se sa nečim ne slažu. Ako članovi Protestnog odbora pokušaju da se nametnu, treba ih javno raskrinkati i zahtevati da odmah budu smenjeni. Posebno je bitno javno insistirati na poštovanju direktno demokratskih procedura, jer je to najbolji način da se spreči uzurpacija protesta.

Ako smo nešto naučili iz ovih događaja, to je da treba izbegavati kompromise.

http://inicijativa.org/tiki/Pad+blokade+Arhitektonskog+fakulteta

piše Milan Stojanović
U prethodnih godinu dana akademsku javnost prestonice aktivno uznemirava Studentski protest. Jedna od stvari koje su ključne za njega je način donošenja odluka. Zvanično, sve odluke se donose po principima direktne demokratije. Iako je po pitanju odlučivanja ovaj protest prilično revolucionaran treba razmotriti da li se direktna demokratija u potpunosti poštuje u praksi.

Direktnu demokratiju definišemo kao sistem odlučivanja gde svi na koje se odluke odnose imaju pravo na jednaku ulogu u njihovom donošenju, gde se pod ulogom podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. A za izvršavanje istih se delegiraju ljudi sa imperativnim mandatom, što znači da mogu samo da izvršavaju poverene im zadatke, i za svaku eventualnu njihovu izmenu, moraju konsultovati telo koje im ih je poverilo.

Ako se pogleda Studentski protest, na prvi pogled, lako bi se moglo pomisliti: „Pa dobro, tu se sve odluke donose na zborovima, gde je dozvoljeno (čak i poželjno) da svi studenti aktivno učestvuju.” I tako, protest izgleda kao direktno demokratska struktura.

Međutim, ako malo dublje zagrebemo naići ćemo na razne nepravilnosti. Šta zapravo znači „pravo na jednaku ulogu u donošenju odluka”? Osim što donosioci (u ovom slučaju studenti) imaju pravo glasa oni moraju da poseduju dovoljno informacija o situaciji u kojoj se nalaze i da razumeju kakve posledice može da ima eventualno (ne)izglasavanje nečega. Puko pravo glasa, bez upoznavanja svih učesnika sa celokupnom situacijom u kojoj se nalaze, otvara mogućnosti raznih manipulacija. Jedna od najopasnijih je da studenti svesni svoje neobaveštenosti glasaju za predloge koje su dali neki „autoriteti”. Naravno mnogi „viđeniji” ljudi protesta bi sada rekli da ove zamerke nisu na mestu, jer su sve informacije (možda bi neki, ipak, rekli „sve validne informacije”) dostupne svima i da su delegati radili ono i samo ono za šta su delegirani. Zato treba istaći neke skoro zaboravljene momente iz istorije protesta koji kažu drugačije.

Tokom blokade Arhitektonskog fakulteta, izdovojila se grupa tzv. „lidera”. To se osim u njihovom nadmenom ponašanju, ogledalo i u tome što je uvek ista ekipa vodila zborove, išla na pregovore… Naravno, „aktivniji” ljudi iz Studentskog protesta su to odmah uočili. Oni su, uprkos tome, nastavili da samo njih kljukaju informacijama i iskustvima iz svoje višemesečne buntovničke karijere. I svi znamo kako se to završilo, ali to već nije predmet razmatranja ovog teksta.

Uvid u stanje blagajne je, de facto, omogućeno jako malom broju ljudi (mada je bilo nekih, birokratskih, izgovora da ljudi jednostavno neće da proveravaju račune), što direktno onemogućava pojedince da predlažu i diskutuju o finansijskim poduhvatima.

Druga blokada Filozofskog fakulteta (14–16. mart 2007). Na zboru je proglašena blokada, a nekolicina ljudi je delegirana da koordinira sprovođenje blokade. Oni su određene odluke menjali i donosili po svojoj proceni i bez konsultovanja zbora. Ovde pre svega mislim na to što je pregovaranje prepušteno korumpiranim likovima iz Studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta i tako direktno pogažena direktna demokratija, a ne treba zaboraviti ni izmene odluka, npr. da se neće prekidati predavanja, da se vrata neće blokirati lancima i sl.

Na zborovima tokom aprila je preovladavalo mišljenje, a što je bio slučaj i u diskusijama preko Internet liste, da se mora krenuti u radikalnije vidove borbe, te je odlučeno da se 25. aprila onemogući održavanje sednice Senata Univerziteta u Beogradu. Ali kada je taj dan došao nekoliko „aktivnijih” ljudi je, zanemarivši odluku zbora, prihvatilo poziv da prisustvuju sednici, a pod izgovorom da nema dovoljno studenata za sprečavanje sednice. Međutim kada delegatima protesta nije data reč na Senatu, odlučili su da ipak postoji kritična masa koju su pozvali, i koja je upala u salu i prekinula sednicu.

Treba pomenuti i jednu krajnje interesantnu situaciju. Nekoliko ljudi je na zboru zaduženo da napiše saopštenje za medije, oni su to uradili i prosledili saopštenje administratoru imejla protesta kako bi ga on poslao medijima. Ali u poruci koju su mu poslali uz saopštenje pisalo je i: „Naravno, ako smatraš da treba nešto dodati ili oduzeti — slobodno udri”. Šta se kasnije desilo nije teško pretpostaviti, on je po svojoj volji, bez ikakvih konsultacija sa drugima, izmenio saopštenje i poslao ga. Ovde, opet, na prvi pogled nije jasno na koji način je ugorožena direktna demokratija. Zapravo postoje dve opcije: ili je osoba koja prosledila saopštenje administratoru na svoju ruku dodala i „slobodno udri”, onda imamo još jedan slučaj prekoračenja mandata, ili je na zboru nekome data sloboda odlučivanja koja se ni na koji način ne može maskirati u imperativni mandat.

Osim ovih događaja bilo je još nekih sitnih zloupotreba, kao npr. kada je osoba koja je govorila na konferenciji za medije iznosila svoje lične stavove, a ne zvanične stavove protesta.

Navedeni postupci delegata protesta, koji su „u hodu” menjali odluke zbora, nesumnjivo su izvan ovlašćenja koja im sleduju po definiciji imperativnog mandata (a koji je zvanično osnova „izvršne vlasti” protesta), i nedovoljno dobro plasirali informacije kojima su raspolagali, ukazuju da princip odlučivanja dolazi u kontradikciju sa direktnom demokratijom.

Dakle pokazano je da je bilo slučajeva narušavanja direktne demokratije: prvi — centralizacija informacija i drugi, mnogo bitniji — nepoštovanje odluka donetih na zboru od strane onih koji te odluke spovode.

Kada učesnici protesta ne bi najoštrije reagovali na ovakve ispade to bi polako stvorilo atmosferu u kojoj bi delegati uvek mogli da rade na svoju ruku i da nepoštuju odluke zbora, što bi potpuno obesmislilo primenu direktne demokratije.

Proći će dosta vremena dok učesnici protesta ne postanu spremni i sposobni da se suprotstave[1] onima iz prvih redova koji su svoj autoritet stekli aktivnošću, borbenošću i požrtvovanjem u okviru protesta[2]. Zbog toga bi mi, koji iskreno verujemo da je direktna demokratija najkvalitetniji način odlučivanja, trebalo da podstičemo učesnike protesta da se suprotstave svim autoritetima — bez obzira da li je to rektor ili neko od naših drugova iz Protestnog odbora.

Napomena: Autor nije ulazio u tumačenje razloga postupaka delegata, posledica istih, kao ni toga da li su u odgovarajućim trenucima postojale alternative, već samo da li su postupci bili u skladu sa duhom direktne demokratije.

http://inicijativa.org/tiki/Ogled+o+direktnoj+demokratiji