Posts Tagged ‘Karijeristi’

prilog analizi neuspeha prošlogodišnjeg studentskog protesta

Većina onih koji su se interesovali za prošlogodišnji studentski protest pamte ga po blokadama fakulteta i protivrečnim informacijama koje su se pojavljivale u medijima. Učesnici protesta sećaju ga se po spavanju na fakultetima, novom duhu zajedništva, zborovima u kojima su učestvovali, ali i po zastrašivanjima, apatiji svojih kolega, medijskim manipulacijama, privatnom obezbeđenju, policiji u civilu, neonacistima…

To je bio prvi ozbiljan studentski protest nakon skoro pet godina – fakulteti su blokirani, zahtevi i argumenacija su bili naglašeno socijalni, a odluke su donošene isključivo na direktno-demokratskim studentskim zborovima (plenumima). Ozbiljna su bila i nastojanja vlasti da uguši proteste. Što je sistem u dubljoj krizi, to mu je bitnije da održi lepu fasadu i spreči talasanje, jer bi masovni protest bilo koje društvene grupe mogao biti okidač za eskalaciju ogromnog socijalnog gneva koji se već godinama taloži. Prošlogodišnji obračun policije sa malinarima i birokratsko razbijanje štrajka prosvetara su dobri primeri ovakve prakse. Sistem je pokušavao da kontroliše studentski protest tako što su mediji oblikovali javno mnjenje, fakultetske uprave pokušavale da zaplaše i demotivišu studente u protestu, a studentski parlament težio da uspostavi hegemoniju nad studentskim protestom.

Prvi socijalni protesti studenata organizovani su još u jesen 2006. godine, kada su studenti blokirali zgradu Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sadašnji Zakon o visokom obrazovanju bio je tek usvojen, a studenti u protestu su tada ukazivali na njegovu pogubnost. Sve ono na šta se upozoravalo, ostvarilo se u narednim godinama u kojima je postepeno sprovođena Bolonjska reforma: školarine su dodatno povećane, uvedene su razne nove takse, uvedeno je bodovno rangiranje, a obrazovanje je postajalo sve sakatije, nekvalitetnije i podređenije zahtevima neoliberalnog tržišta. Ovaj proces, koji je u korenu studentskog nezadovoljstva, istovremeno je glavna prepreka studentskom organizovanju: fakulteti sve više liče na srednje škole, a studenti su namerno infantilizovani, zaplašeni profesorskim autoritetom, ohrabreni da nekritički reprodukuju gradivo koje im se servira. Osnovne lekcije koje treba da nauče su poslušnost i uklapanje u „svet odraslih“, mirenje sa „realnošću“ i pasivnost praćena otrovnim cinizmom. Oni koji ovo dobro savladaju, mogu da pređu na drugu stranu pasivnosti – da se potpuno stave u službu vladajuće klase i bore za održanje postojećeg poretka protiv onih koji bi hteli da „talasaju“.

Uprkos ovim stegama, studenti Filološkog fakulteta su se pobunili početkom oktobra, a pridružili su im se i studenti drugih fakulteta. Prvo kroz ulične proteste, a zatim kroz blokade Filološkog, Filozofskog i Više elekotrotehničke škole. Širenje protesta je tu zaustavljeno, studenti koji su blokrali fakultete podlegli su pritiscima posle nekoliko nedelja intenzivne borbe, a ni jedan od glavnih zahteva nije ispunjen. Smatramo da je zarad stvaranja jakog studentskog pokreta potrebno analizirati prošlogodišnji protest, sa posebnim osvrtom na njegove slabosti.

Mogu se izdvojiti dve faze prošlogodišnjeg protesta – period pre početka prve blokade i period nakon nje. Na početku uličnih protesta, gušena je svaka ideja o blokadi Filološkog fakulteta, a kada je Filološki ipak blokiran vlast se trudila da izoluje studente i potom razbije blokadu.

Od prvog okupljanja zbog naplaćivanja prenosa bodova i prve akcije na svečanom prijemu brucoša na Filološkom, članovi studentskog parlamenta i drugi karijeristi su pokušavali da spreče blokadu fakulteta. Ubeđivali su studente kako moraju da slušaju baš njih, širili su glasine, namerno sabotirali plenume da bi pokazali kako direktna demokratija „ne funkcioniše“, pokušavali da na svoju ruku promene odluke plenuma, sprečavali konstrukivan rad itd. Karijeristi sa Filološkog, videvši da gube tlo pod nogama, pokušali su da zabrane studentima ostalih fakulteta da glasaju na plenumu Filološkog, a parlamentarci sa drugih fakulteta su govorili „svojim“ studentima da ne idu na plenume. Pretili su studentima da će biti izbačeni sa fakulteta ako pokušaju blokadu, da će policija upadati na fakultete da razbija blokade, hapsi i prebija studente, kao i da će oni koji učestvuju u blokadi krivično odgovarati. Oni su zapravo bili prva linija odbrane fakultetske uprave.

Grupa ljudi iz protesta na Filološkom koja je pokušavala da uspostavi kontrolu nad plenumom, pasivizuje protest i spreči blokadu, uglavnom se povukla iz protesta nakon što je borbena grupa studenata koja je zagovarala blokadu uspela da pridobije većinu svojih kolega. Tek tada je protest počeo slobodno da diše, iako se tokom par prethodnih nedelja dosta studenata razočaralo zbog nejedinstva i odustalo od protesta. Šteta je već bila velika, a protest je u blokadu ušao načet.

U drugoj fazi, nakon što je Filološki fakultet blokiran, protiv studenata je upotrebljen širok arsenal: dezinformacije, manipulacija, različiti oblici zastrašivanja, i na kraju fizičko nasilje.

Medijska kampanja protiv studenata imala je više nivoa. Već nekoliko godina, redovna je pojava da se dan uoči zakazanog studentskog protesta preko radija i televizije plasira neistina da su studetski zahtevi ispunjeni kako bi se unela zabuna i smanjio broj studenata koji će doći na protest. Tokom blokade, svakodnevno su na državnoj televiziji objavljivane dezinformacije da su ispunjeni svi zahtevi studenata i da je blokada prekinuta. Mediji su kao po direktivi objavljivali gotovo sve što im je saopštavano iz uprava fakulteta, Rektorata, Ministarstva, dok saopštenja plenuma uglavnom nisu prenošena ili su bila pogrešno interpretirana.

Mediji su javnost ubeđivali da blokade uopšte ne organizuju studenti, a studente da su sami krivi za sve što im se dešava. Sistematski je stvarana iskrivljena slika o studentima u protestu, kako bi se sprečilo njegovo širenje i društvo okrenulo protiv studenata. Bilo je i roditelja koji su pod uticajem medija pokušavali da spreče svoju decu da idu na blokadu. Ovoj manipulaciji je podleglo i dosta mladih koji su izgradili ciničan stav prema blokadi i studentskoj borbi uopšte. Sa druge strane, mediji su studente u protestu pokušavali da demorališu, ubeđujući ih da nezadovoljstvo okrenu ka sebi i dovodeći ih u situaciju da konstatno moraju da se brane od različitih optužbi. Na primer, odmah nakon prve protestne šetnje, u Politici je 8.10.2011. izašao tekst „Knjigu u šake“, novinarke Sandre Gucijan. U ovom potkazivačkom tekstu o studentima koji protestuju govori se kao o večitim i lošim studentima koji nemaju pravo da se bune, jer „nisu dovoljno učili“, a država „kritikuje“ zato što još uvek toleriše studentske proteste. O ovakvoj vrsti manipulacije pisao je i Noam Čomski: „Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema“ (isp. Noam Čomski „Deset strategija manipulacije stanovništvom“).

Naročitu ulogu imale su uprave fakulteta, kao i rektor BU Branko Kovačević. Dekan Filološkog fakulteta Aleksandra Vraneš zbunjivala je javnost izjavama kako iza blokade ne stoje studenti Filološkog fakulteta, da to uopšte nisu studenti i da jako mali broj studenata podržava blokadu. Rektor Branko Kovačević otvoreno je putem medija pozvao državu da silom odblokira fakultete, tvrdeći da iza blokade stoje levičarske grupe, kao i da su blokade politički motivisane.

Nakon toga, usledili su napadi neonacista na blokirane fakultete. Pri svakom incidentu u blizini se nalazilo dosta policije, a tokom napada bakljom na Filozofski fakultet prisutan je bio i PR Univerziteta Marjan Nikolić. Ovi incidenti trebali su da isprovociraju studente kako bi na nasilje odgovorili nasiljem, što bi poslužilo kao izgovor policiji da rasturi blokadu. Takođe, teren za nasilno razbijanje blokade pripreman je i na samom fakultetu. Pošto na Filološkom fakultetu biblioteke i profesorski kabineti nisu bili blokirani, profesori sa pojedinih katedri okupljali su studente (i to uglavnom neinformisane brucoše, najpodložnije manipulacijama, koji su na fakultet krenuli par nedelja pred blokadu) i ubeđivali ih da blokada fakulteta nije u njihovom interesu, ali su ih i otvoreno zastrašivali da će ako podrže blokadu izgubiti semestar i neće moći da polažu ispite. Na Filozofskom su najmračniji elementi počeli da prete i najavljuju „oslobođenje“ fakulteta, a studentski parlament je čak organizovao antiblokadni protest ispred fakulteta. U međuvremenu, mediji su pripremali javnost pričama da je blokada nasilan čin i da manjina oduzima ostalima pravo na slobodno kretnje i pohađanje nastave.

Kada je dobar deo studenata zaplašen ili demotivisan, uprava Filološkog fakulteta prva se odlučila za fizički obračun sa najborbenijim studentima. Profesori ovog fakulteta su 27.10.2011. zajedno sa grupom nepoznatih ljudi, za koje se predpostavlja da su policajci u civilu, fizički nasrnuli na studente u blokadi, nakon čega je blokada i prekinuta. S druge strane, uprava Filozofskog fakulteta unajmila je privatno obezbeđenje, koje je trebalo da silom sruši blokadu, ili da isprovocira fizički obračun sa studentima. Nakon što su studenti svojim telima izgurali privatno obezbeđenje iz zgrade, uprava fakulteta je najavila da će pokrenuti disciplinske postupke protiv dvojice studenata, dok je protiv jednog studenta i podnela krivičnu prijavu (u kojoj se dotični student optužuje da je obezbeđenje „vukao za uši“).

Članovi studentskog parlamena Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nisu prezali ni od upotrebe nasilja kao jedinog argumenta protiv studenatskih zahteva. Oni su obukli plave prsluke (koje inače nose pripadnici privatnih obezbeđenja) i blokirali ulaze ne dozvoljavajući studentima da uđu u zgradu fakulteta. Nakon toga su sa pripadnicima navijačkih grupa i desničarskih organizacija sprečili održavanje plenuma.

Potrebna je jasna strategija

Često se postavljaju pitanja: Koji je najbolji način organizovanja? Kakve zahteve postaviti? Kako se boriti za njihovo ispunjenje? Da bi se formulisala jasna strategija za naredne proteste, ova pitanja treba detaljno analizirati.

Suprotnost između direktno-demokratskog organizovanja i studentskog parlamenta postoji još od početka 2007. godine, kada su po prvi put održani izbori za studentske parlamente, koji su uvedeni novim Zakonom o visokom obrazovanju. Neki učesnici protesta 2006. na Filozofskom, oportunistički orijentisani, željni kontrole, ušli su u studentski parlament. To je imalo katastrofalne posledice po studentsko organizovanje. Naredne jeseni, 2007. nije ni bilo protesta, a 2008. su proteste zajednički organizovali studentski parlamenti sa različitih fakulteta, dok je organizovanje studentskih zborova sabotirano. Taj protest se pretvorio u potpuni fijasko kada je studentski parlament Fakulteta političkih nauka, kontrolisan od omladine DS, izašao iz protesta nakon što je studentima FPN ispunjen deo zahteva. Identičan scenario sa istim akterima ponovio se i 2009, a 2010. godine studenti su završili štrajkujući glađu u najlonskom šatoru ispred Vlade Srbije.

Studentski parlamentarizam je pre pet godina osakatio i izopačio studentski pokret koji je imao veliki potencijal. U međuvremenu su bez mnogo otpora povećane školarine i uvedeno je bodovno rangiranje. Bilo je potrebno nekoliko mukotrpnih godina da bi ponovo moglo da se krene od početka. Međutim, već se čuju glasovi koji ponovo predlažu ulazak u studentski parlament. Smatramo, na osnovu direktnog i istorijskog iskustva, da neposredna demokratija mora biti osnov svakog studentskog (i ne samo studentskog) organizovanja, bez obzira kakvi se zahtevi postavljaju i kojim se metodima bori za njihovo ostvarenje.

Loši studentski zahtevi su jedan od bitnih razloga zašto studentski protesti ne uspevaju. Zahtevi su često kontradiktorni i bilo je situacija kada ne samo da nisu uspeli da ujedine studente nego su ih okretali jedne protiv drugih. Često nije jasno da li se zahtevi odnose na sve fakultete ili samo na neke od njih, pa se dešavalo da određeni zahtev bude ispunjen samo studentima jednog fakulteta, koji onda napuste protest i ostave na cedilu svoje kolege sa drugih fakulteta. Uvek se zahteva nešto sitno, parcijalno, traži se neko jednokratno rešenje, prose se mrvice od fakulteta ili Ministarstva. Na delu je šibicarski mentalitet koji se plaši da postavi veliki zahtev, pa traži nešto malo, nešto navodno „realno“. Zahtevi se ublažavaju u toku protesta, ili se unapred pripremaju „rezervni“ zahtevi koji bi se postavili kada početni budu odbijeni. Oni koji u borbu kreću sa pola volje, spremniji da sažaljevaju sebe nego da izdrže, u startu defetistični i pomireni sa porazom, unapred su osuđeni na propast. Pored toga, čak su i glavni studentski zahtevi najčešće potpuno nerazumljivi javnosti koja ne zna šta su ESPB i koliko je teško skupiti 37 ili 48 ili 60 ESPB, dok je priča o smanjenju školarina malo jasnija, ali najčešće proizvoljna i nikad na prvom mestu. Zahtev da se omogući upis u budžetskom statusu svima koji sakupe 48 ESPB bodova, koji se ponavlja svake godine, omogućio je ove godine studentskom parlamentu na nivou Srbije (SKONUS) da od Ministarstva traži 60 ESPB bodova za budžet i tako pretekne sve ostale studente, što je predastavljalo manevar vlasti kako bi se unela pometnja i amortizovalo studentsko nezadovoljstvo. Zahtev za smanjenjem školarina uvek podrazumeva procenu kolike bi školarine trebale da budu i stvara prostor za kalkulisanje i ponižavajuća cenkanja. Uz to, ovakav zahtev je politički neprihvatljiv, jer tražeći smanjenje školarina studenti prihvataju neoliberalnu tezu da znanje treba da bude roba, pa umesto da zahtevaju promenu odnosa prema znanju, studenti traže popust pri kupovini.

Jasno je da bi jedan veliki zahtev mogao da ujedini studente – zahtev za besplatnim obrazovanjem, odnosno potpuno javno finansiranim obrazovanjem. Mnogi tvrde da besplatno obrazovanje nije realno, da država nema dovoljno novca, da će takav „neozbiljan“ zahtev odbiti većinu studentata itd. Uverenje da uvek treba ići sa što mekšim, „realnijim“ zahtevima da bi se dobilo bar nešto je potpuno pogrešno. Kada studenti pritiskaju državu zahtevajući besplatno obrazovanje, vlast je primorana da im čini različite ustupke kako bi umirila proteste. Tako je u Hrvatskoj, nakon što je 2009. blokirano preko dvadeset fakulteta sa zahtevom za besplatnim obrazovanjem, vlada odlučila da prva godina osnovnih studija bude besplatna za sve, a uvedene su i besplatne master studije. Pre svega, zahtev za besplatnim obrazovanjem je potpuno jasan celoj javnosti i svi bi mogli da ga podrže kao opravdan i progresivan. Većina ljudi shvata da će u budućnosti školovanje biti veoma skupo i nije sigurno da li će moći da priušte adekvatno obrazovanje. Ovaj zahtev bi bio jasan i svim studentima, koji prethodnih godina uglavnom nisu bili sigurni koji su zapravo zahtevi i šta to tačno podrazumeva. Jasan i ozbiljan zahtev bi upravo doprineo masovnosti studentskih protesta. Studenti bi videli svoj interes u tome, i to ne samo materijalni interes nego bi bili uključeni u mnogo širu borbu, od značaja za celokupno društvo, i toga bi bili svesni.

Nije tačno da se obrazovanje svuda plaća – besplatno je u četrnaest evropskih zemalja. Priča da država nema novaca za besplatno obrazovanje je besmislena. Kako onda država može da izdvaja za formiranje novih policijskih specijalnih jedinica, za mirovne misije u Somaliji i Avgansitanu, ili da kupuje i održava luksuzne automobile u kojima se voze državni činovnici? Na primer, kolege iz Hrvatske su izračunale da luksuzni automobil bivšeg premijera te države, Ive Sanadera, košta koliko i jedna godina studiranja za sve studente u Zagrebu. Netačno je i da taj zahtev nije realan – u Grčkoj su sredinom 2005. godine blokirani skoro svi fakulteti i srednje škole, kao reakcija na nacrt zakona kojim bi se uvele školarine, a obrazovanje komercijalizovalo. Ove blokade trajale su više od četiri meseca, uprkos panično nasilnoj reakciji države i totalnoj medijskoj ofanzivi, tako da je na kraju zakon povučen.

Blokade fakulteta se s pravom mogu smatrati najuspešnijim vidom protesta. To je ujedno i razlog zašto mnogi pokušavaju da ih spreče, plašeći studente policijom ili izbacivanjem sa fakulteta. Naime, postoji nešto što se zove autonomija Univerziteta – država nema zakonsko pravo da se meša u rad i organizaciju visokog školstva, policija ne sme da ulazi u zgrade fakulteta, osim u izuzetnim situacijama (npr. kada su ugroženi životi ljudi), a odluku o eventualnom pozivanju policije donosi Nastavno-naučno veće fakulteta koje čine svi profesori. Autonomija Univerziteta zagarantovana je čak i Ustavom Republike Srbije, što znači da je njeno narušavanje u suprotnosti sa najvišim državnim zakonom. Dalje, disciplinski prekršaj „ometanje nastave“ ne može se primeniti na organizovanje studentskog štrajka na fakultetu. Čak i ako se postupak pokrene, fakultet će na kraju morati da odustane, jer bi svaka kazna bila protivzakonita. Često se čuje stav da se blokadom ne postiže ništa, jer su zahtevi upućeni Ministarstvu obrazovanja i Vladi, a ne jednom konkretnom fakultetu. Međutim, fakulteti su državne insititucije, pa preuzimanje kontrole nad zgradom fakulteta i zaustavljanje njegovog rada predstavlja direktan pritisak na državu. To je naročito uspešno kada studenti blokiraju veliki broj fakulteta sa istim zahtevom. Iskustvo iz prethodnih godina je pokazalo da se protestnim šetnjama, obustavom saobraćaja, blokadom mostova i raskrsnica ne može izboriti trajno rešenje ni za jedan od nagomilanih studentskih problema. Jednostavno, potreban je mnogo veći pritisak – a to je, uz sve nabrojano, masovni talas blokada fakulteta. Taj niz, logično, počinje blokadom jednog fakulteta, koja otvara mogućnost eskalacije, time što podstiče blokade drugih fakulteta. Iako su jesenas bila blokirana samo tri fakulteta, ne treba da iznenađuje žestok odgovor države. Pomenuti pritisci na studente to i potvrđuju.

Ukratko, smatramo da buduća studentska strategija treba da bude: istovremene blokade velikog broja fakulteta, organizovane od strane direktno-demokratskih zborova, sa zahtevom za besplatno obrazovanje.

Šta dalje?

Bitno je ukazati na jednu, ne tako očiglednu, pojavu koja je obeležje gotovo svake studentske (i ne samo studentske) borbe. Već je rečeno da nas na fakultetu uče poslušnosti autoritetu i uklapanju u „svet odraslih“. Iste stvari se, u malo drugačijem obliku, uče i tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja, kroz medije, u porodici, i na raznim drugim mestima. Za održanje celog sistema jako je važno da svaka nova generacija nauči pravila vladajućeg poretka i da se potčini njegovoj ideologiji. To se ostvaruje pre svega kroz tzv. državno-ideološke aparate – koji proizvode vladajuću ideologiju – u koje spadaju i obrazovni i medijski sistem, političke partije, parlamentarni sistem itd.

Svaki čovek je kroz ceo svoj život izložen uticaju vladajuće ideologije koja ga uči podređivanju onima iznad njega, nameće mu ponašanje koje vladajuća klasa smatra moralnim, vaspitava ga da ne razmišlja o „suviše ozbiljnim stvarima“, jer „to nije njegov posao“. Čak i političar, sudija ili kapitalista uče svoje uloge u porodici, na fakultetu, u političkoj partiji, na radnom mestu itd. Oni koji nisu deo vladajuće klase treba da prihvate svoje mesto u sistemu i da kroz život idu linijom manjeg otpora, da se prilagode datim okolnostima i nauče da se provlače kroz život, jer će ih u suprotnom sistem pregaziti i ostaviti ih da trunu u blatu.

Međutim, kada izolovani pojedinac, pritisnut svojim lošim socijalnim položajem, odluči da se zajedno sa drugima organizovano bori za svoja prava, kod njega se razvija nova svest – svest o samoorganizovanju bez lidera koji bi odlučivali umesto njega, umesto egoizma i sebičluka u takvom čoveku razvija se solidarnost, kada je u pitanju studentska borba razvija se i svest o besplatnom i svima dostupnom obrazovanjem i sl.

Zapravo, dok borba traje, u svakome od nas koegzistiraju dve ideologije: vladajuća i slobodarska. Istovremeno sa vidljivom borbom za naša prava vodimo i onu unutrašnju koje često nismo svesni – borbu protiv vladajuće ideologije u nama. Od toga zavisi da li ćemo, i koliko, moći da izdržimo pritiske kojima smo izloženi, jer čovek biva izložen strahovitom pritisku države i njenih aparata da odustane od svoje borbe.

Kada se protesti završe, veliki broj ljudi se vraća u pređašnju pasivnost i često se prekida kontakt između onih koji su zajedno gradili borbu. Slobodarska svest stečena borbom polako iščezava i ustupa svoje mesto vladajućoj ideologiji. Tada vladajuća ideologija u čoveku razvija mehanizme kako bi ga integrisala u sistem i sprečila naredne pobune. Mnogi učesnici studentskih borbi, čak i nakon kratkog vremena, sa podsmehom gledaju na borbu u kojoj su učestvovali, ciljeve smatraju „nerealnim“, a svog učešća se sećaju kao „mladalačkog zanosa“, „faze odrastanja“ kroz koju su prošli i sl. O tome upečatljivo svedoči životni put većine najpoznatijih učesnika studentskog pokreta iz 1968. godine. Oni se danas nalaze u samom vrhu zapadnog ekonomskog i političkog sistema, gde sprovode politiku koja je čak i gora od one protiv koje su se oni borili.

Već imamo primere aktivnih učesnika prošlogodišnjeg protesta koji su, svega par nedelja nakon završetka blokada, ušli u studentski parlament. Zato je važno shvatiti ulogu studentskog parlamenta u ovom procesu, jer se kroz njega studenti usisavaju nazad u sistem, dajući mu novu energiju, čime se, istovremeno, ostalim studentima daje veoma loš primer.

Zato je ključno da studenti koji su se već ranije aktivirali nastave da se zajedno organizuju i tako sačuvaju borbena jezgra koja su nastala tokom protesta. Smatramo da je na svakom fakultetu potrebno formirati direkno-demokratske sindikalne studentske organizacije koje bi postale uporišta za predstojeće organizovanje i omasovljenje studentskog pokreta. Ove direktno-demokratske sindikalne studentske organizacije bi bile jasno suprotstavljene delovanju parlamenta i omogućile bi kontinuitet borbe. Isto tako, one bi mogle da postanu most između studenata i onog dela poštenog nastavnog i nenastavnog osoblja, svesnog da je obrazovanje novih generacija zajednički interes svih na fakultetu.

Potrebno je, koliko god je to moguće, zaštiti buduće studentsko organizovanje od medijskih manipulacija. To će se postići širenjem opšteg nepoverenja u izveštavanje zvaničnih medija, kako među samim studentima, tako i u široj javnosti. Ovo mora biti praćeno formiranjem nezavisnih studentskih sredstava informisanja koja će biti pouzdana i pod neposrednom kontrolom studenata.

Jasno je da, pored borbe na fakultetima, studenti moraju voditi i borbu u javnoj sferi, i to ne samo probijanjem medijskog mraka nego i javnim pokretanjem progresivnih tema i vrednosti. Tu pre svega mislimo na promovisanje ideje besplatnog obrazovanja, koje treba da bude podržano od strane što većeg broja ljudi, kao i promovisanje direktne demokratije i samoorganizovanja na svim nivoima.

Studentska jesen 2011. otvorila je mogućnost za nov pristup studentskom organizovanju. Usvajanje novih strategija i izgradnja masovnog studentskog pokreta konačno bi moglo da iz temelja uzdrma Univerzitet i ceo obrazovni sistem, te da primora državu na ozbiljne ustupke.

Sindikat obrazovanja ASI

http://inicijativa.org/tiki/art2695

Advertisements

Sindikat obrazovanja ASI započinje „Kampanju za besplatno obrazovanje“. Cilj kampanje je pokretanje borbe za besplatno obrazovanje, odnosno svima dostupno i u potpunosti javno finansirano visoko obrazovanje. Kampanja će takođe promovisati direktno-demokratsko studentsko organizovanje na principu studentskih zborova.

Visoko obrazovanje nije dostupno svim socijalnim slojevima, već se stvara elitistički sistem u kome će samo povlašćeni imati pristup obrazovanju. Znanje je postalo roba i njegova cena se određuje isto kao i cena bilo koje druge robe na tržištu – odnosom ponude i potražnje. „Atraktivni“ fakulteti su višestruko skuplji od onih „manje atraktivnih“. Sudenti ne samo da kupuju znanje na tržištu nego se i obrazuju za potrebe tržišta, što je i cilj trenutne reforme. Obrazovanje je postalo unosan biznis, a studenti ne plaćaju samo troškove nastave već debelo pune nečije džepove. Fakulteti više nisu naučno-nastavne ustanove, nego firme za bogaćenje pojedinaca. Profesori više nisu naučno-nastavni radnici, već su postali dileri diploma. Smatramo da je znanje koje danas posedujemo nastalo kao proizvod rada i iskustva mnogih generacija i da treba da bude korišćeno za napredak čitavog društva, a ne za bogaćenje određenih interesnih grupa. Stoga je osnovni cilj Sindikata obrazovanja ASI besplatno i svima dostupno obrazovanje – obrazovanje koje će u potpunosti biti javno finansirano.

Većina studentskih protesta u proteklih nekoliko godina na kojima su kao zahtevi isticani smanjenje školarina, povećanje budžetskih kvota, manji broj bodova za upis na budžet i sl, bili su neuspešni. Kao po pravilu, u odlučujućem trenutku studentski predstavnici – razni karijeristi i mladi političari iz studentskog parlamenta koji su predvodili proteste – izdavali su interese studenata i gušili proteste. Ovo će se iznova dešavati sve dok se ne organizujemo samostalno – bez studentskog parlamenta i bez onih koji manipulišu našim protestima i guše svaki glas neslaganja. Protestom treba da rukovode studentski zborovi koji će biti javni i na kojima će svaki student imati pravo da glasa i iznese svoje mišljenje. Samo tako možemo sprečiti manipulacije i sabotiranje protesta.

Pozivamo sve zainteresovane studente i studentkinje da nas kontaktiraju i aktivno se uključe u sprovođenje Kampanje za besplatno obrazovanje.

Sindikat obrazovanja ASI

http://inicijativa.org/tiki/art2668

Svi smo čuli da je opet bilo neke frke na Filozofskom fakultetu, i znamo da su članovi političkih partija opet dobili većinu u studentskom parlamentu. Hajde da vidimo šta se ponovo, kao i proletos, nalazi u pozadini ovih događaja.

Grupa „Odbrani Filozofski“ ponovo je protestovala zbog toga što su izbori „nelegalni“, ne dovodeći u pitanje legitimitet studentskog parlamenta kao takvog. To nikoga ne treba da čudi, jer grupa „Odbrani Filozofski“ nije protiv studentskog parlamentarizma. Iako se sada navodno zalažu za plenume, kada su članovi ove grupe bili u studentskom parlamentu školarine su značajno povećane, a plenume nisu ni spominjali. Kada su nakon toga organizovali „plenume“ to je ličilo na sve samo ne na plenume – sami su unapred sabotirali plenume koje su navodno organizovali, nisu poštovali direktno demokratksku proceduru, govorili su preko reda, ućutkivali one koji se ne slažu sa njima…

No, pristupimo celoj problematici iz drugog ugla – i studentski parlament i studentski plenum teže da donose i sprovode odluke, i jasno je da ne mogu istovremeno funkcionisati. Plenumu koji funkcioniše parlament ne treba, a parlamentu plenum može zatrebati samo radi manipulacije i stvaranja lažne slike o legitimitetu svog delovanja. Oni koji se glasno zalažu za studentske plenume, a potajno ih muče zazubice jer (više) nisu u studentskom parlamentu obični su licemeri, oportunisti i karijeristi. Ovde zapravo nije reč o demokratiji, nego o obmanjivanju javnosti, kontroli i žeđi za vlašću.

Oni koji nevešto pokušavaju sa prikriju svoje parlamentarne ambicije samo su naličije onog novčića čije su „partijaši“ lice. A studentske probleme i interese tretiraju kao sitnu valutu za podkusurivanje u međusobnom otimanju oko sitne vlasti u sitnom studentskom parlamentu, dok pokušavaju da svoje velike političke ambicije smeste u sitne fotelje studentskih funkcionera.

U međuvremenu, studenti su sve više pasivni i ne veruju da mogu bilo šta da promene – to je direkntna posledica korumpiranosti većine studenstkih aktivista, preuzimanja studentskih protesta od strane omladina političkih partija i suzbijanja svih pokušaja nezavisnog studentskog organizovanja.

grupa Borba za Znanje, tekst je od 14. novembra 2010. godine.

Ovaj tekst nije javno objavljen u vreme kada je napisan, da se ne bi raspirivao sukob, jer je u tom trenutku u toku bio još jedan bezuspešan pokušaj saradnje i organizovanja studentskih zborova.

O događanjima na Filozofskom fakultetu u Beogradu, povodom nameštanja izbora za studentski parlament

Ugled studentskog parlamenta iznova je ukaljan tokom priprema za održavanje izbora za studentski parlament u aprilu 2010. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izbori su raspisani na takav način da je u petak uveče „objavljeno“ da se kandidature mogu predati do subote, a žalbe su se mogle podneti samo u nedelju i ponedeljak. Studenti koji su nameravali da se kanduju za sve ovo su saznali tek u ponedeljak. Oni su tokom te nedelje podneli preko trideset žalbi, no one su odbijene sa obrazloženjem da je rok za žalbe istekao. Pod plaštom tajnosti, nameštanjem izborne komisije i pod pokroviteljstvom uprave, članovi političkih partija uspeli su da sprovedu svoj plan preuzimanja parlamenta Filozofskog fakulteta u delo.

Frakcionaške borbe koje su već duže vreme trajale unutar studentskog parlamenta na Filozofskom fakultetu dobile su epilog u prekidanju izbora od strane grupe studenata kojoj je onemogućeno da se kandiduje, kao i bahatim i siledžijskim nastupom članova omladina Demokratske stranke i Srpske napredne stranke, koji su se ponašali gore nego Miloševićeva socijalistička omladina devedesetih. Prvog dana glasanja grupa studenata okupljena pod imenom „Odbrani Filozofski“ uspela je da oduzme glasačke kutije izbornoj komisiji i tako onemogući održavanje izbora. Narednog dana izbori su nastavljeni. Studenti okupljeni oko grupe „Odbrani Filozofski” prvo su održali protestni performans u toku prepodneva, a kasnije u toku dana su ponovo pokušali da prekinu izbore, no pripadnici omladine političkih partija su im se ovoga puta fizički suprotstavili, nasrnuli su na dve studentkinje, a ostalim okupljenima su pretili.

„Dramatičnost“ sukoba „partijaša“ i „pobunjenih studenata“ u potpunusti skreće pažnju sa suštinskog problema studentskog organizovanja. Studenti koji stoje iza „Odbrani Filozofski“ hteli su da se kandiduju za parlament, imali su svoje kandidate na čelu sa bivšom studentkinjom prodekankom i drugim članovima sada već bivšeg saziva Studentskog parlamenta. Baš na ovaj način je pokušaj autentičnog studentskog organizovanja na univerzitetu ometen jer je težište stavljeno na žalopojke o navodno narušenoj „autonomiji univerziteta“, umesto da fokus bude masovno demokratsko organizovanje putem studentskih zborova.

Svoj dalji razvoj ovaj slučaj dobio je kroz medije, posebno uz pomoć B92. U prvom trenutku su medijski prostor dobili samo funkcioneri omladine Demokratske stranke, koji su ovu drugu frakciju okarakterisali kao „huligane“, sasvim u maniru miloševićeve propagande devedesetih. No, uskoro je i druga strana dobila svoj prostor i iznela dokaze o nameštanju izbora, insistirajući na „legalnim“ izborima za „zaista nezavisni“ studentski parlament.

Ovde je suština u sledećem: time što se generiše „sukob“ u studentskom parlamentu, zapravo se sprečava artikulacija suštinski drugačije pozicije koja odbacuje studentski parlamentarizam kao takav, koja odbacuje parlamet kao neadekvatnu strukturu kroz koju je nemoguće istinski demokratsko studentsko organizovanje. Stvaranje lažne predstave kako se čitav problem sastoji u tome što su ovi izbori bili nepošteni, ravno je sabotiranju studentskog organizovanja i studentskih borbi.

Cela priča o odbrani Filozofskog i studentskoj „pobuni“ i ne bi bila toliko apsurdna da se ti isti studenti ne pozivaju na direktnu demokratiju i studentske zborove. Naime, na tribini koju je 22. aprila organizovala grupa „Odbrani Filozofski“ studentski zbor je predstavljen kao telo koje po potrebi saziva studentski parlament, a direktna demokratija je predstavljena kao „referendum” koji raspisuje studentski parlament kako bi se bolje upoznao sa raspoloženjem studenata.. Na ovaj način se još jednom ističe direktan pokušaj sabotaže i na taj način perpetuiraju pogrešna shvatanja direktne demokratije. Šta više, zbor i parlament su dva suštinski suprotstavljena vida organizovanja i oba ne mogu ni u kojem slučaju funkcionisati paralelno, jer se oba bave donošenjem odluka. Glavni argument koji „nezavisni“ studenti ovde iznose u korist parlamenta, jeste da je zbor nelegalan i da kao takav može biti sazvan jedino od strane parlamenta. Veoma je bitno naglasiti da zboru nije potreban legalitet, jer poseduje legitimitet samim tim što se odluke na njemu donesene neposredno, i da svi imaju pravo odlučivanja i otvoren je za sve zainteresovane učesnike.

Međutim, početak cele priče o krivljenju ideje direktne demokratije i sukoba sa strankama se nalazi u saradnji ove dve struje nakon prvih studentskih protesta na jesen 2009, koji su simbolično započeli petog oktobra. Prvi protest je organizovan od strane parlamenta Fakulteta političkih nauka čiji su istaknutiji predstavnici bili omladinski funkcioneri vladajućih parlamentarnih stranaka, te je od početka bila očigledna ideja vlasti da organizuje već sezonske proteste kako bi ih rasturila onoga trenutka kada postanu pretnja. Sadašnji „pobunjeni“ studenti, odnosno tadašnji parlament Filozofskog fakulteta su ne uviđajući osuđenost protesta na propast još od samog početka, tada učestvovali na istom. Kada se neminovno i desilo, odnosno kada su su studentski lideri FPN-a po unapred ustanovljenom scenariju prihvatili prazna obećanja na neoverenim papirima i strateški povukli studente sa protesta, proteste je nastavila da organizuje grupa sa Filozofskog. Ovde se može uvideti kontinuitet grešaka koje se dopuštaju, kada su omladinski funkcioneri vladajućih partija ponovo preuzimali medijski prostor te za studente koji su nastavili protest naveli da su vođeni od strane anarhista, ne prezajući čak ni da tvrde da to i nisu studenti već „šačica srednjoškolaca“.

Studenti koji su danas okupljeni oko grupe „Odbrani Filozofski“ su tada odreagovali na sledeći način: krijući se iza priče o direktnoj demokratiji zborovi su sazivani po potrebi, na takav način da studenti o njima nisu ni mogli biti obavešteni i posle protesta, kada se moglo okupiti najviše ljudi. Sukob sa strankama je upravo ovde i počeo, te se zborovi nisu ni bavili problemima studenata, nisu pokušavali da održe kontinuitet niti ostvare ikakvu funkcionalnu strukturu i nisu bili transparentni svim zainteresovanim stranama, već su uz razne provokacije različitih studentskih lidera služili kao instrument sukoba sa stranačkim funkcionerima koji su razbili protest. Kao i danas, energija je potrošena na sukob dve struje bez ijednog postignutog cilja i bez ostvarenog ikakvog vida nezavisnog studentskog organizovanja za koji se obe strane načelno zalažu. Kada je istrošena i volja sukobljenih strana, sve što je ostalo su bili razočarani studenti, neispunjena obećanja vladajuće klase i uzaludno potrošena borba na pitanja koja se ne tiču nikog od nas.

Smatramo da treba da se ugledamo na kolege koji se od Barselone i Pariza do Ljubljane i Zagreba u borbi za svoja prava organizuju kroz studentske zborove i neposrednu demokratiju. Prvo iskustvo demokratskih zborova studenti na beogradskim fakultetima stekli su tokom 2006. i 2007. godine. Naše kolege iz Zagreba su se na početku svog protesta na proleće 2009. koristili upravo našim iskustvima samostalnog studentskog organizovanja. Sada je vreme da mi učimo iz njihovog bogatog iskustva i pokušamo da nadoknadimo vreme koje smo izgubili zbog raznih lidera koji su preko naših leđa želeli da osiguraju ili izgrade svoje pozicije.

I. B. i I. F.

Sa web sajta http://borbazaznanje.org/node/31

Zašto propadaju studentski protesti

Juče, 31. marta 2010, na Filozofskom fakultetu u Beogradu došlo je do incidenta između dve grupe studenata koji se bore za pozicije u studentskom parlamentu. Neki mediji su neistinito izvestili da su u ovom događaju učestvovali i članovi ASI, zbog čega smo primorani da reagujemo na ovaj način.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative se bori protiv svakog studentskog parlamenta i zalaže se za samostalno studentsko organizovanje kroz javne studentske zborove na kojima svaki student može slobodno da diskutuje i glasa. Sa gnušanjem odbijamo da na bilo koji način budemo povezani sa frakcionaškim borbama unutar studentskog parlamenta i ograđujemo se od žalopojki onih koji još uvek veruju u „poštene izbore“ i „dobre vođe“.

Mi smatramo da su svi studentski parlamenti nelegitimni i da nijedan studentski parlament ne predstavlja studente, već samo parcijalne interese onih koji imaju moć odlučivanja. Borba za ukidanje školarina i poboljšanje uslova studiranja će biti uspešna tek kada studenti svih fakulteta umesto na izbore izađu na ulice.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative

http://inicijativa.org/tiki/art2562

U knjizi: Borba za znanje: Studentski protest 2006., CAD, Beograd 2007, str. 14-23.

Početkom oktobra 2006. godine na Filozofskom fakultetu, studenti i studenkinje su se samoorganizovali kako bi zaštitili svoja elementarna prava i smanjili visoke školarine. Ubrzo su im se pridružile kolege i koleginice sa drugih fakulteta, a protestne akcije su prerasle u Studentski protest 2006. Ono što izdvaja ovaj protest u odnosu na dosadašnje studentske proteste su organizaciona načela na osnovu kojih su donošene i sprovođene odluke protesta. Shvativši da zvanične studentske organizacije (1) uglavnom nisu funkcionalne i da im niko neće pomoći ako se ne budu sami organizovali, studenti su tražeći model organizovanja, koji će na nabolji način ujediniti efikasnost i demokratiju, došli do direktno-demokratskog organizovanja koje podrazumeva slobodno učešće pojedinca u diskusijama, odlučivanju i akcijama. U praksi, to je realizovano kroz studentske zborove koji su se održavali redovno, bili javni i otvoreni za sve studentkinje i studente, na kojima je svako mogao da izloži svoje mišljenje i da glasa. Posle prvih nesigurnih koraka studenti su brzo naučili da se samostalno organizuju i odlučuju.

Učestvovao sam na prvom zboru, održanom 4. oktobra, kada su, posle duge rasprave, formulisani prvi zahtevi Studentskog protesta. Pre svega, postavljena su pitanja: „Zašto je školarina na Filozofskom fakultetu baš tolika, a ne manja ili veća? Na osnovu čega se određuje visina školarine? Da li uopšte postoji neki kriterijum?“. U raspravu se uključilo dosta prisutnih studenata i studentkinja. Neki su tvrdili da znanje uopšte ne treba naplaćivati i da obrazovanje treba da bude besplatno; s druge strane, neki su sarkastično tvrdili da školarine treba da budu višestruko veće i da svima treba da bude jasno da će u skoroj budućnosti na Univerzitetu biti mesta samo za decu bogatih. Utvrđeno je da školarina na Filozofskom fakultetu iznosi približno oko četiri prosečne zarade, i postavljno je pitanje: „Zašto baš četiri prosečne plate, a ne tri ili pet?“. Sve više prisutnih je bilo ubeđeno da kriterijumi ne postoje i da uprava fakulteta uzima onoliko koliko joj treba. Na kraju je dogovoreno da se od uprave fakulteta zahteva smanjenje školarine na iznos od četiri minimalne zarade.

Takođe, na prvom zboru je izabran protestni odbor čiji se sastav menjao na kasnijim zborovima, koji su bili masovniji. Protestni odbor nije rukovodio protestom, već je imao koordinatorsku ulogu. Njegova osnovna aktivnost bila je organizovanje zborova i protesta. Protestni odbor su činili aktivni, borbeni i požrtvovani studenti i studentkinje, koji su uvek bili u prvim redovima, koji su smišljali akcije i predlagali ih na zborovima. Međutim, oni to nisu radili kao članovi protestnog odbora, već kao pojedinci – učesnici protesta. Ni u jednom trenutku, ni na jednom zboru, se nije moglo čuti da neko nešto predlaže ispred protestnog odobora. Na zborovima su svi bili samo studenti koji učestvuju u protestu i svačiji glas je jednako vredeo. Kada je protestna aktivnost bila smanjena, protestni odbor je, u skladu sa odlukama ranijih zborova, smišljao akcije, pisao saopštenja, organizovao i pokretao inicijative. Za uzvrat, to je pojačavalo aktivnost protesta, zborovi su se češće održavali, a protestni odbor se utapao u studentsku masu koja je preuzimala sve njegove uloge. Tada, a posebno tokom šest dana blokade Filozofskog fakulteta, kada su se zborovi održavali svakodnevno, protestni odbor se rastakao, prestajao je da postoji. Pojavljivao se tek kada se protestna aktivnost smanji, samo da bi dao novi impuls i ponovo nestao među pobunjenim studentima.

Direktna akcija kao argument u pregovorima

Studenti su na zborovima delegirali svoje delegate, koji su na pregovorima sa nadležnima iznosili stavove protesta, ali nisu mogli samostalno da postižu dogovore. Oni su stavove nadležnih prenosili studentima na zborovima, na kojima se potom diskutovalo i odlučivalo o narednim pregovorima i budućim akcijama. Studentski delegati su bili samo pregovarači, a ne ovlašćeni predstavnici. Na taj način je onemogućeno da delegati na svoju ruku, a protiv volje većine studenata, sklapaju dogovore sa nadležnima, kao što se dešavalo prethodnih godina. Uz to, sastav pregovaračkog tima se menjao, na svake naredne pregovore su često odlazili drugi delegati. Time je nadležnima jasno stavljeno do znanja da pregovaraju sa čitavim protestnim zborom, a ne sa nekom pregovaračkom ekipom sa kojom bi se eventualno mogla postići neka nagodba. To je posebno došlo do izražaja poslednih dana blokade Filozofskog fakulteta, kada je vladala velika napetost i među studentima i u upravi fakulteta. Zborovi su se održavali tri puta dnevno, a na svakih nekoliko sati je novih troje ili četvoro ljudi odlazilo na pregovore. Svi smo bili jako umorni, spavalo se malo i neudobno, uglavnom po klupama i podovima, a pregovori su bili posebno dugotrajni i zamarajući. Iscrpljene pregovarače su zamenjivali svežiji i odmorniji, a na zborovima se stalno diskutovalo o aktuelnoj situaciji. Dekan je bio vrlo nezadovoljan, jer „ni sam više nije znao sa kim pregovara“.

Tokom protesta, ako nadležni nisu bili raspoloženi za razgovor sa studentskim delegatima ili su se ponašali cinično i uvredljivo, studenti su ih masovnim i neposrednim akcijama primoravali ne samo na pregovore, već i na ustupke. Recimo, kada na zasedanju Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), 6. novembra, nije doneta odluka o izjednačavanju zvanja, studenti su upali u Rektorat i blokirali članove KONUS-a u svečanoj sali. Ova akcija je rezultirala pregovorima između studenata i tadašnjeg rektora, Dejana Popovića. Takođe, pošto ministar prosvete nije hteo da primi delegate protesta, 16. novembra je blokirana ulica Kneza Miloša, a potom su u Nemanjinoj ulici studenti seli na kolovoz, ispred zgrade Ministarstva prosvete i sporta, prekinuvši saobraćaj na 30 minuta. Tadašnja pomoćnica ministra za visoko obrazovanje, Emilija Stanković (2), je ponudila da primi studentsku delegaciju, ali studenti nisu hteli da razgovaraju sa njom – jer svrha ove akcije nije bila iznuditi razgovor sa nadležnima, već pokazati javnosti da je sila jedini jezik koji oni razumeju. Posebno treba istaći blokadu rada Filozofskog fakulteta, do 22. do 28. novembra, kojom su studenti primorali upravu Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu da podrže studentske zahteve.

Pokazalo se da neposredna akcija obezbeđuje povoljniju pregovaračku poziciju od predstavničke akcije. Jednostavno, pokazalo se da je veća šansa da će nadležni saslušati i uvažiti mišljenje dvesta studenata, koji su blokirali sedamdeset delegata KONUS-a u svečanoj sali Rektorata, nego argumente troje predstavnika studentskih organizacija, koji su na tu sednicu KONUS-a došli kao „zvanični studentski predstavnici“. U tom smislu, blokada Filozoskog fakulteta obezbeđuje znatno bolju pregovaračku poziciju od ispisivanja lepih želja na studentskom „zidu plača“ (3). Zaobilaženje posrednika i uzimanje stvari u svoje ruke, tj. direktna akcija, je tako jasna ideja, tako očigledna, da je definiše i objašnjava sâmo izgovaranje tih reči. (4)

Funkcioneri protiv studenata

Mnogi su bili iznenađeni kada su se zvanične studentske organizacije ogradile od studenata u protestu i osudile ove akcije karakterišući ih kao „radikalne i nasilne“ (5). Međutim, od početka protesta bilo je jasno da funcioneri ovih organizacija ne odobravaju metode borbe i organizovanja studenata u protestu. Oni su želeli da preuzmu pregovaranje i kontakte sa medijima, tvrdeći da „obični“ studenti jednostano nemaju dovoljno iskustva, informacija i argumenata za to. Studentskim funkcionerima je posebno smetalo direktno-demokratsko organizovanje, zborovi i kolektivno odlučivanje. Neki od njih su otvoreno tvrdili da „masa nije u stanju da samostalno razmišlja i odlučuje“, već da joj treba vođstvo koje bi je vodilo u „pravom“ smeru. Pri tome su, naravno, smatrali da oni treba da budu to vođstvo.

Funcioneri zvaničnih studentskih organizacija su već na samom početku protesta, instinktivno, osetili da bi moglo biti opasno ako se studenti organizuju samostalno i direktno-demokratski. Kakvu su to opasnost predosetili? – Opasnost za svoje funkcije, položaje i za svoj status posrednika između nadležnih i studenata. Jer, ako studenti preuzmu inicijativu, sami se organizuju, sami delegiraju pregovarače – kome onda uopšte trebaju studentske organizacije i njihovi funkcioneri? Kao što je već rečeno, direktna demokratija napada sve strukture koje su otuđene od studenata tako što studentkinjama i studentima omogućava da sami odlučuju o svim bitnim pitanjima. Snaga protesta izvire neposredno iz studenata – iz akcija, zborova i diskusija. Upravljanje i odlučivanje postaju opšti, a sve nedemokratske i predstavničke strukture postaju suvišne i prevaziđene. Našavši se u takvoj situaciji, funkcioneri studentskih organizacija su pokušali da nabede samoorganizovane studente da su zapravo neorganizovani, da predstave sebe kao spasitelje i da se nametnu kao zvanični predstavnici, samo da bi opravdali sopstvene funcije i postojanje svojih organizacija. Međutim, bilo je već kasno, jer je svima postalo jasno da oni više nikome nisu potrebni.

Kuda vodi studentski parlametnarizam?

Krajem oktobra, kada je protest bio u punom jeku, počela je priča o prvim izborima za Studentski parlamet, koji su trebali da se održe u to vreme. Pošto studentski parlamenti do tada nisu postojali, neki studenti su pomislili da će kroz parlament moći da reše neke probleme koji postoje na fakultetima. Međutim, to predstavničko telo nije predviđeno za takve zadatke. Studentski parlament je osmišljen kao „organ“ fakulteta „preko kojeg“ je predviđeno da „studenti štite svoja prava i ostvaruju svoje interese“ (6). Na taj način parlament postaje posrednik između studenata i uprave fakulteta. Studentski parlament je spas za uprave fakulteta, za njih je on amortizer studentskog gneva. Uz to, studentski parlamenti su po pravilu u službi fakultetskih uprava koje ih koriste protiv studenata (7). Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija su videli priliku da ožive svoje posustale organizacije, koje bi nastavile da postoje kroz parlamente. One će igrati ulogu studentskih partija koje organizuju studentske predizborne kampanje za studentske izbore.

Studentski parlament teži da od studenata u potpunosti otuđi neposredan uticaj na dešavanja na fakultetu. On to čini mnogo temeljnije i totalitarnije nego što su to studentske organizacije ikada mogle. Već sada uprave fakulteta insistiraju da sva komunikacija sa studentima ide kroz institucije i preko „legalnih studentskih predstavnika“ (8). Studentski predstavnici to koriste pokušavajući da svoj legalitet predstave kao legitimitet, a svoje postojanje kao neophodno. Na nekim fakultetima nije ni bilo izbora za studentski parlament nego je student prodekan upravi dostavio spisak studenata koji su „izabrani“. Pri tome, ti studenti, baš kao i sam student prodekan, najčešće su članovi neke od zvaničnih studentskih organizacija. U nekim parlamentima čak postoje „zagarantovana mesta“ (9) za predstavnike studentskih organizacija.

Dalje, pravilnicima o radu nekih studentskih parlamenata predviđeno je da „sredstva za rad studentskog parlamenta iznose 2% na godišnjem nivou od uplata samofinansirajućih studenata“ (10). Očigledno je da će se ovi parlamenti naći u poziciji sukoba interesa kad god studenti budu želeli da se školarine smanje. Parlamentarcima je u interesu da što više njihovih kolega i koleginica bude na samofinansirajućem statusu i da školarine i druge naknade budu što više, kako bi studentski parlament imao što veći budžet. Sa druge strane jedan od zadataka studentskog parlamenta trebalo bi da bude zaštita studentskih interesa, a to podrazumeva i sniženje školarina. Tako će studentski parlamentarci iznova upadati u procep između svoje dužnosti i svog materijalnog interesa.

Pravilnicima je predviđeno da će svaki član parlamenta koji svojim postupcima „pričinjava štetu Parlamentu ili Fakultetu“ (11) morati da nadoknadi štetu i biti disciplinski gonjen. Međutim, zar oni koji se bore za smanjenje školarina ne nanose štetu i studentskom parlamentu i fakultetu, koji se finansiraju od studenata? Takođe, iako se u pravilnicima navodi da je „rad u parlamentu volonterski“ (12), u istim pravilnicima se može pročitati da predsednik studentskog parlamenta „određuje naknadu za rad angažovanih“ (13). Nije jasno da li se ovde pod volonterskim radom podrazumeva rad za koji se dobija novčana nadoknada ili ne. To ostavlja prostora za eventualne zloupotrebe do kojih može doći u praksi. Ukoliko bi došlo do toga, članovi parlamenta bi se našli u izuzetno ozbiljnom sukobu interesa u kome bi prevagu nad dužnošću lako mogla da odnese lična materijalna korist. Posebno zabrinjava to što se na nekim fakultetima već govori o tome da samofinansirajućim studentima i budžetskim studentima koji nemaju „dovoljno visok prosek“ ne bi trebalo omogućiti da se kandiduju na izborima za studentski parlament.

Studentski parlamenti su za svega nekoliko meseci svog postojanja pokazali visok nivo korumpiranosti i nedemokratičnosti. Uzrok ovakvog razvoja događaja nije, kako bi neki mogli da pomisle, zato što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema, koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ljude pretvara u loše i korumpirane. Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija izjavljuju da se bore protiv apatije i pasivnosti. Međutim, oni u isto vreme pozivaju studente da jednom godišnje izađu na izbore za studentski parlament i tako, u praksi, na druge prenesu ne samo svoje pravo odlučivanja već i razmišljanja o postojećim problemima. Na taj način oni zapravo proizvode i reprodukuju tu apatičnost i pasivnost protiv kojih se deklarativno bore.

Buđenje pojedinca kroz kolektivnu akciju

Sa druge strane, da bi direktna demokratija zaista funkcionisala, ljudi moraju razmišljati i diskutovati o problemima, učestvovati u odlučivanju i akcijama. Osim toga, od svake uzurpacije moraju braniti svoje pravo da neposredno odlučuju, pa i od pokušaja protestnog odbora ili pregovaračkog tima da se nametnu kao vođstvo protesta. Kroz direktno demokratski proces pojedinac postaje svesniji, borbeniji i spremniji da se organizuje i suprotstavi svakoj nepravdi sa kojom se susretne. To je osnovna razlika između direktne demokratije i studentskog parlamentarizma. Direktna demokratija zahteva svesne i borbene ljude, a studentskom parlamentarizmu najviše odgovara da studenti budu pasivni i izolovani.

Na mene je jedan zbor ostavio posebno snažan utisak, i to onaj koji je održan dan pred kraj blokade Filozofskog fakulteta, u ponedeljak 27. novembra 2006. godine sa početkom u 15h. Delegati su došli sa pregovora i doneli dekanov predlog platforme koji je bio tendenciozan, loš i suviše apstraktan. Ljudi na zboru su reagovali vrlo oštro, niko nije bio zadovoljan ponuđenom platformom. Pregovarači su bili veoma umorni i pomalo defetistički raspoloženi, predlagali su da se takva platforma prihvati uz neznate izmene, objašnjavajući da su i oni nezadovoljni, ali da je to najbolje što se može dobiti. Rekli su da je dekan dao ultimatum – ili će studenti prihvatiti njegov predlog platforme ili će on sutra razbiti blokadu svim raspoloživim sredstvima. Pretio je da će satanizovati protest u medijima. Neki studenti su predlagali da se blokada prekine jer im se činilo da su svi iscrpljeni i da ne možemo više izdržati. Sa druge strane neki su predlagali da se kao odgovor na pretnje dekana protest radikalizuje, da se ulazna vrata i svi prolazi blokiraju lancima. Svi su bili iznenađeni platformom koju je dekan ponudio, jer niko nije očekivao tako apstraktna rešenja za tako konkretne probleme. Svi su bili besni, ali u vazduhu je visilo pitanje – Ako odbijemo ponuđenu platformu, da li ćemo imati snage da izdržimo još četiri ili pet dana? Da li ćemo uopšte moći da izdržimo još jedan dan?

Dosta ljudi se javljalo za reč, mišljenja su bila podeljena, govori su bili burni, dinamični. Svi su bili veoma uzbuđeni. Sala 101 u kojoj se održavao zbor je bila prepuna, svi prozori su bili zatvoreni, vazduh je bio izuzetno vlažan i teško se disalo. Ljudi su stalno izlazili iz sale da bi udahnuli malo svežeg vazduha, ali su se ubrzo vraćali jer nisu hteli da propuste raspravu i odlučivanje. Ispred sale je takođe bilo dosta ljudi. Kada sam iz hodnika ulazio u salu, činilo mi se kao da ulazim u pećnicu, tako je bilo toplo unutra. I sama atmosfera je bila vrela. Tada su počeli da se javljaju mnogi studenti koji se nisu čuli na prethodnim zborovima. Mnogi su govorili u korist nastavka blokade. Međutim, oni koji su bili na pregovorima su i dalje zagovarali prihvatanje platforme uz manje izmene. Tada je prvi put od početka zbora bilo postavljeno pitanje: „Da li prihvatiti ovakvu platformu?“. Veliki deo od preko trista ljudi koji su bili u sali u glas je rekao: „Ne!“ Oni koji su bili na hodniku su nagrnuli unutra da bi čuli šta se dešava. Diskusija je nastavljena. Opet su se sukobljavala mišljenja onih koji su smatrali da blokadu treba prekinuti i onih koji su bili za nastavak blokade. Govorili su mnogi studenti čija su mi lica bila samo delimično poznata, koji su se u protest uključili na samoj blokadi. Mnogi studenti, koji su po prvi put govorili, su održali jako inspirativne, zapaljive govore. Govorili su – Mi imamo snage, možemo da izdržimo! Izdržaćemo! Pobedićemo! Nećemo pokleknuti pred pretnjama i ucenama! To je bilo presudno da se blokada nastavi. To nam je svima dalo novu snagu, kao da je energija zbora dala novu energiju onima koji su bili umorni i odagnala sumnje onima koji su bili sumnjičavi. Oni koji su nekoliko desetina minuta ranije bili za prekidanje blokade, sada su vatreno zagovarali nastavak. Opet je postavljeno pitanje, da li prihvatiti platformu ili ne. Ovaj put je odgovor bio još glasniji: „Ne!“.

Razgovor je krenuo u drugom smeru – šta preduzeti? Pošto se sutradan u Rektoratu održavala sednica Senata Univerziteta u Beogradu, odlučeno je da se zakaže protest koji bi se poklopio sa održavanjem sednice. Ponovo se insistiralo da se nabave lanci i blokiraju vrata i prolazi. Neki su predlagali da se, ako dekan ne prihvati da napravi značajne izmene u platformi, narednog dana blokira dekanat i deo zgrade u kome su profesorski kabineti. Predlagano je da se, ako Senat ne prihvati platformu, delegati Senata blokiraju u Rektoratu dok ne donesu ispravnu odluku. Bilo je i mnogih drugih predloga, ali je na kraju dogovoreno da se postupa u skladu sa razvojem događaja i da moramo odlučno reagovati na svaku njihovu kontrameru usmerenu protiv nas. Novi pregovarači su potom otišli kod dekana da mu saopšte da je zbor odbio njegov predlog platforme, a nekoliko ljudi je otišlo da nabavi lance.

Na tom zboru sam shvatio da smo zaista uspeli da izgradimo jednu direktno-demokratsku strukturu koja je u stanju da izrazi kolektivnu volju studenata i studentkinja, i sprovede je u delo. Studenti su svesno odbili da budu vođeni i zastupani, jer su shvatili da imaju mogućnost da sami upravljaju sobom, ali i da su kao kolektiv sposobni da na pravi način analiziraju i tumače probleme sa kojima su suočeni, kao i su kompetentni da te probleme rešavaju. Tokom ovog protesta mnogi studenti i studentkinje su napredovali i razvijali se kao ličnosti, postali odlučniji i otvoreniji, počeli su da kritički razmišljaju. Oni koji su na početku protesta bili uglavnom ćutljivi i inertni, počeli su da preuzimaju inicijativu, da pokreću akcije, da aktivno učestvuju u diskusijama i odlučivanju. Mnogi su počeli da promišljaju probleme Univerziteta, ali i čitavog društva, probleme koji ih se direktno tiču, a o kojima nikada ranije nisu razmišljali. Zahvaljujući direktno-demokratskim načelima, na kojima je protest bio zasnovan, cvetali su duh pobune i kritička misao.

Ono što smo postigli tokom jeseni 2006. godine je samo prvi korak u stvaranju jednog masovnog studentskog pokreta, zasnovanog na načelima uzajamne solidarnosti i direktne demokratije. Pokreta koji će biti u stanju ne samo da se suprotstavi visokim školarinama i trendu komercijalizacije znanja, već i da postavi temelje za rešavanje drugih ozbiljnih društvenih problema. Moramo se dobro organizovati na fakultetima i međusobno se povezati jer samo tako ćemo moći da uspešno odgovorimo na sve izazove sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti.

Tadej Kurepa,
student Fizičkog fakulteta u Beogradu
član Protestnog odbora Studentskog protesta 2006.

Napomene:

(1) Pre svega centrale Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije, ali i njihove lokalne podružnice na fakultetima koje su se pokazale kao izuzetno nefunkcionalne.

(2) Uhapšena tri meseca kasnije, zajedno sa dekanom i desetak profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, pod sumnjom da je učestvovala u organizovanoj kriminalnoj grupi koja je prodavala ispite i diplome.

(3) Uporedi:

Violeta Nedeljković, „Studenti ne odustaju od zahteva“, u: Blic, 29. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://www.blic.co.yu/blic/arhiva/2006-11-29/strane/drustvo.htm (posećeno 15. februara 2007.)

M. J. „Studenti ne žele degradiranje diploma“, u Glas javnosti, 18. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/11/18/srpski/T06111701.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(4) Emil Puže, Direktna akcija, Liber/CLS, Beograd, 2005.

(5) Vidi: M. J. „Master afera otkrila krizu institucija“, u Glas javnosti, 3. decembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/12/03/srpski/D06120202.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(6) Statut Univerziteta u Beogradu, članovi 59. i 60; član 70. (statut usvojen 14. septembra 2006); vidi i statute pojedinačnih fakulteta. Slične formulacije nalaze se u statutuma i pravilnicima većine studentskih parlamenata.

(7) Vidi: M. J. „Ni studenti nisu što su nekad bili“, u: Glas javnosti, 17. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/11/17/srpski/D06111601.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(8) Vidi: „Obaveštenje studentima Arhitektonskog fakulteta“ koje je potpisala Milica Veličković, studentinja prodekanka Arhitektonskog fakulteta, 22. decembra 2006.

(9) Npr. na Filološkom fakultetu šest mesta u parlamentu je rezervisano za predstavnike zvaničnih stud. organizacija. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 22. stav 1. (pravilnik usvojen u novembru 2006.)

(10) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 66. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Bilološkog fakulteta, Univerziteta umetnosti, itd.

(11) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 64. stav 2. (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Matematičkog fakulteta, Biološkog fakulteta, itd.

(12) Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 13. stav 3; član 31. stav 3; član 40. stav 2; član 56. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnik parlament Biološkog fakulteta, itd.

(13) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 42. stav 12: (pravilnik usvojen u novembru 2006.)