Posts Tagged ‘Komercijalizacija’

Najavljene izmene Zakona o visokom obrazovanju predstavljaju vrhunac dugogodišnjih napada neoliberalnog kapitalizma na visoko obrazovanje u Srbiji. Izmenama zakona predviđa se ukidanje dosadašnjih kategorija samofinansiranja i budžeta, dok se umesto njih uvodi kategorija sufinansiranja, koja je zapravo procentualno plaćanje školarine na osnovu uspeha.

Država pokušava da ovaj model predstavi kao jedan progresivan korak, koji će omogućiti da više mladih ljudi upisuje fakultete. U Strategiji o visokom obrazovanju navodi se i da je nov način finansiranja studija pravedniji, jer smanjuje jaz između budžetskog i samofinansirajućeg studenta dok se u realnosti budžet uništava, u korist samofinansiranja.

Ovaj korak u daljoj komercijalizaciji visokog obrazovanja u Srbiji, katastrofalan je ne samo iz aspekta daljeg onemogućavanja velikom broju mladih ljudi iz radničke klase da pohađaju fakultete zato što jednostavno nemaju novca za školarine, već takođe i zato što je u pitanju direktno uništavanje svake kolegijalnosti i studentske solidarnosti time što se studenti i studentkinje pretvaraju u ljute konkurente, koji moraju da se nadmeću, takmiče i podmeću noge jedni drugima kako bi imali što bolji uspeh a samim tim i nižu školarinu.

Školarine su i ovako previsoke, a i samo njihovo postojanje je uvreda za ljudsku inteligenciju, budući da obrazovanje, od osnovne škole, pa do fakulteta svakako treba da bude u potpunosti besplatno, javno finansirano i svima dostupno. U kapitalističkom društvu sve se tretira kao roba, koja ima određenu vrednost u skladu sa tržišnom potražnjom, pa tako i obrazovanje. Mnogi studenti moraju da rade po jedan ili čak dva posla kako bi platili sebi troškove studiranja, a studenti i studentkinje koji nisu iz univerzitetskih gradova poput Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša, imaju još više troškove studiranja, a njihove porodice često uzimaju kredite i upadaju u dužničko ropstvo kako bi im obezbedile sredstva za studije.

Država želi da visoko obrazovanje pretvori u privilegiju, kroz razne besmislene namete koji se iz godine u godinu izmišljaju po fakultetima, a sami fakulteti koristeći to što imaju autonomiju konstantno dižu školarine.

Borba za svima dostupno, kvalitetno visoko obrazovanje nije nešto što je nepoznato u Srbiji. Naime još od 2006. godine postoji direktnodemokratska tradicija studentskog samoorganizovanja, koja je započeta blokadom Filozofskog fakulteta u Beogradu, od strane samoorganizovanih studenata i studentkinja. Tokom narednih godina nizale su se brojne studentske borbe i pobede: blokada Arhitektonskog fakulteta, blokada DIF-a, blokada Matematičkog fakulteta , blokada Filozofskog fakulteta 2011. godine, blokada Filološkog fakulteta iste godine, blokada Fakulteta primenjih umetnosti, blokada Fakulteta likovnih umetnosti, čuvena blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu 2014. godine koja je trajala 60 dana i ujedno predstavlja najradikalniju samoorganizovanu studentsku borbu u Srbiji, u 21. veku, blokada Šumarskog fakulteta itd.

Ono što je zajedničko svim navedenim borbama, od kojih je većina rezultirala ispunjenjem studentskih zahteva, koji su svuda redom bili usmereni protiv bahatosti fakultetskih uprava i posredno, Ministarstva prosvete, jeste da su u pitanju samoorganizovane borbe, na direktnodemokratskim osnovama, bez ikakvih vođa, štrajkačkih odbora i drugih autoritarnih struktura, vođene od strane samih studenata i studentkinja kroz studentske zborove. Navedeni tip studentskih protesta, tokom kojih se blokiraju same zgrade fakulteta, onemogućavajući profesorima da drže predavanja, prekidanjem istih od strane studenata u protestu, pokazao se kao jedini efikasan i delotvoran oblik borbe za studentske interese.

Navedene metode organizovanja kroz direktnodemokratske zborove i sukobljavanje sa fakultetskim upravama i ministarstvom kroz blokade fakulteta, dakle kroz direktnu akciju, a koje studenti u Srbiji upotrebljavaju već 10 godina u borbi za svoje interese, predstavljaju osnovne metode anarhosindikalizma, koje su se u praksi širom sveta, kroz istoriju pokazale kao izuzetno efikasna oružja u borbi radničke klase protiv kapitalističke elite.

Borba protiv najavljenih izmena Zakona o visokom obrazovanju zahtevaće od studenata i studentkinja da se samoorganizuju na nivou cele Srbije, u direktnodemokratske, nehijerarhijske borbene grupe i da se međusobno povežu na nivou različitih fakulteta, ali i različitih univerziteta. Koristeći anarhosindikalističku metodu direktne akcije, blokadama fakulteta, na masovnom nivou, studenti i studentkinje itekako mogu da primoraju državu da odstupi, i ne samo to, već i da je primoraju na ukidanje ovog katastrofalnog obrazovnog sistema a nakon toga i na zamenjivanje istog besplatnim, svima dostupnim, kvalitetnim visokim obrazovanjem.

Studentska populacija još uvek nije u potpunosti svesna svoje snage i potencijala, ali se poslednjih meseci ta svest itekako razvija, uzmimo za primer Novi Sad, u kojem su studenti i studentkinje osnovali direktnodemokratski, nehijerarhijski „Studentski pokret Novi Sad“ koji se između ostalog otvoreno zalaže za besplatno, svima dostupno obrazovanje.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative u potpunosti podržava direktnodemokratske oblike studentskog samoorganizovanja, i u narednom periodu njegovi članovi,članice i simpatizeri nastaviće da učestvuju u svim progresivnim studentskim inicijativama i borbama, kao i tokom prethodnih 10 godina, dajući svoj doprinos kao studenti anarhosindikalisti, kroz učešće u izgradnji studentskog pokreta, kao i u svim oblicima direktnih akcija, radikalizujući studentski pokret u antikapitalističkom, slobodarskom smeru.

Vlada Srbije uputila je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o učeničkom i studentskom standardu u skupštinsku proceduru. Ovim predlogom između ostalog predviđeno je da se potrebni prosek ocena za dobijanje republičkih stipendija podigne sa 8,5 na 9,0. Time će veliki broj studenata ostati bez svojih stipendija, koje su im vrlo često osnovni izvor prihoda bez kog ne mogu da studiraju.

Kao alternativu stipendijama, država nudi studentske kredite, nastavljajući tako da komercijalizuje visoko obrazovanje. Neoliberalni model visokog obrazovanja podrazumeva da država prestaje da finansira visoko obrazovanje, dok se krediti komercijalnih banaka za studente nude kao rešenje za ukidanje stipendija, a istovremeno i kao rešenje za sve veće školarine. Model kome teži naša država u većoj ili manjoj meri je prisutan u većini zemalja Zapadne Evrope a naročito u Severnoj Americi. U tim zemljama studenti moraju da podižu kredite u komercijalnim bankama, i to pod izuzetno nepovoljnim uslovima, ne znajući šta tačno ti uslovi podrazumevaju i pritisnuti nevoljom. Izuzetak su oni malobrojni studenti koji dobijaju stipendije od privatnih kompanija, obavezujući se da će radom u njima otplatiti svoje školovanje.

Kada završe studije, bivši studenti su opterećeni ogromnim dugom koji je za kratko vreme toliko narastao da im je potrebno više od deset godina ne bi li ga vratili, čak i ako imaju solidno plaćene poslove. Uz to, mnogi od njih prihvataju da rade manje plaćen posao ili posao za koji se nisu školovali, jer ih banke primoravaju da pod hitno otplate kredite koje su uzeli od njih. Na ovaj način ljudi se već u mladosti navikavaju na robovski položaj prema kapitalu.

Republičke stipendije, koje vrlo često kasne i po nekoliko meseci, već godinama iznose 6100 dinara, a za isto vreme školarine, drugi troškovi studiranja, kao i troškovi života (hrane, prevoza, iznamljivanje stanova i sl) drastično su porasli. Nažalost, u društvu u kome živimo normalno je da roditelji izdržavaju studente. Apsurdno, studenti se vrlo često smatraju veoma povlašćenom društvenom grupom jer „ne moraju ništa da rade“ i „žive na tuđoj grbači“. Zaboravlja se da studenti po nekoliko sati dnevno imaju obaveze na fakultetu, vrlo često sa višesatnim pauzama između predavanja ili vežbi, a da ih kod kuće čeka završavanje predispitnih i ispitnih obaveza i, naravno, u toku ispitnog roka celodnevno učenje, što predstavlja ozbiljan i naporan rad.

Kako ovo nije napad samo na trenutne studentske interese, već se ova odluka odnosi na celokupni društveni odnos prema školovanju, vrlo je važno pravilno razumeti šta nam donose ove izmene i dopune Zakona o učeničkom i studentskom standardu. Ako studenti ne budu energično reagovali, postoji opasnost da visoko obrazovanje postane privilegija bogatih i da ono više nikada ne bude dostupno deci iz radničkih porodica. Tako sistem klasne nepravde sam sebe reprodukuje kroz generacije. Studenti moraju da budu svesni da pravo na obrazovanje nije poklon već je rezultat klasnih borbi iz prve polovine prošlog veka.

 

 

 

Veoma dobra i informativna analiza trenutnih borbi i razvoja studentskog pokreta u Kvebeku. Ističe se „demokratski aktivistički studentski sindikalizam“ kao osnova pokreta koji je izveo stotine hiljada na ulice Montreala u borbi protiv povećanja školarina i ostalih mera štednje. Ispod teksta nalazi se i kratak dokumentarac o pokretu.

Vlada premijera Čaresta se okrenula represiji u nameri da slomi najveći i najdugotrajniji studentski štrajk u istoriji Kvebeka. Studenti su već izdržali grubu upotrebu policijske sile, uključujući hiljadu hapšenja i brutalnih napada specijalne policije na fakultetima i studentskim domovima, kao i na ulicama. Novi zakon usmeren protiv štrajkova, tzv. Zakon 78, praktično ukida slobodu okupljanja i organizovanja, te slobodu mišljenja i izražavanja. Bilo kakvo javno okupljanje više od pedeset ljudi mora se unapred prijaviti policiji, u suprotnom protest se smatra protivzakonitim. Studenti, osoblje i predavači koji podržavaju štrajk rizikuju rigorozne kazne, a studentski sindikati i zaposleni na fakultetima koji organizuju ili podržavaju štrajkove suočiće se sa visokim novčanim kaznama.

Prošlo je više od tri meseca kako preko 170,000 studenata štrajkuje protiv povećanja školarina i traži besplatno školstvo. Na vrhuncu pokreta u akcije i štrajkove uključilo se više od 300,000, neki na nekoliko dana, a neki mnogo duže. Tako je 22. marta na demonstracije izašlo oko 200,000 ljudi. Inicijalno, štrajk je počeo kao odgovor na plan vlade da poveća školarine za 75% tokom sledećih pet godina (što je vlada kasnije zamenila sa povećanjem od 80% tokom sedam godina u takozvanoj „ponudi“ studentima). Pitanje povećanja školarina je bitno jer normalizuje princip po kojem „korisnik“ sam plaća svoje obrazovanje – to je deo „kulturne revolucije“ koju je obećao kvebečki ministar finansija Rejmond Bačand. Trenutna neoliberalna vlada teži da uništi ideju o javnim službama kao socijalnom pravu, a uvođenje poreske stope od 200 dolara za zdravstvene usluge je deo istog plana.

Štrajkački pokret se pokazao mnogo otpornijim nego što je vlast očekivala, usprkos pokušajima vlade da vrati studente u slušaonice represijom koja varira od prebijanja i hapšenja na ulicama do pretnji da će izgubiti školsku godinu, zabrane protesta na fakultetima. Čarestovoj vladi nije pošlo za rukom da slomi zajednički front studentskih sindikata, nudeći pregovore jednima, a istovremeno pokušavajući da isključe druge.

Pritisak Zakonom 78

Pritisnuta štrajkom, vlada je ponudila povećanje školarina na sedam, umesto na pet godina. Napokon su seli za pregovarački sto sa predstavnicima studentskih sindikata. Konačna „ponuda“ vlade uglavnom se svela na moguće snižavanje troškova koje bi odredila zajednička komisija studenata, administracije i vlasti u obliku redukcija školarina studentima. Studenti su zahtevali glasanje o tome i ovaj predlog je odbačen ubedljiovm većinom glasova. Ministarka obrazovanja Line Bičamp je tada odstupila, a vlada se odlučila da štrajk slomi pomoću Zakona 78.

Kvebečki štrajk se uklapa u globlni pokret protiv „mera štednje“ koji je obuhvatio masovnu mobilizaciju studenata u Čileu i borbene studentske pokrete u Velikoj Britaniji i Kaliforniji, kao i narodne pobune u Severnoj Africi i Bliskom Istoku, pokret „Occupy“ i štrajkove protiv mera štednje u Viskonsinu i južnoj Evropi. Borba će se nastaviti, budući da studenti imaju svako pravo na nezadovoljstvo – kada se na male šanse za zapošljavanje nakon fakulteta dodaju školarine koje rastu i kvalitet obrazovanja koji pada. Vlade i poslodavci režu dobre poslove, smanjuju socijalne programe i napadaju prava imigranata, sve u ime štednje, ostavljajući visokoobrazovane da se nakon često nezadovoljavajućeg školovanja suoče sa dugovima, kreditima i neizvesnošću.

Anketa objavljena 7.maja u listu „Globe and Mail“ pokazala je da 62% studenata širom Kanade izražava spremnost da štrajkuje protiv povećanja školarina. Glavna prepreka porastu studentskog aktivizma u drugim gradovima nisu bolji uslovi ili manje nezadovoljstvo, već nedostatak ubeđenja da je moguće boriti se protiv mera štednje, povećanja školarina i komercijalizacije obrazovanja. Kvebečki studentski pokret je razvio sofisticirane političke perspektive kroz dugu istoriju mobilizacije koja može doprineti značajnom rastu poverenja i kapaciteta za širenje borbe. Mnogo se toga može naučiti iz modela demokratskog, studentskog sindikalizma koji je odigrao tako značajnu ulogu u podizanju svesti o kontinuiranoj borbi u Kvebeku.

Crveni kvadrat

Aktivna solidarnost s kvebečkim štrajkačkim pokretom, koji je suočen sa Čarestovim pritiskom je ključna za studentske i radničke borbe protiv mera štednje, budući da kvebečka vlast napada pravo okupljanja i organizovanja. Širimo crveni kvadrat svuda. Crveni kvadrat je simbol koji prožima kvebečki studentski pokret, bilo da se nalazi na odeći, zidu, lecima , culture jam-ovima (komentarisanje masovnih medija uz pomoć komunikacionih alata samih masovnih medija, gde aktivisti pokušavaju kulturnim ometanjem da uspostave dijalog umesto monologa u propagandnim porukama, prim. prev.) ili stranicama na internetu. Prvi put je upotrebljen tokom studentskog štrajka 2005. i mudro se poigrava idejom duga („carrement dans la rouge“ doslovno znači „kvadratno u dugu“ iliti „skroz u dugu“) i borbom (crvena boja je simbol socijalne borbe). Crveni kvadrat nije jedina stvar preuzeta iz tadašnjeg štrajka, već i ključna strategija za efikasnu i demokratsku mobilizaciju, koja je nauk kvebečkog studentskog aktivizma od 1960-ih. U srži ove strateške vizije je ideja demokratskog studentskog sindikalizma.

Trenutni štrajk je deveti generalni štrajk u istoriji kvebečkog studentskog pokreta od 1960-ih. Prvi od ovih generalnih štrajkova desio se 1968. godine, a zahtev je bilo besplatno školstvo, proširenje frankofonog univerzitetskog sistema i demokratsko vladanje obrazovnim politikama i ustanovama. Zahtev za kvalitetnim, pristupačnim i demokratskim javnim obrazovanjem bio je povezan s kvebečkom borbom za nacionalno samoodređenje i za francuska jezička prava. Anglofoni obrazovni sistem ondašnjeg Kvebeka bio je daleko razgranatiji i mnogo bolje finansiran nego frankofoni. Ideja o kvalitetnom, pristupačnom frankofonom obrazovanju bila je deo šireg plana emancipacije.

Studentski štrajk crpeo je snagu i iz talasa radničke borbe koji je zapljusnuo Kvebek krajem 60-ih i početkom 70-ih godina. Kvebečki studenti svesno su preuzeli model francuskog studentskog pokreta koji seže sve do Povelje iz Grenobla, 1946. koja proglašava studente intelektualnim radnicima sa posebnim i zajedničkim materijalnim interesima (npr. za kvalitetno, pristupačno i demokratsko obrazovanje), koji imaju kolektivnu moć i odgovornost da se bore za socijalnu pravdu. Posvećenost studentskom sindikalizmu oblikovanom na radničkom sindikalizmu predstavlja usmerenje ka kolektivnoj organizovanoj snazi.

Borbeni aktivizam je tada odigrao značajnu ulogu u oblikovanju kvebečkog studentskog pokreta, tako da su opšti sastanci (zborovi) članstva i komiteti za mobilizaciju upisani u pravilnike mnogih lokalnih studentskih sindikata. Zahtev za besplatnim školstvom takođe ima dugu istoriju u Kvebeku. Školarine su praktično bile zamrznute od štrajka 1968. do 1990-ih, zahvaljujući nisu studentksih kampanja koje su uključivale i nekoliko generalnih štrajkova. Kada je ranih 1990-ih širom Severne Amerike došlo do značajnog povećanja nameta i mera protiv socijalnih davanja, kvebečki studenti su se suprotstavili i zato plaćaju znatno manje školarine od ostatka kontinenta. Zahvaljujući dugoj istoriji borbi znači, ideja školstva kao javne službe s važnom socijalnom ulogom, a ne robe namenjene tržistu, ima snažnu podršku u kvebečkom društvu.

2001. godine, studentski aktivisti koji su pokrenuli ASSÉ (l’Association pour une Solidarité Syndicale Étudiante – Udruženje za studentsku sindikalnu solidarnost) obvezali su se da će, u skladu sa istorijom studentskog pokreta, pokušati da razviju stratešku perspektivu za efikasnu mobilizaciju. Neki su tada bili aktivni u MDE (Mouvement pour le droit à l’éducation – Pokret za pravo na obrazovanje) koji se raspao nakon neuspešnog štrajka 1998. godine. ASSÉ je razvila široko demokratski pristup studentskom sindikalizmu koji se pokazao uspešnim u studentskom štrajku iz 2005. te ponovo 2012. kada je ASSÉ napravila širu koaliciju pod imenom CLASSE (La Coalition large de l’ASSÉ).

Zaista, demokratski sindikalizam imao je važan uticaj čak i na institucionalizovane i lobističke, birokratske studentske sindikate – Fédération Étudiante du Québec (FEUQ – Studentski savez Quebeca) i Fédération Étudiante Collégiale du Québec (FECQ – Studentski fakultetski savez Quebeca). Dok su 2005. FEUQ i FECQ na kraju izdali ASSÉ kako bi postigli dogovor sa vladom, 2012. studentski su se sindikati držali zajedno. Snaga solidarnosti među studentskim sindikatima ovoga puta je delimično bila odgovor na kritike sa kojima su FEUQ i FECQ suočili sopstveni članovi nakon što su u prethodnom štrajku pristali na zasebni dogovor s vladom.

Demokratski aktivistički studentski sindikalizam

Temelj demokratskog aktivističkog studentskog sindikalizma je shvatanje da studenti, kao i radnici, imaju kolektivne interese (npr. kvalitetno pristupačno javno obrazovanje) i potencijal za kolektivnu moć koju treba organizovati kako bi bila delotvorna u odbrani tih interesa. Ova vrsta studentskog sindikalizma zavisi od pronalaženja strategije kolektivne borbe za trenutna i lokalna pitanja, ali i dovođenje u pitanje vladajućih politika. Solidarnost je srž ove kolektivne snage, kako unutar studentskog pokreta tako i u savezima sa drugim socijalnim pokretima.

Potencijalna kolektivna snaga studenata može postati stvarna sila jedino kada studenti razviju kapacitete za analizu svoje situacije, međusobnu komunikaciju i zajedničko delovanje, uvereni da će se i drugi priključiti borbi. Javnost će uistinu obratiti pažnju samo na one studentske sindikate koji imaju mobilizovano i upućeno članstvo spremno za akciju koja bi potkrepila njihove zahteve.

Opšti sastanak članstva (zbor članstva) (GMM – General Membership Meeting) igra važnu ulogu u ovom procesu, budući da stavlja transparentno kolektivno i demokratsko odlučivanje u središte studentskog sindikalizma. Ovde se studenti okupljaju kako bi diskutovali i razmenjivali inicijative za određivanje smera delovanja njihovog sindikata. Zbor članstva takođe bira i nadzire delegate za kongrese na nivou celog Kvebeka. Zbor članstva je dinamična struktura u kojoj se vode diskusije, iznose argumenti i kontraargumenti – tu aktivisti moraju da uvere ostale svoje kolege da je uspešna borba nužna i moguća.

Vremenski raspon ovih sastanaka od kampusa do kampusa. Na nekim mestima je studentski sindikalizam organizovan oko specifičnih odseka, škola ili fakulteta, dok je na drugima proširen na ceo kampus. ASSÉ nije izmislila opšti sastanak članstva, koji je upisan u statute mnogih studentskih sindikata kao rezultat duge istorije borbe u kvebečkom studentskom pokretu. Pre bismo mogli da kažemo da je ASSÉ razvila mobilizacijske strategije koje su koristile demokratski potencija zbora članstva kao ključan činilac studentskog aktivizma.

Suština ovih strategija su dugotrajnije kampanje unutar organizacije koje za cilj imaju izglasavanje generalnog štrajka od strane svih zborova članstva u Kvebeku. Pre štrajka 2005. organizovane su peticije, lokalne nedelje akcije, okupacije kancelarija i protestne akcije širom Kvebeka. Te kampanje identifikuju i mobilizuju aktiviste, usput radeći na nizu protesta kako bi ljudi mogli da isprobaju umereniji pristup pritiska na vladu i videli da li deluje. Ako vlada ne odgovori na peticije i proteste, sledeći korak su pripreme za generalni štrajk.

Ove kampanje se oslanjaju na lokalne izvršne komitete, kao i na komitete za mobilizaciju u svakom lokalnom studentskom sindikatu. Komiteti za mobilizaciju okupljaju borbene studente koji pokušavaju da omasove pokret i ubeđuju svoje kolege u značaj aktivizma, pokreću ih na akciju. Zborovi članstva su ti koji daju mandate komitetima za mobilizaciju, tako da su aktivisti uvek povezani s kolektivnom snagom studentskog tela kao celine.

Održavaju se kongresi na kojima se profiliše politika kroz rasprave i planiranje akcija širom Kvebeka, to je istovremeno i mesta intenzivne razmene iskustava što reuzltuje kvalitetnijim aktivistima. ASSÉ takođe ima redovne aktivističke kampove gde studenti mogu da se obrazuju o istoriji studentskog pokreta, diskutuju o ključnim političkim pitanjima i razvijaju konkretne veštine.

Demokratski aktivistički studentski sindikalizam se pokazao kao čvrst temelj za CLASSE-ovu (šira koalicija koju je pokrenula ASSÉ za štrajk 2012) stratešku saradnju s FECQ i FEUQ za vreme borbe koja je u toku. Snažno stremljenje ka solidarnosti je takođe navelo kvebečki studentski pokret da se poveže sa drugima koji se bore protiv mera štednje. Slogan „Pretvorimo studentski pokret u socijalni pokret!“ prepoznaje da je borba za kvalitetno, demokratsko javno školstvo u celosti povezana sa borbama za radnička prava, protiv siromaštva, za ženska prava i za kvalitetne javne službe. Studenti su solidarno marširali sa radnicima Alcan Rio Tinta i uspostavili kontakte sa mnogima koji se bore protiv vladine politike. U razdoblju između štrajka iz 2005. i danas, veliki broj radničkih sindikata podržao je ideju besplatnog školstva. Ta solidarno orijentisana perspektiva mogla bi se poboljšati bogatijim i potpunijim antirasističkim i antikolonijalnim analizama koje bi mogle služiti kao vodič i aktivizmu i zahtevima pokreta za promenu obrazovnog sistema. Ohrabrujući znak u ovom smeru je to što je CLASSE nedavno u javnost izneo snažan stav središnjem mestu antirasizma i dekolonizacije u njihovoj borbi.

Konačno, važno je kombinovati direktne borbe protiv povećanja školarina sa širim nastojanjima za odbranu obrazovanja kao javne službe, delimično se boreći i za demokratizaciju i dekolonizaciju visokog školstva. Kvebečki studentski pokret je postavio važna pitanja o demokratskom nadziranju visokoškolskih ustanova i otvaranju procesa određivanja prioriteta u trošenju. Studenti moraju biti punopravni učesnici u raspravama o efikasnom obrzovanju i istraživačkim prioritetima, iako moraju biti vrlo oprezni da ih ne upletu u „mere štednje“ ili ih okrenu protiv drugih zaposlenih u obrazovanju, bilo pomoćnog osoblja bilo nastavnika. Borba protiv povećanja školarina najzad mora biti borba za transformaciju visokog školstva, a radikalno krilo kvebečkog studentskog pokreta radi i na planu za šire promene.

Širenje pokreta

Nemoguće je dugu istoriju kvebečkog studentskog pokreta čarobnim štapićem preneti negde drugde i stvoriti instant aktivizam. No, Moguće je primeniti strategije aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma na način u skladu sa lokalnim uslovima i iskustvima. Širenje aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma može snažno doprineti da se i drugde studenti i obrazovni radnici organiziraju u otporu stalnom povećanju školarina i stalnom restrukturiranju koje uništava kvalitet obrazovanja. Takođe, i postojeći pokret u Kvebeku ojačao bi stvaranjem dodatnih spona solidarnosti, aktivnije mobilizacije radničkih i društvenih aktivista unutar Kvebeka, drugde u Kanadi i svuda po svetu.

Solidarnost je svakako ključna u otporu pritiscima Čarestove vlade i njenog Zakona 78. Svako zainteresovan za pravo na organizovanje, slobodu političkog izražavanja i suprotstavljanje merama štednje, na univerzitetima ili van njih, mora aktivno podržati kvebečke studente u njihovom otporu represiji i borbi protiv povećanja školarina. Vlada i mediji štrajkačima neprestano govore da u Kvebeku studenti plaćaju niže školarine od svojih kolega drugde u Kanadi ili Severnoj Americi. Zapravo, kvebečki studenti i plaćaju manje školarine zahvaljujući svojoj dugoj borbi protiv povećanja školarina i za demokratsko, dostupno i kvalitetno obrazovanje. Kvebečka vlada je odlučna u nameri da školarine u Kvebeku izjednači sa onima u ostatku zemlje, i istrajavaće u tome sve dok studentski pokreti drugde u Severnoj Americi ne uspeju da promene trend bezobzirnog rasta školarina i izbore se za njihovo smanjivanje, sve do konačnog cilja – besplatnog obrazovanja za sve.

Dok se organizujemo i razvijamo solidarnost nasuprot državnim pritiscima, moramo svuda širiti „Crveni kvadrat“. To ne znači samo kačenje značkica i prišivaka po odeći. Iako neophodne, ni same rezolucije koje osuđuju nasilje u Kvebeku, nisu dovoljne. Borbu treba još više usmeriti prema demokratskom studentskom sindikalizmu koji može ujediniti studente i dati im moć da se zajedno sa radnicima bore protiv mera štednje.

Autor teksta, Havier Lafrens, bio je glasnogovornik ASSE-a u štrajku 2005. i trenutno je aktivan u Velikom radničkom plenumu Toronta i na doktoratu je na Univerzitetu York u Torontu.

Izvor

dokumentarac „RED SQUARE REVOLT“

1. Borimo se za besplatno i svima dostupno obrazovanje!

Školarine su iz godine u godinu sve veće. Država ne želi da pokrije troškove visokog obrazovanja. Svedoci smo da se novac koji svi zaposleni daju državi u obliku poreza ili na druge načine, troši na raznorazne gluposti, a fakulteti su ostavljeni da sami rešavaju svoje finansijske probleme. I naravno, najlakše im je da rupe u svom budžetu pune iz studentskih džepova; prvenstveno kroz školarinu, ali i kroz ostale dažbine. Sada je visina školarina određena na osnovu popularnosti fakulteta na tržištu, pa tako godina studija na jednom fakultetu može biti višestruko skuplja od godine studija na drugom. Profesori uče studente da je znanje postalo roba čija se cena se onda određuje odnosom ponude i potražnje. Po njihovom shvatanju fakultet se ekonomski ne razlikuje od kafane ili fabrike sunđera! Polako, ali sigurno, stvara se elitistički sistem visokog obrazovanja. u kome će taj „luksuz“ biti dostupan samo imućnijim slojevima, dok su ostali osuđeni da životare radeći bedno plaćene poslove.

Mi ne pristajemo na društvo u kome će se nejednakost reprodukovati tako što će kvalitetno obrazovanje biti dostupno samo privilegovanoj i bogatoj manjini. Naša generacija ima priliku da se suprotstavi brutalnoj tržišnoj logici onih koji tvrde da je znanje roba koja košta onoliko koliko je neko spreman da plati. Obrazovanje treba da bude pravo, a ne privilegija. Obrazovanje je najbolja borba protiv siromaštva, ne smemo dozvoliti da siromaštvo bude prepreka obrazovanju.

U ovom trenutku, osnovni i najbitniji cilj za koji se bori Sindikat obrazovanja ASI je besplatno i svima dostupno obrazovanje, odnosno obrazovanje koje je u potpnosti javno finansirano.

2. Borimo se protiv komercijalizacije obrazovanja!

Za papreno plaćenu školarinu student sada dobija znanje koje je površno i oskudno. Na fakultetima se više ne razvija kritičko mišljenje niti se stimulišu progresivne ideje, već se, aktuelnom bolonjskom reformom, ide ka tome da se serijski štancuju kadrovi za potrebe tržišta rada. Onemogućeno je suštinsko razumevanje materije koja se proučava. Ni državi ni korporacijama nisu potrebni kreativni ljudi koji će proširiti naš horizont znanja već samo šrafovi koji će se uklopiti u njihovu mašineriju. Fakulteti više nisu naučno-nastavne ustanove, nego firme za bogaćenje pojedinaca. Profesori više nisu naučno-nastavni radnici, oni su postali dileri diploma.

Znanje koje danas posedujemo nastalo je kao proizvod istraživanja i analiziranja iskustva kroz čitavu ljudsku istoriju i trebalo bi da bude iskorišćeno za napredak celog društva, a ne za lično bogaćenje. Mi odbijamo da budemo pretvoreni u proizvod! Ne prihvatamo komercijalizaciju i degradaciju znanja!

Po Zakonu o visokom obrazovanju, broj studenata na budžetu je fiksan, to znači da samofinansirajući student mora da čeka da neko od njegovih kolega sa budžeta padne na samofinansiranje, da bi on mogao da pređe na budžet. I ne samo to, samofinansirajući su naterani da se takmiče među sobom – samo oni koji se budu najbolje rangirali moći će da budu finansirani iz budžeta. Dakle, jedan od neizrečenih ciljeva Bolonje je nametanje mišljenja da smo jedni drugima konkurencija, a ne kolege. Više nije dovoljno da ispuniš sve svoje obaveze i daš ispite – na budžet se više ne prelazi sopstvenim radom i uspehom, već je za to neophodan i neuspeh drugih. Ovakva reforma umesto kolegijalnog odnosa među studentima podstiče nezdravo rivalstvo i konkurenciju. Oni žele da nas nateraju da se besomučno takmičimo među sobom da bi bili bolji od ostalih i tako postali maskota Univerziteta, koji je postao maskota tržišta. Želimo da se bavimo učenjem, naukom i stvaralaštvom, a ne laktanjem i brojanjem bodova!

3. Borimo se da studenti neposredno odlučuju o bitnim pitanjima na diretno-demokratskim studentskim zborovima!

Za početak, šta je direktna demokratija? To je način organizovanja i odlučivanja u kome svi na koje se odluke odnose imaju pravo na ravnopravno učešće u njihovom donošenju, gde se pod ušešćem podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. Konkretno, smatramo da je najbolji način organizovanja i odlučivanja studentski zbor koji je zasnovan na principu direktne demokratije. Na studentskom zboru svaki student može da diskutuje i glasa o svim bitnim pitanjima. Direktna demokratija svim zainteresovanima omogućuje da se aktivno uključe u borbu za svoja prava. Zborovi se organizuju po fakultetima, ali se mogu organizovati i u okviru fakulteta po godinama, odsecima ili grupama, ukoliko postoji potreba i mogućnost. Takođe, može se napraviti zbor svih studenata koji protestuju oko nekog specifičnog zahteva ili zbor na nivou celog Univerziteta oko nekog određenog pitanja itd. Jednom nedeljno izdvojiti sat-dva za razgovor o aktuelnim temama na fakultetu bi najčešće bilo dovoljno da svi zainteresovani studenti budu u toku, kao i da se uključe u diskusije i odlučivanje. Uz to, direktna demokratija podrazumeva i imperativni mandat: svako ko je delegiran da obavi neki posao ili vrši neku dužnost, mora raditi u skladu sa odlukama ili smernicama utvrđenim na zboru. Niko ne može da donosi ili menja odluke na svoju ruku i svako ko nesavesno obavlja svoja zaduženja ili krši principe može biti smenjen i razrešen na prvom narednom zboru.

Veoma je bitno razjasniti odnos između studentskog zbora i studentskog parlamenta na fakultetu. Naime i zbor i parlament teže da donose odluke koje se tiču istih pitanja, npr. da li i kako treba organizovati protest, kakvi će biti zahtevi itd. Dakle, kada na fakultetu istovremeno postoje zbor i parlament, uvek će jedno od ovih tela dominirati na drugim. Ili zbor nad parlamentom ili parlament nad zborom. Iz ovog je jasno da se borimo protiv studentskog parlamenta, koji pasivizira i stvara iluziju da glasati jednom godišnje znači imati nekakav uticaj na dešavanja. Kada bi izbori mogli nešto da promene, odavno bi bili zabranjeni. Studentski parlamenti iznova izdaju studentske interese i dokazuju svoju korumpiranost. Uzrok tome nije, kako bi neki mogli da pomisle, to što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ga izdvaja, otuđuje i postavlja iznad ostalih, a samim tim i izvan interesa onih koje navodno predstavlja. Umesto da studenti jednom godišnje ovlaste nekoga da u narednih godinu dana razmišlja i odlučuje umesto njih, mi se borimo da studenti aktivno učestvuju u donošenju odluka o stvarima koje ih se tiču i tako se pripreme da sutra kada završe fakutet uzmu aktivnu ulogu i u društvu i životu, umesto da budu pasivni posmatrači.

4. Želimo da organizujemo sve učesnike u obrazovnom procesu u borbu za bolje uslove života i rada.

Anarhosindikati se organizuju na osnovu radnog mesta ili privredne grane, a ne na osnovu struke ili profesije. Smatramo da svi radnici na jednom radnom mestu treba da budu u jednom sindikatu, zato što imaju zajedničke interese (koji su suprotstavljeni interesima šefova i države) – na primer, protiv smo razdvajanja sindikata lekara i nemedicinskog osoblja u domu zdravlja ili bolnici itd. U konkretnom slučaju smatramo da svi koji učestvuju u obrazovnom procesu imaju iste interese. Tvrdnja da studenti, nastavno i nenastavno osoblje imaju isti interes može na prvi pogled delovati neobično, pošto većina profesora, najblaže rečeno, nije blagonaklono gledala na studentske zahteve, a pogotovu na metode za ostvarivanje istih. Uzroci sukoba između studenata i profesora najčešće se nalaze van samih fakulteta – u Ministarstvu prosvete ili Ministarstvu finansija. Ove institucije dovode studente i profesore u direktan sukob jer odbijaju da pokriju troškove visokoškolskih ustanova, pa se plate profesora isplaćuju od studentskih školarina, što degradira i zvanje profesora i obrazovanje koje oni treba da prenesu studentima.

Smatramo da ova suprotstavljenost može da se prevaziđe samo kroz zajedničku borbu svih učesnika u obrazovnom procesu za obrazovanje koje će biti u potpnosti javno finansirano. Kada profesori budu zajedno sa studentima zahtevali besplatno obrazovanje za sve, tek će tada moći da se kaže da su studenti i profesori na istoj strani. Pored povećanja plata, kako nastavnog tako i nenastavnog osoblja, što je uvek cilj svakog zaposlenog, borimo se i za smanjenje razlika u visini plata.

Sindikat obrazovanja beogradske lokalne grupe ASI, februar 2012.

http://inicijativa.org/tiki/art2698