Posts Tagged ‘Filološki fakultet’

Najavljene izmene Zakona o visokom obrazovanju predstavljaju vrhunac dugogodišnjih napada neoliberalnog kapitalizma na visoko obrazovanje u Srbiji. Izmenama zakona predviđa se ukidanje dosadašnjih kategorija samofinansiranja i budžeta, dok se umesto njih uvodi kategorija sufinansiranja, koja je zapravo procentualno plaćanje školarine na osnovu uspeha.

Država pokušava da ovaj model predstavi kao jedan progresivan korak, koji će omogućiti da više mladih ljudi upisuje fakultete. U Strategiji o visokom obrazovanju navodi se i da je nov način finansiranja studija pravedniji, jer smanjuje jaz između budžetskog i samofinansirajućeg studenta dok se u realnosti budžet uništava, u korist samofinansiranja.

Ovaj korak u daljoj komercijalizaciji visokog obrazovanja u Srbiji, katastrofalan je ne samo iz aspekta daljeg onemogućavanja velikom broju mladih ljudi iz radničke klase da pohađaju fakultete zato što jednostavno nemaju novca za školarine, već takođe i zato što je u pitanju direktno uništavanje svake kolegijalnosti i studentske solidarnosti time što se studenti i studentkinje pretvaraju u ljute konkurente, koji moraju da se nadmeću, takmiče i podmeću noge jedni drugima kako bi imali što bolji uspeh a samim tim i nižu školarinu.

Školarine su i ovako previsoke, a i samo njihovo postojanje je uvreda za ljudsku inteligenciju, budući da obrazovanje, od osnovne škole, pa do fakulteta svakako treba da bude u potpunosti besplatno, javno finansirano i svima dostupno. U kapitalističkom društvu sve se tretira kao roba, koja ima određenu vrednost u skladu sa tržišnom potražnjom, pa tako i obrazovanje. Mnogi studenti moraju da rade po jedan ili čak dva posla kako bi platili sebi troškove studiranja, a studenti i studentkinje koji nisu iz univerzitetskih gradova poput Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša, imaju još više troškove studiranja, a njihove porodice često uzimaju kredite i upadaju u dužničko ropstvo kako bi im obezbedile sredstva za studije.

Država želi da visoko obrazovanje pretvori u privilegiju, kroz razne besmislene namete koji se iz godine u godinu izmišljaju po fakultetima, a sami fakulteti koristeći to što imaju autonomiju konstantno dižu školarine.

Borba za svima dostupno, kvalitetno visoko obrazovanje nije nešto što je nepoznato u Srbiji. Naime još od 2006. godine postoji direktnodemokratska tradicija studentskog samoorganizovanja, koja je započeta blokadom Filozofskog fakulteta u Beogradu, od strane samoorganizovanih studenata i studentkinja. Tokom narednih godina nizale su se brojne studentske borbe i pobede: blokada Arhitektonskog fakulteta, blokada DIF-a, blokada Matematičkog fakulteta , blokada Filozofskog fakulteta 2011. godine, blokada Filološkog fakulteta iste godine, blokada Fakulteta primenjih umetnosti, blokada Fakulteta likovnih umetnosti, čuvena blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu 2014. godine koja je trajala 60 dana i ujedno predstavlja najradikalniju samoorganizovanu studentsku borbu u Srbiji, u 21. veku, blokada Šumarskog fakulteta itd.

Ono što je zajedničko svim navedenim borbama, od kojih je većina rezultirala ispunjenjem studentskih zahteva, koji su svuda redom bili usmereni protiv bahatosti fakultetskih uprava i posredno, Ministarstva prosvete, jeste da su u pitanju samoorganizovane borbe, na direktnodemokratskim osnovama, bez ikakvih vođa, štrajkačkih odbora i drugih autoritarnih struktura, vođene od strane samih studenata i studentkinja kroz studentske zborove. Navedeni tip studentskih protesta, tokom kojih se blokiraju same zgrade fakulteta, onemogućavajući profesorima da drže predavanja, prekidanjem istih od strane studenata u protestu, pokazao se kao jedini efikasan i delotvoran oblik borbe za studentske interese.

Navedene metode organizovanja kroz direktnodemokratske zborove i sukobljavanje sa fakultetskim upravama i ministarstvom kroz blokade fakulteta, dakle kroz direktnu akciju, a koje studenti u Srbiji upotrebljavaju već 10 godina u borbi za svoje interese, predstavljaju osnovne metode anarhosindikalizma, koje su se u praksi širom sveta, kroz istoriju pokazale kao izuzetno efikasna oružja u borbi radničke klase protiv kapitalističke elite.

Borba protiv najavljenih izmena Zakona o visokom obrazovanju zahtevaće od studenata i studentkinja da se samoorganizuju na nivou cele Srbije, u direktnodemokratske, nehijerarhijske borbene grupe i da se međusobno povežu na nivou različitih fakulteta, ali i različitih univerziteta. Koristeći anarhosindikalističku metodu direktne akcije, blokadama fakulteta, na masovnom nivou, studenti i studentkinje itekako mogu da primoraju državu da odstupi, i ne samo to, već i da je primoraju na ukidanje ovog katastrofalnog obrazovnog sistema a nakon toga i na zamenjivanje istog besplatnim, svima dostupnim, kvalitetnim visokim obrazovanjem.

Studentska populacija još uvek nije u potpunosti svesna svoje snage i potencijala, ali se poslednjih meseci ta svest itekako razvija, uzmimo za primer Novi Sad, u kojem su studenti i studentkinje osnovali direktnodemokratski, nehijerarhijski „Studentski pokret Novi Sad“ koji se između ostalog otvoreno zalaže za besplatno, svima dostupno obrazovanje.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative u potpunosti podržava direktnodemokratske oblike studentskog samoorganizovanja, i u narednom periodu njegovi članovi,članice i simpatizeri nastaviće da učestvuju u svim progresivnim studentskim inicijativama i borbama, kao i tokom prethodnih 10 godina, dajući svoj doprinos kao studenti anarhosindikalisti, kroz učešće u izgradnji studentskog pokreta, kao i u svim oblicima direktnih akcija, radikalizujući studentski pokret u antikapitalističkom, slobodarskom smeru.

Zahvaljujući prošlogodišnjim blokadama Filozofskog i Filološkog ponovo je probuđen duh pobune među studentima. Iako nije bio tako intenzivan i masovan kao studentskih protesti u drugim zemljama, taj pokret je veoma značajan jer je vesnik onoga što dolazi. Ponosni smo što smo imali priliku da budemo deo toga i da se rame uz rame sa drugim borbenim studentima i studentkinjama suprotstavimo rangiranju i školarinama.

Sindikat obrazovanja ASI je formiran na jesen 2005. godine i već su te jeseni organizovani prvi studentski zborovi, a naredne godine i blokada Filozofskog fakulteta. Od svog nastanka do danas, svuda i u svakoj situaciji, zalagali smo se za organizovanje na principu direktno-demokratskih studentskih zborova i vršenje direktnog pritiska na nadležne, kroz ulične proteste i blokade fakulteta. Uvek smo bili spremni da podelimo svoje znanje i iskustvo sa drugim borbenim studentima, solidarni sa samoorganizovanim studentskim borbama i sukobljeni sa karijeristima i stranačkim vojnicima.

Ove jeseni, kada obeležavamo sedam godina postojanja, svesni smo da je studentski pokret još uvek slab i nedovoljno organizovan da bi se adekvatno suprotstavio samovolji fakultetiskih uprava i opštoj komercijalizaciji obrazovanja. No, verujemo u potencijal koji ima sadašnje malo, ali borbeno jezgro predstojećih studentskih borbi i nadamo se da će zahvaljujući zajedničkim naporima svih progresivnih studenata nastati ozbiljan i masovan studentski pokret koji će naterati vlast na ustupke i promenu odnosa prema obrazovanju.

U dodatku možete pogledati naša bitna saopštenja, analize i tekstove koji su nastali u prethodnih sedam godina:

prilog analizi neuspeha prošlogodišnjeg studentskog protesta

Većina onih koji su se interesovali za prošlogodišnji studentski protest pamte ga po blokadama fakulteta i protivrečnim informacijama koje su se pojavljivale u medijima. Učesnici protesta sećaju ga se po spavanju na fakultetima, novom duhu zajedništva, zborovima u kojima su učestvovali, ali i po zastrašivanjima, apatiji svojih kolega, medijskim manipulacijama, privatnom obezbeđenju, policiji u civilu, neonacistima…

To je bio prvi ozbiljan studentski protest nakon skoro pet godina – fakulteti su blokirani, zahtevi i argumenacija su bili naglašeno socijalni, a odluke su donošene isključivo na direktno-demokratskim studentskim zborovima (plenumima). Ozbiljna su bila i nastojanja vlasti da uguši proteste. Što je sistem u dubljoj krizi, to mu je bitnije da održi lepu fasadu i spreči talasanje, jer bi masovni protest bilo koje društvene grupe mogao biti okidač za eskalaciju ogromnog socijalnog gneva koji se već godinama taloži. Prošlogodišnji obračun policije sa malinarima i birokratsko razbijanje štrajka prosvetara su dobri primeri ovakve prakse. Sistem je pokušavao da kontroliše studentski protest tako što su mediji oblikovali javno mnjenje, fakultetske uprave pokušavale da zaplaše i demotivišu studente u protestu, a studentski parlament težio da uspostavi hegemoniju nad studentskim protestom.

Prvi socijalni protesti studenata organizovani su još u jesen 2006. godine, kada su studenti blokirali zgradu Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sadašnji Zakon o visokom obrazovanju bio je tek usvojen, a studenti u protestu su tada ukazivali na njegovu pogubnost. Sve ono na šta se upozoravalo, ostvarilo se u narednim godinama u kojima je postepeno sprovođena Bolonjska reforma: školarine su dodatno povećane, uvedene su razne nove takse, uvedeno je bodovno rangiranje, a obrazovanje je postajalo sve sakatije, nekvalitetnije i podređenije zahtevima neoliberalnog tržišta. Ovaj proces, koji je u korenu studentskog nezadovoljstva, istovremeno je glavna prepreka studentskom organizovanju: fakulteti sve više liče na srednje škole, a studenti su namerno infantilizovani, zaplašeni profesorskim autoritetom, ohrabreni da nekritički reprodukuju gradivo koje im se servira. Osnovne lekcije koje treba da nauče su poslušnost i uklapanje u „svet odraslih“, mirenje sa „realnošću“ i pasivnost praćena otrovnim cinizmom. Oni koji ovo dobro savladaju, mogu da pređu na drugu stranu pasivnosti – da se potpuno stave u službu vladajuće klase i bore za održanje postojećeg poretka protiv onih koji bi hteli da „talasaju“.

Uprkos ovim stegama, studenti Filološkog fakulteta su se pobunili početkom oktobra, a pridružili su im se i studenti drugih fakulteta. Prvo kroz ulične proteste, a zatim kroz blokade Filološkog, Filozofskog i Više elekotrotehničke škole. Širenje protesta je tu zaustavljeno, studenti koji su blokrali fakultete podlegli su pritiscima posle nekoliko nedelja intenzivne borbe, a ni jedan od glavnih zahteva nije ispunjen. Smatramo da je zarad stvaranja jakog studentskog pokreta potrebno analizirati prošlogodišnji protest, sa posebnim osvrtom na njegove slabosti.

Mogu se izdvojiti dve faze prošlogodišnjeg protesta – period pre početka prve blokade i period nakon nje. Na početku uličnih protesta, gušena je svaka ideja o blokadi Filološkog fakulteta, a kada je Filološki ipak blokiran vlast se trudila da izoluje studente i potom razbije blokadu.

Od prvog okupljanja zbog naplaćivanja prenosa bodova i prve akcije na svečanom prijemu brucoša na Filološkom, članovi studentskog parlamenta i drugi karijeristi su pokušavali da spreče blokadu fakulteta. Ubeđivali su studente kako moraju da slušaju baš njih, širili su glasine, namerno sabotirali plenume da bi pokazali kako direktna demokratija „ne funkcioniše“, pokušavali da na svoju ruku promene odluke plenuma, sprečavali konstrukivan rad itd. Karijeristi sa Filološkog, videvši da gube tlo pod nogama, pokušali su da zabrane studentima ostalih fakulteta da glasaju na plenumu Filološkog, a parlamentarci sa drugih fakulteta su govorili „svojim“ studentima da ne idu na plenume. Pretili su studentima da će biti izbačeni sa fakulteta ako pokušaju blokadu, da će policija upadati na fakultete da razbija blokade, hapsi i prebija studente, kao i da će oni koji učestvuju u blokadi krivično odgovarati. Oni su zapravo bili prva linija odbrane fakultetske uprave.

Grupa ljudi iz protesta na Filološkom koja je pokušavala da uspostavi kontrolu nad plenumom, pasivizuje protest i spreči blokadu, uglavnom se povukla iz protesta nakon što je borbena grupa studenata koja je zagovarala blokadu uspela da pridobije većinu svojih kolega. Tek tada je protest počeo slobodno da diše, iako se tokom par prethodnih nedelja dosta studenata razočaralo zbog nejedinstva i odustalo od protesta. Šteta je već bila velika, a protest je u blokadu ušao načet.

U drugoj fazi, nakon što je Filološki fakultet blokiran, protiv studenata je upotrebljen širok arsenal: dezinformacije, manipulacija, različiti oblici zastrašivanja, i na kraju fizičko nasilje.

Medijska kampanja protiv studenata imala je više nivoa. Već nekoliko godina, redovna je pojava da se dan uoči zakazanog studentskog protesta preko radija i televizije plasira neistina da su studetski zahtevi ispunjeni kako bi se unela zabuna i smanjio broj studenata koji će doći na protest. Tokom blokade, svakodnevno su na državnoj televiziji objavljivane dezinformacije da su ispunjeni svi zahtevi studenata i da je blokada prekinuta. Mediji su kao po direktivi objavljivali gotovo sve što im je saopštavano iz uprava fakulteta, Rektorata, Ministarstva, dok saopštenja plenuma uglavnom nisu prenošena ili su bila pogrešno interpretirana.

Mediji su javnost ubeđivali da blokade uopšte ne organizuju studenti, a studente da su sami krivi za sve što im se dešava. Sistematski je stvarana iskrivljena slika o studentima u protestu, kako bi se sprečilo njegovo širenje i društvo okrenulo protiv studenata. Bilo je i roditelja koji su pod uticajem medija pokušavali da spreče svoju decu da idu na blokadu. Ovoj manipulaciji je podleglo i dosta mladih koji su izgradili ciničan stav prema blokadi i studentskoj borbi uopšte. Sa druge strane, mediji su studente u protestu pokušavali da demorališu, ubeđujući ih da nezadovoljstvo okrenu ka sebi i dovodeći ih u situaciju da konstatno moraju da se brane od različitih optužbi. Na primer, odmah nakon prve protestne šetnje, u Politici je 8.10.2011. izašao tekst „Knjigu u šake“, novinarke Sandre Gucijan. U ovom potkazivačkom tekstu o studentima koji protestuju govori se kao o večitim i lošim studentima koji nemaju pravo da se bune, jer „nisu dovoljno učili“, a država „kritikuje“ zato što još uvek toleriše studentske proteste. O ovakvoj vrsti manipulacije pisao je i Noam Čomski: „Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema“ (isp. Noam Čomski „Deset strategija manipulacije stanovništvom“).

Naročitu ulogu imale su uprave fakulteta, kao i rektor BU Branko Kovačević. Dekan Filološkog fakulteta Aleksandra Vraneš zbunjivala je javnost izjavama kako iza blokade ne stoje studenti Filološkog fakulteta, da to uopšte nisu studenti i da jako mali broj studenata podržava blokadu. Rektor Branko Kovačević otvoreno je putem medija pozvao državu da silom odblokira fakultete, tvrdeći da iza blokade stoje levičarske grupe, kao i da su blokade politički motivisane.

Nakon toga, usledili su napadi neonacista na blokirane fakultete. Pri svakom incidentu u blizini se nalazilo dosta policije, a tokom napada bakljom na Filozofski fakultet prisutan je bio i PR Univerziteta Marjan Nikolić. Ovi incidenti trebali su da isprovociraju studente kako bi na nasilje odgovorili nasiljem, što bi poslužilo kao izgovor policiji da rasturi blokadu. Takođe, teren za nasilno razbijanje blokade pripreman je i na samom fakultetu. Pošto na Filološkom fakultetu biblioteke i profesorski kabineti nisu bili blokirani, profesori sa pojedinih katedri okupljali su studente (i to uglavnom neinformisane brucoše, najpodložnije manipulacijama, koji su na fakultet krenuli par nedelja pred blokadu) i ubeđivali ih da blokada fakulteta nije u njihovom interesu, ali su ih i otvoreno zastrašivali da će ako podrže blokadu izgubiti semestar i neće moći da polažu ispite. Na Filozofskom su najmračniji elementi počeli da prete i najavljuju „oslobođenje“ fakulteta, a studentski parlament je čak organizovao antiblokadni protest ispred fakulteta. U međuvremenu, mediji su pripremali javnost pričama da je blokada nasilan čin i da manjina oduzima ostalima pravo na slobodno kretnje i pohađanje nastave.

Kada je dobar deo studenata zaplašen ili demotivisan, uprava Filološkog fakulteta prva se odlučila za fizički obračun sa najborbenijim studentima. Profesori ovog fakulteta su 27.10.2011. zajedno sa grupom nepoznatih ljudi, za koje se predpostavlja da su policajci u civilu, fizički nasrnuli na studente u blokadi, nakon čega je blokada i prekinuta. S druge strane, uprava Filozofskog fakulteta unajmila je privatno obezbeđenje, koje je trebalo da silom sruši blokadu, ili da isprovocira fizički obračun sa studentima. Nakon što su studenti svojim telima izgurali privatno obezbeđenje iz zgrade, uprava fakulteta je najavila da će pokrenuti disciplinske postupke protiv dvojice studenata, dok je protiv jednog studenta i podnela krivičnu prijavu (u kojoj se dotični student optužuje da je obezbeđenje „vukao za uši“).

Članovi studentskog parlamena Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nisu prezali ni od upotrebe nasilja kao jedinog argumenta protiv studenatskih zahteva. Oni su obukli plave prsluke (koje inače nose pripadnici privatnih obezbeđenja) i blokirali ulaze ne dozvoljavajući studentima da uđu u zgradu fakulteta. Nakon toga su sa pripadnicima navijačkih grupa i desničarskih organizacija sprečili održavanje plenuma.

Potrebna je jasna strategija

Često se postavljaju pitanja: Koji je najbolji način organizovanja? Kakve zahteve postaviti? Kako se boriti za njihovo ispunjenje? Da bi se formulisala jasna strategija za naredne proteste, ova pitanja treba detaljno analizirati.

Suprotnost između direktno-demokratskog organizovanja i studentskog parlamenta postoji još od početka 2007. godine, kada su po prvi put održani izbori za studentske parlamente, koji su uvedeni novim Zakonom o visokom obrazovanju. Neki učesnici protesta 2006. na Filozofskom, oportunistički orijentisani, željni kontrole, ušli su u studentski parlament. To je imalo katastrofalne posledice po studentsko organizovanje. Naredne jeseni, 2007. nije ni bilo protesta, a 2008. su proteste zajednički organizovali studentski parlamenti sa različitih fakulteta, dok je organizovanje studentskih zborova sabotirano. Taj protest se pretvorio u potpuni fijasko kada je studentski parlament Fakulteta političkih nauka, kontrolisan od omladine DS, izašao iz protesta nakon što je studentima FPN ispunjen deo zahteva. Identičan scenario sa istim akterima ponovio se i 2009, a 2010. godine studenti su završili štrajkujući glađu u najlonskom šatoru ispred Vlade Srbije.

Studentski parlamentarizam je pre pet godina osakatio i izopačio studentski pokret koji je imao veliki potencijal. U međuvremenu su bez mnogo otpora povećane školarine i uvedeno je bodovno rangiranje. Bilo je potrebno nekoliko mukotrpnih godina da bi ponovo moglo da se krene od početka. Međutim, već se čuju glasovi koji ponovo predlažu ulazak u studentski parlament. Smatramo, na osnovu direktnog i istorijskog iskustva, da neposredna demokratija mora biti osnov svakog studentskog (i ne samo studentskog) organizovanja, bez obzira kakvi se zahtevi postavljaju i kojim se metodima bori za njihovo ostvarenje.

Loši studentski zahtevi su jedan od bitnih razloga zašto studentski protesti ne uspevaju. Zahtevi su često kontradiktorni i bilo je situacija kada ne samo da nisu uspeli da ujedine studente nego su ih okretali jedne protiv drugih. Često nije jasno da li se zahtevi odnose na sve fakultete ili samo na neke od njih, pa se dešavalo da određeni zahtev bude ispunjen samo studentima jednog fakulteta, koji onda napuste protest i ostave na cedilu svoje kolege sa drugih fakulteta. Uvek se zahteva nešto sitno, parcijalno, traži se neko jednokratno rešenje, prose se mrvice od fakulteta ili Ministarstva. Na delu je šibicarski mentalitet koji se plaši da postavi veliki zahtev, pa traži nešto malo, nešto navodno „realno“. Zahtevi se ublažavaju u toku protesta, ili se unapred pripremaju „rezervni“ zahtevi koji bi se postavili kada početni budu odbijeni. Oni koji u borbu kreću sa pola volje, spremniji da sažaljevaju sebe nego da izdrže, u startu defetistični i pomireni sa porazom, unapred su osuđeni na propast. Pored toga, čak su i glavni studentski zahtevi najčešće potpuno nerazumljivi javnosti koja ne zna šta su ESPB i koliko je teško skupiti 37 ili 48 ili 60 ESPB, dok je priča o smanjenju školarina malo jasnija, ali najčešće proizvoljna i nikad na prvom mestu. Zahtev da se omogući upis u budžetskom statusu svima koji sakupe 48 ESPB bodova, koji se ponavlja svake godine, omogućio je ove godine studentskom parlamentu na nivou Srbije (SKONUS) da od Ministarstva traži 60 ESPB bodova za budžet i tako pretekne sve ostale studente, što je predastavljalo manevar vlasti kako bi se unela pometnja i amortizovalo studentsko nezadovoljstvo. Zahtev za smanjenjem školarina uvek podrazumeva procenu kolike bi školarine trebale da budu i stvara prostor za kalkulisanje i ponižavajuća cenkanja. Uz to, ovakav zahtev je politički neprihvatljiv, jer tražeći smanjenje školarina studenti prihvataju neoliberalnu tezu da znanje treba da bude roba, pa umesto da zahtevaju promenu odnosa prema znanju, studenti traže popust pri kupovini.

Jasno je da bi jedan veliki zahtev mogao da ujedini studente – zahtev za besplatnim obrazovanjem, odnosno potpuno javno finansiranim obrazovanjem. Mnogi tvrde da besplatno obrazovanje nije realno, da država nema dovoljno novca, da će takav „neozbiljan“ zahtev odbiti većinu studentata itd. Uverenje da uvek treba ići sa što mekšim, „realnijim“ zahtevima da bi se dobilo bar nešto je potpuno pogrešno. Kada studenti pritiskaju državu zahtevajući besplatno obrazovanje, vlast je primorana da im čini različite ustupke kako bi umirila proteste. Tako je u Hrvatskoj, nakon što je 2009. blokirano preko dvadeset fakulteta sa zahtevom za besplatnim obrazovanjem, vlada odlučila da prva godina osnovnih studija bude besplatna za sve, a uvedene su i besplatne master studije. Pre svega, zahtev za besplatnim obrazovanjem je potpuno jasan celoj javnosti i svi bi mogli da ga podrže kao opravdan i progresivan. Većina ljudi shvata da će u budućnosti školovanje biti veoma skupo i nije sigurno da li će moći da priušte adekvatno obrazovanje. Ovaj zahtev bi bio jasan i svim studentima, koji prethodnih godina uglavnom nisu bili sigurni koji su zapravo zahtevi i šta to tačno podrazumeva. Jasan i ozbiljan zahtev bi upravo doprineo masovnosti studentskih protesta. Studenti bi videli svoj interes u tome, i to ne samo materijalni interes nego bi bili uključeni u mnogo širu borbu, od značaja za celokupno društvo, i toga bi bili svesni.

Nije tačno da se obrazovanje svuda plaća – besplatno je u četrnaest evropskih zemalja. Priča da država nema novaca za besplatno obrazovanje je besmislena. Kako onda država može da izdvaja za formiranje novih policijskih specijalnih jedinica, za mirovne misije u Somaliji i Avgansitanu, ili da kupuje i održava luksuzne automobile u kojima se voze državni činovnici? Na primer, kolege iz Hrvatske su izračunale da luksuzni automobil bivšeg premijera te države, Ive Sanadera, košta koliko i jedna godina studiranja za sve studente u Zagrebu. Netačno je i da taj zahtev nije realan – u Grčkoj su sredinom 2005. godine blokirani skoro svi fakulteti i srednje škole, kao reakcija na nacrt zakona kojim bi se uvele školarine, a obrazovanje komercijalizovalo. Ove blokade trajale su više od četiri meseca, uprkos panično nasilnoj reakciji države i totalnoj medijskoj ofanzivi, tako da je na kraju zakon povučen.

Blokade fakulteta se s pravom mogu smatrati najuspešnijim vidom protesta. To je ujedno i razlog zašto mnogi pokušavaju da ih spreče, plašeći studente policijom ili izbacivanjem sa fakulteta. Naime, postoji nešto što se zove autonomija Univerziteta – država nema zakonsko pravo da se meša u rad i organizaciju visokog školstva, policija ne sme da ulazi u zgrade fakulteta, osim u izuzetnim situacijama (npr. kada su ugroženi životi ljudi), a odluku o eventualnom pozivanju policije donosi Nastavno-naučno veće fakulteta koje čine svi profesori. Autonomija Univerziteta zagarantovana je čak i Ustavom Republike Srbije, što znači da je njeno narušavanje u suprotnosti sa najvišim državnim zakonom. Dalje, disciplinski prekršaj „ometanje nastave“ ne može se primeniti na organizovanje studentskog štrajka na fakultetu. Čak i ako se postupak pokrene, fakultet će na kraju morati da odustane, jer bi svaka kazna bila protivzakonita. Često se čuje stav da se blokadom ne postiže ništa, jer su zahtevi upućeni Ministarstvu obrazovanja i Vladi, a ne jednom konkretnom fakultetu. Međutim, fakulteti su državne insititucije, pa preuzimanje kontrole nad zgradom fakulteta i zaustavljanje njegovog rada predstavlja direktan pritisak na državu. To je naročito uspešno kada studenti blokiraju veliki broj fakulteta sa istim zahtevom. Iskustvo iz prethodnih godina je pokazalo da se protestnim šetnjama, obustavom saobraćaja, blokadom mostova i raskrsnica ne može izboriti trajno rešenje ni za jedan od nagomilanih studentskih problema. Jednostavno, potreban je mnogo veći pritisak – a to je, uz sve nabrojano, masovni talas blokada fakulteta. Taj niz, logično, počinje blokadom jednog fakulteta, koja otvara mogućnost eskalacije, time što podstiče blokade drugih fakulteta. Iako su jesenas bila blokirana samo tri fakulteta, ne treba da iznenađuje žestok odgovor države. Pomenuti pritisci na studente to i potvrđuju.

Ukratko, smatramo da buduća studentska strategija treba da bude: istovremene blokade velikog broja fakulteta, organizovane od strane direktno-demokratskih zborova, sa zahtevom za besplatno obrazovanje.

Šta dalje?

Bitno je ukazati na jednu, ne tako očiglednu, pojavu koja je obeležje gotovo svake studentske (i ne samo studentske) borbe. Već je rečeno da nas na fakultetu uče poslušnosti autoritetu i uklapanju u „svet odraslih“. Iste stvari se, u malo drugačijem obliku, uče i tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja, kroz medije, u porodici, i na raznim drugim mestima. Za održanje celog sistema jako je važno da svaka nova generacija nauči pravila vladajućeg poretka i da se potčini njegovoj ideologiji. To se ostvaruje pre svega kroz tzv. državno-ideološke aparate – koji proizvode vladajuću ideologiju – u koje spadaju i obrazovni i medijski sistem, političke partije, parlamentarni sistem itd.

Svaki čovek je kroz ceo svoj život izložen uticaju vladajuće ideologije koja ga uči podređivanju onima iznad njega, nameće mu ponašanje koje vladajuća klasa smatra moralnim, vaspitava ga da ne razmišlja o „suviše ozbiljnim stvarima“, jer „to nije njegov posao“. Čak i političar, sudija ili kapitalista uče svoje uloge u porodici, na fakultetu, u političkoj partiji, na radnom mestu itd. Oni koji nisu deo vladajuće klase treba da prihvate svoje mesto u sistemu i da kroz život idu linijom manjeg otpora, da se prilagode datim okolnostima i nauče da se provlače kroz život, jer će ih u suprotnom sistem pregaziti i ostaviti ih da trunu u blatu.

Međutim, kada izolovani pojedinac, pritisnut svojim lošim socijalnim položajem, odluči da se zajedno sa drugima organizovano bori za svoja prava, kod njega se razvija nova svest – svest o samoorganizovanju bez lidera koji bi odlučivali umesto njega, umesto egoizma i sebičluka u takvom čoveku razvija se solidarnost, kada je u pitanju studentska borba razvija se i svest o besplatnom i svima dostupnom obrazovanjem i sl.

Zapravo, dok borba traje, u svakome od nas koegzistiraju dve ideologije: vladajuća i slobodarska. Istovremeno sa vidljivom borbom za naša prava vodimo i onu unutrašnju koje često nismo svesni – borbu protiv vladajuće ideologije u nama. Od toga zavisi da li ćemo, i koliko, moći da izdržimo pritiske kojima smo izloženi, jer čovek biva izložen strahovitom pritisku države i njenih aparata da odustane od svoje borbe.

Kada se protesti završe, veliki broj ljudi se vraća u pređašnju pasivnost i često se prekida kontakt između onih koji su zajedno gradili borbu. Slobodarska svest stečena borbom polako iščezava i ustupa svoje mesto vladajućoj ideologiji. Tada vladajuća ideologija u čoveku razvija mehanizme kako bi ga integrisala u sistem i sprečila naredne pobune. Mnogi učesnici studentskih borbi, čak i nakon kratkog vremena, sa podsmehom gledaju na borbu u kojoj su učestvovali, ciljeve smatraju „nerealnim“, a svog učešća se sećaju kao „mladalačkog zanosa“, „faze odrastanja“ kroz koju su prošli i sl. O tome upečatljivo svedoči životni put većine najpoznatijih učesnika studentskog pokreta iz 1968. godine. Oni se danas nalaze u samom vrhu zapadnog ekonomskog i političkog sistema, gde sprovode politiku koja je čak i gora od one protiv koje su se oni borili.

Već imamo primere aktivnih učesnika prošlogodišnjeg protesta koji su, svega par nedelja nakon završetka blokada, ušli u studentski parlament. Zato je važno shvatiti ulogu studentskog parlamenta u ovom procesu, jer se kroz njega studenti usisavaju nazad u sistem, dajući mu novu energiju, čime se, istovremeno, ostalim studentima daje veoma loš primer.

Zato je ključno da studenti koji su se već ranije aktivirali nastave da se zajedno organizuju i tako sačuvaju borbena jezgra koja su nastala tokom protesta. Smatramo da je na svakom fakultetu potrebno formirati direkno-demokratske sindikalne studentske organizacije koje bi postale uporišta za predstojeće organizovanje i omasovljenje studentskog pokreta. Ove direktno-demokratske sindikalne studentske organizacije bi bile jasno suprotstavljene delovanju parlamenta i omogućile bi kontinuitet borbe. Isto tako, one bi mogle da postanu most između studenata i onog dela poštenog nastavnog i nenastavnog osoblja, svesnog da je obrazovanje novih generacija zajednički interes svih na fakultetu.

Potrebno je, koliko god je to moguće, zaštiti buduće studentsko organizovanje od medijskih manipulacija. To će se postići širenjem opšteg nepoverenja u izveštavanje zvaničnih medija, kako među samim studentima, tako i u široj javnosti. Ovo mora biti praćeno formiranjem nezavisnih studentskih sredstava informisanja koja će biti pouzdana i pod neposrednom kontrolom studenata.

Jasno je da, pored borbe na fakultetima, studenti moraju voditi i borbu u javnoj sferi, i to ne samo probijanjem medijskog mraka nego i javnim pokretanjem progresivnih tema i vrednosti. Tu pre svega mislimo na promovisanje ideje besplatnog obrazovanja, koje treba da bude podržano od strane što većeg broja ljudi, kao i promovisanje direktne demokratije i samoorganizovanja na svim nivoima.

Studentska jesen 2011. otvorila je mogućnost za nov pristup studentskom organizovanju. Usvajanje novih strategija i izgradnja masovnog studentskog pokreta konačno bi moglo da iz temelja uzdrma Univerzitet i ceo obrazovni sistem, te da primora državu na ozbiljne ustupke.

Sindikat obrazovanja ASI

http://inicijativa.org/tiki/art2695

Rektor Beogradskog Univerziteta Branko Kovačević je danas posredstvom medija pozvao policiju da reaguje i razbije studentsku blokadu Filološkog fakulteta! Iako je svima jasno da rektor preti praznom puškom, te da ne postoji čak ni pravno utemeljenje za njegov poziv, njegove izjave, kao i izjave aktivista vladajućih partija – studentskih birokrata iz SKONUS-a, dobro ocrtavaju stanje na univerzitetima u Srbiji.

Besramno naplaćujući ogromne školarine studentima, bivši član revizionističkog Saveza komunista, Kovačević, spreman je da zajedno sa svojom klikom daje izjave da „Studenti oslobođeni školarine žive tačno u komunizmu, jer za njih je školovanje bukvalno besplatno, jer ih mi častimo.” Kako izgleda taj „komunizam“ najbolje znaju studenti i njihovi roditelji koji papreno plaćaju loše i nekvalitetno obrazovanje. Licemerju i gluposti cele situacije doprinosi činjenica da su se upravo Kovačević i njegova kamarila školovali BESPLATNO u prethodnom sistemu, a sada sprečavaju studente da imaju ista prava.

I dok se Kovačeviću priviđaju različite levičarske organizacije koje „stoje“ iza blokada i protesta, i u najboljem Miloševićevom stilu ponavlja laž o šačici studenata koji učestvuju u blokadama, obaveštavamo javnost da blokade organizuje isključivo studentski Zbor/Plenum – telo u kome svi zainteresovani studenti imaju jednako pravo glasa – i da je samo on legitiman predstavnik i organizator akcija studenata na blokiranim fakultetima. Blokade fakulteta su socijalnog karaktera i nisu pod kontrolom političkih organizacija, u blokadama učestvuju studenti koji su dirketno ugroženi sramno visokim dažbinama koje su im nametnute, kao i njihove kolege koje se sa njima solidarišu.

Da je ovo još jedna od provokacija uprave, kazuje i činjenica da je juče u zgradu Filološkog fakulteta ušao PR Univerziteta u Beogradu, koji je pokušavao da legitimiše studente, zahtevajući lične karte. On se unosio u lice studentima, vređao i pretio u pokušaju da isprovocira studente da ga prebiju, kako bi to iskoristio za diskreditovanje protesta. Umesto nasedanja na provokaciju, studenti su ga ismejali. Autonomija univerziteta kao civilizacijska tekovina je nešto što je neotuđivo pravo svih fakulteta, profesora i studenata, i sama prazna najava upada policije pokazuje koliko je uprava spremna da nisko ode da bi bila u stanju da nastavi svoju pljačku.

Zastrašivanja studenata neće proći!

Sindikat obrazovanja
beogradske lokane grupe
Anarhosindikalističke inicijative

http://inicijativa.org/tiki/art2677

Intervju sa Žarkom Ajdinovićem, članom mreže borbenih studenata „Borba za znanje“

Ili direktna demokratija ili studentski parlament

Direktna akcija: Šta je mreža borbenih studenata „Borba za znanje“? Kako je nastala?

Žarko: „Borba za znanje“ je nastala u toku studentskih protesta 2008. godine, odnosno -prošle godine. Nastala je u trenutku kada se već osećalo da od tih protesta neće biti ništa, kada su funkcioneri omladine Demokratke stranke, sa Fakulteta političkih nauka, preuzeli vodeću ulogu u protestu. Kada je postalo jasno da će protest propasti, pojavila se inicijativa da se okupe ljudi koji se ne slažu sa načinom na koji je protest vođen i političkom linijom koja je bila nametnuta. Želeli smo da na taj način stvorimo protivtežu onima koji su manipulisali studentskim nezadovoljstvom i davali sve od sebe da pacifikuju studente. Na samom početku, kada smo osnivali „Borbu za znanje“ dogovoreno je da dva osnovna principa budu borba za besplatno obrazovanje i organizovanje na principu direktne demokratije, što podrazumeva i borbu protiv studentskog parlamenta.

Direktna akcija: Pratiš šta se dešava u Hrvatskoj?

Žarko: Da. Mislim da je to što se dešava u Hrvatskoj jako dobro, iz više razloga. Jedan od razloga je što nije postojala ni jedna formalna studentska organizacija nego se prosto ideja raširila kroz masu, ljudi su se angažovali i grupisali, a druga stvar je što su bili spremni da preduzmu takve mere kao što je okupacija fakulteta. I što se za tako kratko vreme pobuna raširila na toliko fakulteta u toliko gradova. Mislim da je taj model u velikoj meri primenjiv i ovde. Slične su ekonomske okolnosti, slične su skoro sve druge relevantne okolnosti.
Direktna akcija: Može se reći da su kolege u Hrvatskoj podigli naše iskustvo iz studentskih protesta 2006. i 2007. na jedan potpuno novi nivo.

Žarko: Da, da; može se tako reći. Još jedna od stvari koje su karakteristične za okupaciju Filozofskog fakulteta u Zagrebu je da su pored direktne demokratije, insistirali i na depersonalizaciji protesta. Niko ne može da se pojavi pred medijima više od jednom, i tako dalje. Depersonalizacija je odlična ideja i trebalo bi da se primeni i kod nas. Sa više strana sam čuo da su ljudi zasićeni određenim licima koja se pojavljuju iz godine u godinu na studentskim protestima. U poslednje dve-tri godine su jedni te isti ljudi pokreću studentski protest, a ako još imamo u vidu i da ti protesti nisu bili preterano uspešni… Dobro, protesti 2007. su doneli neke kratkoročne rezultate, a 2008. je bila prilično razočaravajuća. Mislim da se ti neuspesi, kako većina studenata gleda na to, povezuju sa određenim brojem lica koja su predvodila te proteste…

Direktna akcija: Na koga tu konkretno misliš?

Žarko: Hoćeš poimence? Mislim na nekolicinu ljudi. To su sa jedne strane Matija Medenica, Vladimir Simović, Darko Delić i sa druge strane Tadej Kurepa, i još poneki. Mislim da je to generalno studentski utisak.

Direktna akcija: Misliš da je to generalno studentski utisak?

Žarko: U svakom slučaju mislim da je to utisak jednog određenog broja studenata, svakako ne zanemarljivog. Tako da, pogotovo imajući to u vidu, mislim da je super ideja depersonalizacije studentskog protesta, da se ljudi rotiraju u ulogama. To je zapravo dosledna primena principa direktne demokratije. Na primer, kolege u Hrvatskoj imaju veliki broj radnih grupa i radnih tela koja se bave različitim temama i tehničkim pitanjima. U tim radnim telima mogu da učestvuju svi zainteresovani studenti. Mislim da je to odlično. To je nešto što mi se čini da je ovde nedostajalo. Međutim, oni su bili primorani da obustave blokadu.

Direktna akcija: U kom smislu primorani?

Žarko: Pa, u jednom trenutku je bila blokirana gomila fakulteta, ali malo po malo, taj broj se smanjivao kako je vreme prolazilo. Povećava se pritisak. Na kraju je u blokadi ostao samo Filozofski fakultet u Zagrebu. Bez obzira što su oni i dalje bili puni entuzijazma i što se na plenumima i dalje skupljalo preko hiljadu ljudi svako veče, odlučili su da sami privremeno okončaju blokadu i da nastave sa studentskim organizovanjem, pripremama za velike proteste na jesen, nego da se iscrpljuju u blokadi kada je bilo jasno da u tom naletu više nema snage. Oni nastavljaju da održavaju plenume i sastanke radnih grupa, štampaju se informatini bilteni i tako dalje. Izvršili su dovoljan pritisak na upravu fakulteta dobiju prostorije kao studentski plenum. Imaju veće prostorije nego sve ostale studentske organizacije zajedno. Imaju posebnu kancelariju i imaju posebnu prostoriju za sastanke radnih grupa, mogu da ostaju na fakultetu dokle hoće, a plenumi se održavaju u najvećem amfiteatru.
Direktna akcija: Upravi fakulteta se verovatno činilo da su ovi ustupci mala cena, imajući u vidu koliko da su studenti više od mesec dana držali fakultet u blokadi.

Žarko: Da, ali upravo obezbeđivanje te infrastrukture njima omogućava da nastave sa organizovanjem. Kao što sam rekao, oni i dalje izdaju i bilten „Skripta“. Oni su ga svakodnevno izdavali tokom cele blokade, čak su jedno vreme izdavali jutarnje i večernje izdanje. Štampaju ga u velikom tiražu i dele stvarno na sve strane. Mislim da to ima potencijala da bude još ozbiljnije na jesen i da dovede do nekih velikih rezultata. Sledeći talas studentskih protesta i pobune mora da bude veći od prethodnog. Čuo sam da planiraju da rade nalepnice u kojima najavljuju da „plenum dolazi i na vaš fakultet“. A počinje da se postavlja i pitanje – kako bi bilo kad bi se radnici organizovali u plenume?

Direktna akcija: Da, da; Kad se radnici organizuju u plenume to se zove anarhosindikalizam.

Žarko: Inače, najveći sindikat u Hrvatskoj je podržao studente, čak su im davali i materijalnu podršku tokom blokade. Zatim su zakazali zajednički veliki protest, studenti i sindikat, i onda je sindikat u poslednjem trenutku otkazao. Ostavili su studente na cedilu, najverovatnije u dogovoru sa vladajućim strukturama…

Direktna akcija: Kako su izgledali protesti u Beogradu 2008? Kako si se ti uključio u to?

Žarko: Pre početka protesta sam bio u toku sa tim šta se dešava. Ne sećam se tačno trenutka u kome sam se uključio jer sam imao mnogo poznanika koji su bili direktno uključeni. Neki od njih su aktivni u nekim levičarskim organizacijama. Preko njih sam se informisao i kasnije uključio. U svakom slučaju protest je u početku izgledao kao da ima potencijala, dolazilo je dosta ljudi. Najviše ljudi je dolazilo sa Fakulteta političkih nauka i Fakulteta organizacionih nauka, i sa druge strane sa Arhitetkure koja ima najveće školarine u Beogradu. Filozofski i naročito Filološki fakultet, na kojima studira veliki broj ljudi, su u velikoj meri razočarali. Kažem, na početku je izgledalo kao da ima potencijala, ali se vremenom pokazalo da su ljudi koji su to predvodili veoma problematični. Sama ideja da neko nekoga treba da predvodi je pogrešna. A ljudi koji su predvodili najveći broj ljudi sa FPN-a i FON-a su bili na neki način korumpirani, odnosno bili su preblizu upravo onim centrima moći protiv kojih je bio usmeren protest studenata.
Direktna akcija: U pitanju su funkcioneri Demokratske omladine?

Žarko: Da, funkcioneri Demokratske omladine. To je očigledan sukob interesa, odnosno mislim da je jasno da tim funkcionerima uopšte nije u interesu da protest bude radikalan i demokratski, što se i pokazalo kroz postepenu pasivizaciju protesta, sve do konačnog odustajanja. Međutim, zbog njihove prevlasti i brojnosti u tom protestu, drugim studentima je bilo onemogućemo da radikalizuju protest. Sve u svemu, na kraju je došlo do rascepa, ali tada više nije bilo nikakve šanse da se ostvare prvobitni zahtevi koji su uključivali drastično smanjenje školarina itd. Zahtev koji je pokrenuo FPN i FON je zahtev da svi studenti koji studiraju po Bolonji mogu da upišu narednu godinu na bužetu ako su dali uslov, tj. u svakom slučaju da ne bude rangiranja. Na kraju od svega toga nije dobijeno skoro ništa. Školarine nigde nisu smanjene, rangiranje je ostalo. Oni koji su dali uslov, na kraju nisu dobili budžet nego su samo dobili godinu dana finansiranja od strane države, a formalno su i dalje ostali u statusu samofinansirajućih studenata. To znači da ne mogu da koriste privilegije statusa studenta finansiranog iz budžeta, što je za studente iz unutrašnjosti veliki problem, jer npr. nemaju pravo na studentski dom i menzu. Sve u svemu, to je bio popriličan fijasko i za to se u velikoj meri mogu optužiti pomenuti funkcioneri omladine DS sa jedne strane, a sa druge strane krivicu moramo preuzeti i mi,  studenti levičari, jer nismo uspeli da se bolje snađemo u takvim okolnostima.
Direktna akcija: E sad, trenutno postoje dve levičarske studentske organizacija koje pokušavaju da pokrenu studente. Jedna je „Borba za znanje“ koje si ti član, a druga je organizacija „Drugačiji univerzitet je moguć“ koja kontroliše web portal „Studenti za studente“. Ono što je pitanje je – zašto postoje dve grupacije, zašto ne rade zajedno?
Žarko: To je dosta komplikovano pitanje, odnosno odgovor je komplikovan. Slojevita je tu problematika. Sa jedne strane ljudi koji čine te grupe većinom imaju istorijat političke borbe na neki način, ne samo u domenu studentskih problema nego i na širem društvenom nivou. Pritom, među njima sa jedne strane ima dosta anarhosindikalista i anarhista, ima i marksista, a, sa druge strane, ima nekih koji naginju oblicima bližim centru, npr. socijaldemokratiji. U svakom slučaju, to nije homogena masa i svaka od tih grupacija pokušava da progura svoje stavove.

Na primer, „Borba za znanje“ je, i po članstvu i po statutu i po načelima delovanja, bliža anarhističkim idejama, anarhosindikalizmu. Dok grupa „Drugačiji univerzitet je moguć“ otvoreno govori da nije isključivo protiv Studentskog parlamenta, a to se vidi i kroz njihove aktivnosti. Mnogi od njih javno govore kako misle da studentski parlament može biti od koristi. Sa druge strane „Borba za znanje“ je striktno protiv parlamentarizma i svih predstavničkih struktura, isključivo za direktnu demokratiju i studentske zborove. U svakom slučaju, to je jedno od spornih pitanja – studentski paralment, da li ga koristiti ili ne. Ne samo da li ga koristiti tokom protesta, nego i posle toga. Moj je utisak da ima ljudi u „Drugačiji univerzitet je moguć“ koji ni principijelno nemaju problem sa parlamentarizmom. Čak i kad bi svi studentski zahtevi bili ostvareni, neki od njih ne bi imali ništa protiv da studentski parlament ostane da funkcioniše kao institucija studentskog organizovanja. Dakle, pitanje studenskog parlamentarizma je glavni problem, „Drugačiji univerzitet je moguć“ je otvoren prema parlamentu, a „Borba za znanje“ je principijelno protiv. Drugi problem su lične razmirice među mnogima od tih ljudi i zbog različitih političkih stavova i zbog raznih neprijatnih iskustava tokom ranijih protesta, gde je bilo i ozbiljnijih sukoba itd.

Dakle, studenti levičari su se podelili oko pitanja studentskog parlamenta i okupili oko ove dve organizacije. Ali, ipak mislim da postoji realan potencijal da se u pogodnom trenutku te dve organizacije koliko toliko udruže, odnosno da rade koliko je moguće zajedno, ili bar sinhronizovano.
Direktna akcija: Koliko je značajna ta razlika vezana za studentski parlament? Kako na principijelnom nivou, tako i u praktičnom delovanju?

Žarko: U statutu „Borbe za znanje“ jasno stoji da nije dozvoljen nikakav vid korišćenja studentskih parlamenata, niti saradnje sa nekim ko je u studentskom parlamentu, ni primanje za člana nekog ko je u studentskom parlamentu. A što se tiče grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ mislim da su mišljenja oko toga podeljena. Mislim da je moguće prevazići podelu oko pitanja studentskog parlamenta tako što će se svi složiti oko toga da studentski zbor i direktna demokratija imaju apsolutni primat nad parlamentarizmom. Naročito posle iskustva sa protestima u Hrvatskoj, mislim da bi lako trebalo da prevagne ideja da je studentski parlament ne samo suvišan nego i potpuno štetan. Da se odlučuje na zborovima, a ne da se ponovo dozvoli da parlament manipuliše studentima.

Direktna akcija: Međutim, vidimo da najistaknutiji članovi grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ i dalje nastavljaju da brane studentski parlament. To se desilo čak i na tribini na kojoj je dvoje kolega iz Hrvatske govorilo o svojim direktno-demokratskim iskustvima. Kako to tumačiš?

Žarko: Već sam govorio da su mišljenja o parlamentarizmu podeljena i u okviru grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“. Ljudi o kojima ti govoriš, koji po svaku cenu brane parlamentarizam, zastupaju jednu, uslovno rečeno mekanu, socijal-demokratsku politiku. Oni veruju u parlament i za to se zalažu. Nije mi to najjasnije, u ovim uslovima, tj. posle novih iskustava iz Hrvatske. Očigledno, masovnost protesta je preduslov za bilo kakav praktičan uspeh protesta. U toku omasovljenja, očekujem da će generalno postajati jasno da će studentski protest obimom i potrebama prevazići mogućnosti studentskog parlamenta. To se jasno pokazalo na protestima u Hrvatskoj. Tako da mislim da će se, kako se sitacija bude menjala, sve više studenta opredeljivati za direktnu demokratiju i studentske zborove, shvativši da je studentski parlament tu beskoristan. I mislim da ljudima koji su u „Drugačiji univerzitet je moguć“ ne bi trebalo da predstavlja problem situacija u kojoj u većem delu studentske mase preovlađuje sklonost ka direktno-demokratskim sredstvima borbe, ako se već deklarišu kao levičari.
Direktna akcija: Dakle, smatraš da masnovno studentsko organizovanje kroz studentske zborove može otvoriti mogućnost saradnje između trenutno podeljenih levičarskih studentskih grupa?

Žarko: Da. Jednostavno, odlučuje se na zboru, gde ima mnogo više ljudi nego što ima u bilo kojoj organizaciji.

Direktna akcija: E sad, na fakultetima postoji mnogo više raznih organizacija, ovde smo govorili samo o dve koje se deklarišu kao levičarske. Postoje razne liberalne proevropske organizacije, nacionalističke organizacije, organizacije koje su paravani raznih političkih stranaka. Mislim da kog mnogih funckcionera tih raznih organizacija postoji strah od studentske mase, i od bilo čega masovnog kad smo kog toga. Naprosto, jasno im je da masovne proteste mnogo teže mogu da kontrolišu i plaše se toga. Plaše se da će izgubiti kontrolu, da će studenti biti suviše radikalni. Može se desiti da studenti koji su u desničarskim ili liberalnim organizacijama, koje mogu da bude aktivne u organizovanju studentskog protesta, u jednom trenutku kad protest počne da se omasovljava…

Žarko: Pa da, ne vidim kako ljudima bliskim centrima moći koji dominiraju ovdašnjom političkom scenom, i koji imaju svoje ispostave u raznim studentskim organizacijama koje si spomenuo, može da bude u interesu jedan ozbiljan, masovan studentski protest koji lako može da prevaziđe ono što su zamišljali, otrgne se njihovoj kontroli i počne da deluje nezavnisno od njih.

Direktna akcija: Uplaše se te radikalizovane studentske mase i onda imamo situaciju da ljudi koji vode protest počinju da ga suzbijaju. Ako sad za trenutak ostavimo po strani to da je kriminalno da neko nekoga vodi. Kako objašnjavaš to što ljudi koji su najaktivniji, pa čak i ako su neki od njih levičari, počnu da guše protest koji su pokrenuli. Kako se izboriti u toj situaciji?

Žarko: Ne znam, to je jedan od velikih problema. To je bio veliki problem tokom protesta prošle godine, a i jedan od velikih potencijalnih problema tokom protesta kojima se nadamo u toku ove jeseni.

Što se tiče ovoga, kako navići ljude, kako privoleti ljude da se direktnije angažuju, da se pobune protiv oni koji vode protest, da kažu: „Ovo mi ne odgovara, ja se ne slažem, i hoću da se direktno angažujem oko toga“, mislim da je to od velikog značaja. Jakom propagandom, argumentovanim ubeđivanjem i objašnjavanjem, da se ljudi dovode prvo na neke manje zborove, da počne javno da se priča o tim problemima. Nisam preveliki optimista da taj problem može da se prevaziđe u kratkom roku. U svakom slučaju mislim da je to jedno od najozbiljnijih prepreka koju studentski protesti imaju u svom razvitku…

Što se tiče ovog drugog dela, gde oni koji su najaktivniji u protestu počnu da ga inhibiraju, to je u dobroj meri iskustvo prethodnog protesta. U jednom trenutku informacije počinju da se skrivaju od ostalih studenata, namerno menjaju i iskrivljuju odluke donete na studentskom zboru, i u krajnjoj liniji se donose odluke mimo zbora… To je velika opasnost, pogotovo u kombinaciji sa ovim što smo prethodno govorili, jer je i bez toga teško ljude animirati da se direktnije uključe. Veliki je problem kada ljudi koji se navodno zalažu za direktnu demokratiju počnu i sami da je krše, to demorališe ostale.
Direktna akcija: Šta ti misliš? Kako bi ti u nekoj konkretnoj situaciji pokušao da izađeš na kraj sa tom pojavom?

Žarko: Nedavno smo imali situaciju da se na jednom zboru osetila takva atmosfera. To je bio zbor, u stvari ne zbor, nego prosto studentski sastanak, posle jednog skorašnjeg protestnog okupljanja na Platou ispred Filozofskog, gde su stvari bile postavljene kao da su neki tu predsedavajući ili šefujući. Čak se jednom momku, nezavisnom od svih studentskih organizacija, nije dozvolilo da govori, da objasni svoju poziciju do kraja i da iznese kritiku u potpunosti.
Direktna akcija: Ko je to radio?

Žarko: Matija Medenica, inače član grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ mu je rekao: „Ti si već rekao šta si imao. Hajde sad neko drugi.“ U stvari je pravi problem taj što se to izlgeda toleriše od strane ostalih članova. Jer skoro svi oni su bili na tom zboru, bilo ih je petnaestak i niko se tome nije suprotstavio, postavili su se prema tom momku najoguljenije diskriminativno. Ljudi iz DUM-a koji su se javili tada su ga mahom kritikovali; pri tome, ja verujem u dobre namere skoro svih njih, samo što mislim da neki među njima koriste pogrešne metode, što na kraju deformiše i sam cilj. Zbog toga smo ja i još neki članovi „Borbe za znanje“ napustili taj zbor, tj. ne zbor, tu nije bilo nikakvog odlučivanja, a kamoli odlučivanja direktno demokratski. Bio je samo jedan, eto tako, studentski sastanak koji su organizovali ljudi iz grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ na kome su oni i dominirali.

Direktna akcija: Da li misliš da će biti velikih protesta na jesen?

Žarko: Mislim da ima veći potencijal nego prošle godine, svakako. Mislim da će svake godine imati sve veći i veći potencijal. Ali, nisam siguran da mi na ovu jesen možemo da dostignemo ono što su studenti u Hrvatskoj uspeli u poslednjih par meseci, zbog ovih problema o kojima smo pričali. No, rekao bih da u najvećoj meri to zavisi od poteza rukovodećih u državi i na univerzitetu. Čini mi se da tu zapravo ima najviše potencijala, zato što mislim da će se zbog ove krize uslovi studiranja pogoršati, a školarine povećati i sve više studenata će biti nezadovoljno i biti motivisanije da se pokrene, da uradi nešto po tom pitanju.

Sa druge strane imamo Univerzijadu koja je dušu dala za proteste, prvo sa tim ogromnim budžetom koji se u nju ulaže, a odliva se u džepove tajkuna. Da ne pominjemo koliko je skandalozna cela ta stvar sa „volontiranjem“. Studenti besplatno rade za Miškovića i Univerzijadu, kako bi dobili bodove na fakultetima, tu mislim na bolonjske ESPB bodove koje dobijaš polaganjm ispita. To je zicer, prava prilika za proteste i čujem da se nešto planira. Svakako bi to trebalo iskoristiti kao priliku da se neka pitanja pokrenu među studentima, a i šire. Protesti tokom Univerzijade će biti zagrevanje pred jesenje proteste…


Iz lista „Direktna akcija“, leto 2009.