Posts Tagged ‘Borba za znanje’

Zahvaljujući prošlogodišnjim blokadama Filozofskog i Filološkog ponovo je probuđen duh pobune među studentima. Iako nije bio tako intenzivan i masovan kao studentskih protesti u drugim zemljama, taj pokret je veoma značajan jer je vesnik onoga što dolazi. Ponosni smo što smo imali priliku da budemo deo toga i da se rame uz rame sa drugim borbenim studentima i studentkinjama suprotstavimo rangiranju i školarinama.

Sindikat obrazovanja ASI je formiran na jesen 2005. godine i već su te jeseni organizovani prvi studentski zborovi, a naredne godine i blokada Filozofskog fakulteta. Od svog nastanka do danas, svuda i u svakoj situaciji, zalagali smo se za organizovanje na principu direktno-demokratskih studentskih zborova i vršenje direktnog pritiska na nadležne, kroz ulične proteste i blokade fakulteta. Uvek smo bili spremni da podelimo svoje znanje i iskustvo sa drugim borbenim studentima, solidarni sa samoorganizovanim studentskim borbama i sukobljeni sa karijeristima i stranačkim vojnicima.

Ove jeseni, kada obeležavamo sedam godina postojanja, svesni smo da je studentski pokret još uvek slab i nedovoljno organizovan da bi se adekvatno suprotstavio samovolji fakultetiskih uprava i opštoj komercijalizaciji obrazovanja. No, verujemo u potencijal koji ima sadašnje malo, ali borbeno jezgro predstojećih studentskih borbi i nadamo se da će zahvaljujući zajedničkim naporima svih progresivnih studenata nastati ozbiljan i masovan studentski pokret koji će naterati vlast na ustupke i promenu odnosa prema obrazovanju.

U dodatku možete pogledati naša bitna saopštenja, analize i tekstove koji su nastali u prethodnih sedam godina:

Advertisements

Svi smo čuli da je opet bilo neke frke na Filozofskom fakultetu, i znamo da su članovi političkih partija opet dobili većinu u studentskom parlamentu. Hajde da vidimo šta se ponovo, kao i proletos, nalazi u pozadini ovih događaja.

Grupa „Odbrani Filozofski“ ponovo je protestovala zbog toga što su izbori „nelegalni“, ne dovodeći u pitanje legitimitet studentskog parlamenta kao takvog. To nikoga ne treba da čudi, jer grupa „Odbrani Filozofski“ nije protiv studentskog parlamentarizma. Iako se sada navodno zalažu za plenume, kada su članovi ove grupe bili u studentskom parlamentu školarine su značajno povećane, a plenume nisu ni spominjali. Kada su nakon toga organizovali „plenume“ to je ličilo na sve samo ne na plenume – sami su unapred sabotirali plenume koje su navodno organizovali, nisu poštovali direktno demokratksku proceduru, govorili su preko reda, ućutkivali one koji se ne slažu sa njima…

No, pristupimo celoj problematici iz drugog ugla – i studentski parlament i studentski plenum teže da donose i sprovode odluke, i jasno je da ne mogu istovremeno funkcionisati. Plenumu koji funkcioniše parlament ne treba, a parlamentu plenum može zatrebati samo radi manipulacije i stvaranja lažne slike o legitimitetu svog delovanja. Oni koji se glasno zalažu za studentske plenume, a potajno ih muče zazubice jer (više) nisu u studentskom parlamentu obični su licemeri, oportunisti i karijeristi. Ovde zapravo nije reč o demokratiji, nego o obmanjivanju javnosti, kontroli i žeđi za vlašću.

Oni koji nevešto pokušavaju sa prikriju svoje parlamentarne ambicije samo su naličije onog novčića čije su „partijaši“ lice. A studentske probleme i interese tretiraju kao sitnu valutu za podkusurivanje u međusobnom otimanju oko sitne vlasti u sitnom studentskom parlamentu, dok pokušavaju da svoje velike političke ambicije smeste u sitne fotelje studentskih funkcionera.

U međuvremenu, studenti su sve više pasivni i ne veruju da mogu bilo šta da promene – to je direkntna posledica korumpiranosti većine studenstkih aktivista, preuzimanja studentskih protesta od strane omladina političkih partija i suzbijanja svih pokušaja nezavisnog studentskog organizovanja.

grupa Borba za Znanje, tekst je od 14. novembra 2010. godine.

Ovaj tekst nije javno objavljen u vreme kada je napisan, da se ne bi raspirivao sukob, jer je u tom trenutku u toku bio još jedan bezuspešan pokušaj saradnje i organizovanja studentskih zborova.

O događanjima na Filozofskom fakultetu u Beogradu, povodom nameštanja izbora za studentski parlament

Ugled studentskog parlamenta iznova je ukaljan tokom priprema za održavanje izbora za studentski parlament u aprilu 2010. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izbori su raspisani na takav način da je u petak uveče „objavljeno“ da se kandidature mogu predati do subote, a žalbe su se mogle podneti samo u nedelju i ponedeljak. Studenti koji su nameravali da se kanduju za sve ovo su saznali tek u ponedeljak. Oni su tokom te nedelje podneli preko trideset žalbi, no one su odbijene sa obrazloženjem da je rok za žalbe istekao. Pod plaštom tajnosti, nameštanjem izborne komisije i pod pokroviteljstvom uprave, članovi političkih partija uspeli su da sprovedu svoj plan preuzimanja parlamenta Filozofskog fakulteta u delo.

Frakcionaške borbe koje su već duže vreme trajale unutar studentskog parlamenta na Filozofskom fakultetu dobile su epilog u prekidanju izbora od strane grupe studenata kojoj je onemogućeno da se kandiduje, kao i bahatim i siledžijskim nastupom članova omladina Demokratske stranke i Srpske napredne stranke, koji su se ponašali gore nego Miloševićeva socijalistička omladina devedesetih. Prvog dana glasanja grupa studenata okupljena pod imenom „Odbrani Filozofski“ uspela je da oduzme glasačke kutije izbornoj komisiji i tako onemogući održavanje izbora. Narednog dana izbori su nastavljeni. Studenti okupljeni oko grupe „Odbrani Filozofski” prvo su održali protestni performans u toku prepodneva, a kasnije u toku dana su ponovo pokušali da prekinu izbore, no pripadnici omladine političkih partija su im se ovoga puta fizički suprotstavili, nasrnuli su na dve studentkinje, a ostalim okupljenima su pretili.

„Dramatičnost“ sukoba „partijaša“ i „pobunjenih studenata“ u potpunusti skreće pažnju sa suštinskog problema studentskog organizovanja. Studenti koji stoje iza „Odbrani Filozofski“ hteli su da se kandiduju za parlament, imali su svoje kandidate na čelu sa bivšom studentkinjom prodekankom i drugim članovima sada već bivšeg saziva Studentskog parlamenta. Baš na ovaj način je pokušaj autentičnog studentskog organizovanja na univerzitetu ometen jer je težište stavljeno na žalopojke o navodno narušenoj „autonomiji univerziteta“, umesto da fokus bude masovno demokratsko organizovanje putem studentskih zborova.

Svoj dalji razvoj ovaj slučaj dobio je kroz medije, posebno uz pomoć B92. U prvom trenutku su medijski prostor dobili samo funkcioneri omladine Demokratske stranke, koji su ovu drugu frakciju okarakterisali kao „huligane“, sasvim u maniru miloševićeve propagande devedesetih. No, uskoro je i druga strana dobila svoj prostor i iznela dokaze o nameštanju izbora, insistirajući na „legalnim“ izborima za „zaista nezavisni“ studentski parlament.

Ovde je suština u sledećem: time što se generiše „sukob“ u studentskom parlamentu, zapravo se sprečava artikulacija suštinski drugačije pozicije koja odbacuje studentski parlamentarizam kao takav, koja odbacuje parlamet kao neadekvatnu strukturu kroz koju je nemoguće istinski demokratsko studentsko organizovanje. Stvaranje lažne predstave kako se čitav problem sastoji u tome što su ovi izbori bili nepošteni, ravno je sabotiranju studentskog organizovanja i studentskih borbi.

Cela priča o odbrani Filozofskog i studentskoj „pobuni“ i ne bi bila toliko apsurdna da se ti isti studenti ne pozivaju na direktnu demokratiju i studentske zborove. Naime, na tribini koju je 22. aprila organizovala grupa „Odbrani Filozofski“ studentski zbor je predstavljen kao telo koje po potrebi saziva studentski parlament, a direktna demokratija je predstavljena kao „referendum” koji raspisuje studentski parlament kako bi se bolje upoznao sa raspoloženjem studenata.. Na ovaj način se još jednom ističe direktan pokušaj sabotaže i na taj način perpetuiraju pogrešna shvatanja direktne demokratije. Šta više, zbor i parlament su dva suštinski suprotstavljena vida organizovanja i oba ne mogu ni u kojem slučaju funkcionisati paralelno, jer se oba bave donošenjem odluka. Glavni argument koji „nezavisni“ studenti ovde iznose u korist parlamenta, jeste da je zbor nelegalan i da kao takav može biti sazvan jedino od strane parlamenta. Veoma je bitno naglasiti da zboru nije potreban legalitet, jer poseduje legitimitet samim tim što se odluke na njemu donesene neposredno, i da svi imaju pravo odlučivanja i otvoren je za sve zainteresovane učesnike.

Međutim, početak cele priče o krivljenju ideje direktne demokratije i sukoba sa strankama se nalazi u saradnji ove dve struje nakon prvih studentskih protesta na jesen 2009, koji su simbolično započeli petog oktobra. Prvi protest je organizovan od strane parlamenta Fakulteta političkih nauka čiji su istaknutiji predstavnici bili omladinski funkcioneri vladajućih parlamentarnih stranaka, te je od početka bila očigledna ideja vlasti da organizuje već sezonske proteste kako bi ih rasturila onoga trenutka kada postanu pretnja. Sadašnji „pobunjeni“ studenti, odnosno tadašnji parlament Filozofskog fakulteta su ne uviđajući osuđenost protesta na propast još od samog početka, tada učestvovali na istom. Kada se neminovno i desilo, odnosno kada su su studentski lideri FPN-a po unapred ustanovljenom scenariju prihvatili prazna obećanja na neoverenim papirima i strateški povukli studente sa protesta, proteste je nastavila da organizuje grupa sa Filozofskog. Ovde se može uvideti kontinuitet grešaka koje se dopuštaju, kada su omladinski funkcioneri vladajućih partija ponovo preuzimali medijski prostor te za studente koji su nastavili protest naveli da su vođeni od strane anarhista, ne prezajući čak ni da tvrde da to i nisu studenti već „šačica srednjoškolaca“.

Studenti koji su danas okupljeni oko grupe „Odbrani Filozofski“ su tada odreagovali na sledeći način: krijući se iza priče o direktnoj demokratiji zborovi su sazivani po potrebi, na takav način da studenti o njima nisu ni mogli biti obavešteni i posle protesta, kada se moglo okupiti najviše ljudi. Sukob sa strankama je upravo ovde i počeo, te se zborovi nisu ni bavili problemima studenata, nisu pokušavali da održe kontinuitet niti ostvare ikakvu funkcionalnu strukturu i nisu bili transparentni svim zainteresovanim stranama, već su uz razne provokacije različitih studentskih lidera služili kao instrument sukoba sa stranačkim funkcionerima koji su razbili protest. Kao i danas, energija je potrošena na sukob dve struje bez ijednog postignutog cilja i bez ostvarenog ikakvog vida nezavisnog studentskog organizovanja za koji se obe strane načelno zalažu. Kada je istrošena i volja sukobljenih strana, sve što je ostalo su bili razočarani studenti, neispunjena obećanja vladajuće klase i uzaludno potrošena borba na pitanja koja se ne tiču nikog od nas.

Smatramo da treba da se ugledamo na kolege koji se od Barselone i Pariza do Ljubljane i Zagreba u borbi za svoja prava organizuju kroz studentske zborove i neposrednu demokratiju. Prvo iskustvo demokratskih zborova studenti na beogradskim fakultetima stekli su tokom 2006. i 2007. godine. Naše kolege iz Zagreba su se na početku svog protesta na proleće 2009. koristili upravo našim iskustvima samostalnog studentskog organizovanja. Sada je vreme da mi učimo iz njihovog bogatog iskustva i pokušamo da nadoknadimo vreme koje smo izgubili zbog raznih lidera koji su preko naših leđa želeli da osiguraju ili izgrade svoje pozicije.

I. B. i I. F.

Sa web sajta http://borbazaznanje.org/node/31

Zašto propadaju studentski protesti

Intervju sa Žarkom Ajdinovićem, članom mreže borbenih studenata „Borba za znanje“

Ili direktna demokratija ili studentski parlament

Direktna akcija: Šta je mreža borbenih studenata „Borba za znanje“? Kako je nastala?

Žarko: „Borba za znanje“ je nastala u toku studentskih protesta 2008. godine, odnosno -prošle godine. Nastala je u trenutku kada se već osećalo da od tih protesta neće biti ništa, kada su funkcioneri omladine Demokratke stranke, sa Fakulteta političkih nauka, preuzeli vodeću ulogu u protestu. Kada je postalo jasno da će protest propasti, pojavila se inicijativa da se okupe ljudi koji se ne slažu sa načinom na koji je protest vođen i političkom linijom koja je bila nametnuta. Želeli smo da na taj način stvorimo protivtežu onima koji su manipulisali studentskim nezadovoljstvom i davali sve od sebe da pacifikuju studente. Na samom početku, kada smo osnivali „Borbu za znanje“ dogovoreno je da dva osnovna principa budu borba za besplatno obrazovanje i organizovanje na principu direktne demokratije, što podrazumeva i borbu protiv studentskog parlamenta.

Direktna akcija: Pratiš šta se dešava u Hrvatskoj?

Žarko: Da. Mislim da je to što se dešava u Hrvatskoj jako dobro, iz više razloga. Jedan od razloga je što nije postojala ni jedna formalna studentska organizacija nego se prosto ideja raširila kroz masu, ljudi su se angažovali i grupisali, a druga stvar je što su bili spremni da preduzmu takve mere kao što je okupacija fakulteta. I što se za tako kratko vreme pobuna raširila na toliko fakulteta u toliko gradova. Mislim da je taj model u velikoj meri primenjiv i ovde. Slične su ekonomske okolnosti, slične su skoro sve druge relevantne okolnosti.
Direktna akcija: Može se reći da su kolege u Hrvatskoj podigli naše iskustvo iz studentskih protesta 2006. i 2007. na jedan potpuno novi nivo.

Žarko: Da, da; može se tako reći. Još jedna od stvari koje su karakteristične za okupaciju Filozofskog fakulteta u Zagrebu je da su pored direktne demokratije, insistirali i na depersonalizaciji protesta. Niko ne može da se pojavi pred medijima više od jednom, i tako dalje. Depersonalizacija je odlična ideja i trebalo bi da se primeni i kod nas. Sa više strana sam čuo da su ljudi zasićeni određenim licima koja se pojavljuju iz godine u godinu na studentskim protestima. U poslednje dve-tri godine su jedni te isti ljudi pokreću studentski protest, a ako još imamo u vidu i da ti protesti nisu bili preterano uspešni… Dobro, protesti 2007. su doneli neke kratkoročne rezultate, a 2008. je bila prilično razočaravajuća. Mislim da se ti neuspesi, kako većina studenata gleda na to, povezuju sa određenim brojem lica koja su predvodila te proteste…

Direktna akcija: Na koga tu konkretno misliš?

Žarko: Hoćeš poimence? Mislim na nekolicinu ljudi. To su sa jedne strane Matija Medenica, Vladimir Simović, Darko Delić i sa druge strane Tadej Kurepa, i još poneki. Mislim da je to generalno studentski utisak.

Direktna akcija: Misliš da je to generalno studentski utisak?

Žarko: U svakom slučaju mislim da je to utisak jednog određenog broja studenata, svakako ne zanemarljivog. Tako da, pogotovo imajući to u vidu, mislim da je super ideja depersonalizacije studentskog protesta, da se ljudi rotiraju u ulogama. To je zapravo dosledna primena principa direktne demokratije. Na primer, kolege u Hrvatskoj imaju veliki broj radnih grupa i radnih tela koja se bave različitim temama i tehničkim pitanjima. U tim radnim telima mogu da učestvuju svi zainteresovani studenti. Mislim da je to odlično. To je nešto što mi se čini da je ovde nedostajalo. Međutim, oni su bili primorani da obustave blokadu.

Direktna akcija: U kom smislu primorani?

Žarko: Pa, u jednom trenutku je bila blokirana gomila fakulteta, ali malo po malo, taj broj se smanjivao kako je vreme prolazilo. Povećava se pritisak. Na kraju je u blokadi ostao samo Filozofski fakultet u Zagrebu. Bez obzira što su oni i dalje bili puni entuzijazma i što se na plenumima i dalje skupljalo preko hiljadu ljudi svako veče, odlučili su da sami privremeno okončaju blokadu i da nastave sa studentskim organizovanjem, pripremama za velike proteste na jesen, nego da se iscrpljuju u blokadi kada je bilo jasno da u tom naletu više nema snage. Oni nastavljaju da održavaju plenume i sastanke radnih grupa, štampaju se informatini bilteni i tako dalje. Izvršili su dovoljan pritisak na upravu fakulteta dobiju prostorije kao studentski plenum. Imaju veće prostorije nego sve ostale studentske organizacije zajedno. Imaju posebnu kancelariju i imaju posebnu prostoriju za sastanke radnih grupa, mogu da ostaju na fakultetu dokle hoće, a plenumi se održavaju u najvećem amfiteatru.
Direktna akcija: Upravi fakulteta se verovatno činilo da su ovi ustupci mala cena, imajući u vidu koliko da su studenti više od mesec dana držali fakultet u blokadi.

Žarko: Da, ali upravo obezbeđivanje te infrastrukture njima omogućava da nastave sa organizovanjem. Kao što sam rekao, oni i dalje izdaju i bilten „Skripta“. Oni su ga svakodnevno izdavali tokom cele blokade, čak su jedno vreme izdavali jutarnje i večernje izdanje. Štampaju ga u velikom tiražu i dele stvarno na sve strane. Mislim da to ima potencijala da bude još ozbiljnije na jesen i da dovede do nekih velikih rezultata. Sledeći talas studentskih protesta i pobune mora da bude veći od prethodnog. Čuo sam da planiraju da rade nalepnice u kojima najavljuju da „plenum dolazi i na vaš fakultet“. A počinje da se postavlja i pitanje – kako bi bilo kad bi se radnici organizovali u plenume?

Direktna akcija: Da, da; Kad se radnici organizuju u plenume to se zove anarhosindikalizam.

Žarko: Inače, najveći sindikat u Hrvatskoj je podržao studente, čak su im davali i materijalnu podršku tokom blokade. Zatim su zakazali zajednički veliki protest, studenti i sindikat, i onda je sindikat u poslednjem trenutku otkazao. Ostavili su studente na cedilu, najverovatnije u dogovoru sa vladajućim strukturama…

Direktna akcija: Kako su izgledali protesti u Beogradu 2008? Kako si se ti uključio u to?

Žarko: Pre početka protesta sam bio u toku sa tim šta se dešava. Ne sećam se tačno trenutka u kome sam se uključio jer sam imao mnogo poznanika koji su bili direktno uključeni. Neki od njih su aktivni u nekim levičarskim organizacijama. Preko njih sam se informisao i kasnije uključio. U svakom slučaju protest je u početku izgledao kao da ima potencijala, dolazilo je dosta ljudi. Najviše ljudi je dolazilo sa Fakulteta političkih nauka i Fakulteta organizacionih nauka, i sa druge strane sa Arhitetkure koja ima najveće školarine u Beogradu. Filozofski i naročito Filološki fakultet, na kojima studira veliki broj ljudi, su u velikoj meri razočarali. Kažem, na početku je izgledalo kao da ima potencijala, ali se vremenom pokazalo da su ljudi koji su to predvodili veoma problematični. Sama ideja da neko nekoga treba da predvodi je pogrešna. A ljudi koji su predvodili najveći broj ljudi sa FPN-a i FON-a su bili na neki način korumpirani, odnosno bili su preblizu upravo onim centrima moći protiv kojih je bio usmeren protest studenata.
Direktna akcija: U pitanju su funkcioneri Demokratske omladine?

Žarko: Da, funkcioneri Demokratske omladine. To je očigledan sukob interesa, odnosno mislim da je jasno da tim funkcionerima uopšte nije u interesu da protest bude radikalan i demokratski, što se i pokazalo kroz postepenu pasivizaciju protesta, sve do konačnog odustajanja. Međutim, zbog njihove prevlasti i brojnosti u tom protestu, drugim studentima je bilo onemogućemo da radikalizuju protest. Sve u svemu, na kraju je došlo do rascepa, ali tada više nije bilo nikakve šanse da se ostvare prvobitni zahtevi koji su uključivali drastično smanjenje školarina itd. Zahtev koji je pokrenuo FPN i FON je zahtev da svi studenti koji studiraju po Bolonji mogu da upišu narednu godinu na bužetu ako su dali uslov, tj. u svakom slučaju da ne bude rangiranja. Na kraju od svega toga nije dobijeno skoro ništa. Školarine nigde nisu smanjene, rangiranje je ostalo. Oni koji su dali uslov, na kraju nisu dobili budžet nego su samo dobili godinu dana finansiranja od strane države, a formalno su i dalje ostali u statusu samofinansirajućih studenata. To znači da ne mogu da koriste privilegije statusa studenta finansiranog iz budžeta, što je za studente iz unutrašnjosti veliki problem, jer npr. nemaju pravo na studentski dom i menzu. Sve u svemu, to je bio popriličan fijasko i za to se u velikoj meri mogu optužiti pomenuti funkcioneri omladine DS sa jedne strane, a sa druge strane krivicu moramo preuzeti i mi,  studenti levičari, jer nismo uspeli da se bolje snađemo u takvim okolnostima.
Direktna akcija: E sad, trenutno postoje dve levičarske studentske organizacija koje pokušavaju da pokrenu studente. Jedna je „Borba za znanje“ koje si ti član, a druga je organizacija „Drugačiji univerzitet je moguć“ koja kontroliše web portal „Studenti za studente“. Ono što je pitanje je – zašto postoje dve grupacije, zašto ne rade zajedno?
Žarko: To je dosta komplikovano pitanje, odnosno odgovor je komplikovan. Slojevita je tu problematika. Sa jedne strane ljudi koji čine te grupe većinom imaju istorijat političke borbe na neki način, ne samo u domenu studentskih problema nego i na širem društvenom nivou. Pritom, među njima sa jedne strane ima dosta anarhosindikalista i anarhista, ima i marksista, a, sa druge strane, ima nekih koji naginju oblicima bližim centru, npr. socijaldemokratiji. U svakom slučaju, to nije homogena masa i svaka od tih grupacija pokušava da progura svoje stavove.

Na primer, „Borba za znanje“ je, i po članstvu i po statutu i po načelima delovanja, bliža anarhističkim idejama, anarhosindikalizmu. Dok grupa „Drugačiji univerzitet je moguć“ otvoreno govori da nije isključivo protiv Studentskog parlamenta, a to se vidi i kroz njihove aktivnosti. Mnogi od njih javno govore kako misle da studentski parlament može biti od koristi. Sa druge strane „Borba za znanje“ je striktno protiv parlamentarizma i svih predstavničkih struktura, isključivo za direktnu demokratiju i studentske zborove. U svakom slučaju, to je jedno od spornih pitanja – studentski paralment, da li ga koristiti ili ne. Ne samo da li ga koristiti tokom protesta, nego i posle toga. Moj je utisak da ima ljudi u „Drugačiji univerzitet je moguć“ koji ni principijelno nemaju problem sa parlamentarizmom. Čak i kad bi svi studentski zahtevi bili ostvareni, neki od njih ne bi imali ništa protiv da studentski parlament ostane da funkcioniše kao institucija studentskog organizovanja. Dakle, pitanje studenskog parlamentarizma je glavni problem, „Drugačiji univerzitet je moguć“ je otvoren prema parlamentu, a „Borba za znanje“ je principijelno protiv. Drugi problem su lične razmirice među mnogima od tih ljudi i zbog različitih političkih stavova i zbog raznih neprijatnih iskustava tokom ranijih protesta, gde je bilo i ozbiljnijih sukoba itd.

Dakle, studenti levičari su se podelili oko pitanja studentskog parlamenta i okupili oko ove dve organizacije. Ali, ipak mislim da postoji realan potencijal da se u pogodnom trenutku te dve organizacije koliko toliko udruže, odnosno da rade koliko je moguće zajedno, ili bar sinhronizovano.
Direktna akcija: Koliko je značajna ta razlika vezana za studentski parlament? Kako na principijelnom nivou, tako i u praktičnom delovanju?

Žarko: U statutu „Borbe za znanje“ jasno stoji da nije dozvoljen nikakav vid korišćenja studentskih parlamenata, niti saradnje sa nekim ko je u studentskom parlamentu, ni primanje za člana nekog ko je u studentskom parlamentu. A što se tiče grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ mislim da su mišljenja oko toga podeljena. Mislim da je moguće prevazići podelu oko pitanja studentskog parlamenta tako što će se svi složiti oko toga da studentski zbor i direktna demokratija imaju apsolutni primat nad parlamentarizmom. Naročito posle iskustva sa protestima u Hrvatskoj, mislim da bi lako trebalo da prevagne ideja da je studentski parlament ne samo suvišan nego i potpuno štetan. Da se odlučuje na zborovima, a ne da se ponovo dozvoli da parlament manipuliše studentima.

Direktna akcija: Međutim, vidimo da najistaknutiji članovi grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ i dalje nastavljaju da brane studentski parlament. To se desilo čak i na tribini na kojoj je dvoje kolega iz Hrvatske govorilo o svojim direktno-demokratskim iskustvima. Kako to tumačiš?

Žarko: Već sam govorio da su mišljenja o parlamentarizmu podeljena i u okviru grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“. Ljudi o kojima ti govoriš, koji po svaku cenu brane parlamentarizam, zastupaju jednu, uslovno rečeno mekanu, socijal-demokratsku politiku. Oni veruju u parlament i za to se zalažu. Nije mi to najjasnije, u ovim uslovima, tj. posle novih iskustava iz Hrvatske. Očigledno, masovnost protesta je preduslov za bilo kakav praktičan uspeh protesta. U toku omasovljenja, očekujem da će generalno postajati jasno da će studentski protest obimom i potrebama prevazići mogućnosti studentskog parlamenta. To se jasno pokazalo na protestima u Hrvatskoj. Tako da mislim da će se, kako se sitacija bude menjala, sve više studenta opredeljivati za direktnu demokratiju i studentske zborove, shvativši da je studentski parlament tu beskoristan. I mislim da ljudima koji su u „Drugačiji univerzitet je moguć“ ne bi trebalo da predstavlja problem situacija u kojoj u većem delu studentske mase preovlađuje sklonost ka direktno-demokratskim sredstvima borbe, ako se već deklarišu kao levičari.
Direktna akcija: Dakle, smatraš da masnovno studentsko organizovanje kroz studentske zborove može otvoriti mogućnost saradnje između trenutno podeljenih levičarskih studentskih grupa?

Žarko: Da. Jednostavno, odlučuje se na zboru, gde ima mnogo više ljudi nego što ima u bilo kojoj organizaciji.

Direktna akcija: E sad, na fakultetima postoji mnogo više raznih organizacija, ovde smo govorili samo o dve koje se deklarišu kao levičarske. Postoje razne liberalne proevropske organizacije, nacionalističke organizacije, organizacije koje su paravani raznih političkih stranaka. Mislim da kog mnogih funckcionera tih raznih organizacija postoji strah od studentske mase, i od bilo čega masovnog kad smo kog toga. Naprosto, jasno im je da masovne proteste mnogo teže mogu da kontrolišu i plaše se toga. Plaše se da će izgubiti kontrolu, da će studenti biti suviše radikalni. Može se desiti da studenti koji su u desničarskim ili liberalnim organizacijama, koje mogu da bude aktivne u organizovanju studentskog protesta, u jednom trenutku kad protest počne da se omasovljava…

Žarko: Pa da, ne vidim kako ljudima bliskim centrima moći koji dominiraju ovdašnjom političkom scenom, i koji imaju svoje ispostave u raznim studentskim organizacijama koje si spomenuo, može da bude u interesu jedan ozbiljan, masovan studentski protest koji lako može da prevaziđe ono što su zamišljali, otrgne se njihovoj kontroli i počne da deluje nezavnisno od njih.

Direktna akcija: Uplaše se te radikalizovane studentske mase i onda imamo situaciju da ljudi koji vode protest počinju da ga suzbijaju. Ako sad za trenutak ostavimo po strani to da je kriminalno da neko nekoga vodi. Kako objašnjavaš to što ljudi koji su najaktivniji, pa čak i ako su neki od njih levičari, počnu da guše protest koji su pokrenuli. Kako se izboriti u toj situaciji?

Žarko: Ne znam, to je jedan od velikih problema. To je bio veliki problem tokom protesta prošle godine, a i jedan od velikih potencijalnih problema tokom protesta kojima se nadamo u toku ove jeseni.

Što se tiče ovoga, kako navići ljude, kako privoleti ljude da se direktnije angažuju, da se pobune protiv oni koji vode protest, da kažu: „Ovo mi ne odgovara, ja se ne slažem, i hoću da se direktno angažujem oko toga“, mislim da je to od velikog značaja. Jakom propagandom, argumentovanim ubeđivanjem i objašnjavanjem, da se ljudi dovode prvo na neke manje zborove, da počne javno da se priča o tim problemima. Nisam preveliki optimista da taj problem može da se prevaziđe u kratkom roku. U svakom slučaju mislim da je to jedno od najozbiljnijih prepreka koju studentski protesti imaju u svom razvitku…

Što se tiče ovog drugog dela, gde oni koji su najaktivniji u protestu počnu da ga inhibiraju, to je u dobroj meri iskustvo prethodnog protesta. U jednom trenutku informacije počinju da se skrivaju od ostalih studenata, namerno menjaju i iskrivljuju odluke donete na studentskom zboru, i u krajnjoj liniji se donose odluke mimo zbora… To je velika opasnost, pogotovo u kombinaciji sa ovim što smo prethodno govorili, jer je i bez toga teško ljude animirati da se direktnije uključe. Veliki je problem kada ljudi koji se navodno zalažu za direktnu demokratiju počnu i sami da je krše, to demorališe ostale.
Direktna akcija: Šta ti misliš? Kako bi ti u nekoj konkretnoj situaciji pokušao da izađeš na kraj sa tom pojavom?

Žarko: Nedavno smo imali situaciju da se na jednom zboru osetila takva atmosfera. To je bio zbor, u stvari ne zbor, nego prosto studentski sastanak, posle jednog skorašnjeg protestnog okupljanja na Platou ispred Filozofskog, gde su stvari bile postavljene kao da su neki tu predsedavajući ili šefujući. Čak se jednom momku, nezavisnom od svih studentskih organizacija, nije dozvolilo da govori, da objasni svoju poziciju do kraja i da iznese kritiku u potpunosti.
Direktna akcija: Ko je to radio?

Žarko: Matija Medenica, inače član grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ mu je rekao: „Ti si već rekao šta si imao. Hajde sad neko drugi.“ U stvari je pravi problem taj što se to izlgeda toleriše od strane ostalih članova. Jer skoro svi oni su bili na tom zboru, bilo ih je petnaestak i niko se tome nije suprotstavio, postavili su se prema tom momku najoguljenije diskriminativno. Ljudi iz DUM-a koji su se javili tada su ga mahom kritikovali; pri tome, ja verujem u dobre namere skoro svih njih, samo što mislim da neki među njima koriste pogrešne metode, što na kraju deformiše i sam cilj. Zbog toga smo ja i još neki članovi „Borbe za znanje“ napustili taj zbor, tj. ne zbor, tu nije bilo nikakvog odlučivanja, a kamoli odlučivanja direktno demokratski. Bio je samo jedan, eto tako, studentski sastanak koji su organizovali ljudi iz grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ na kome su oni i dominirali.

Direktna akcija: Da li misliš da će biti velikih protesta na jesen?

Žarko: Mislim da ima veći potencijal nego prošle godine, svakako. Mislim da će svake godine imati sve veći i veći potencijal. Ali, nisam siguran da mi na ovu jesen možemo da dostignemo ono što su studenti u Hrvatskoj uspeli u poslednjih par meseci, zbog ovih problema o kojima smo pričali. No, rekao bih da u najvećoj meri to zavisi od poteza rukovodećih u državi i na univerzitetu. Čini mi se da tu zapravo ima najviše potencijala, zato što mislim da će se zbog ove krize uslovi studiranja pogoršati, a školarine povećati i sve više studenata će biti nezadovoljno i biti motivisanije da se pokrene, da uradi nešto po tom pitanju.

Sa druge strane imamo Univerzijadu koja je dušu dala za proteste, prvo sa tim ogromnim budžetom koji se u nju ulaže, a odliva se u džepove tajkuna. Da ne pominjemo koliko je skandalozna cela ta stvar sa „volontiranjem“. Studenti besplatno rade za Miškovića i Univerzijadu, kako bi dobili bodove na fakultetima, tu mislim na bolonjske ESPB bodove koje dobijaš polaganjm ispita. To je zicer, prava prilika za proteste i čujem da se nešto planira. Svakako bi to trebalo iskoristiti kao priliku da se neka pitanja pokrenu među studentima, a i šire. Protesti tokom Univerzijade će biti zagrevanje pred jesenje proteste…


Iz lista „Direktna akcija“, leto 2009.

Početkom meseca maja tekuće godine javnosti je predstavljena knjiga „Borba za znanje”. U pitanju je zbirka koja obuhvata sve aspekte Studentskog protesta 2006: od interpretativnih tekstova, preko hronologije i dokumenata do izveštaja i svedočanstava. Najveći deo knjige zauzima poglavlje „Svedočanstva” koje se sastoji od nekoliko podcelina i proteže se na skoro 250 stranica. Zahvaljujući kombinaciji objektivnih izveštaja o različitim događajima i subjektivnih doživljaja učesnika, čitalac može da stekne jasnu predstavu o metodama, akcijama i unutrašnjoj dinamici protesta. U tome će mu svakako pomoći i obilje fotografija koje vrlo dobro ilustruju prateće tekstove.

Najbitnija karakteristika protesta bila je njegovo insistiranje na direktno-demokratskom odlučivanju i nezavisnosti protesta od političkih partija i zvaničnih studentskih organizacija. Zato, iako se knjiga „Borba za znanje” na prvi pogled bavi isključivo studentskim pitanjima, ona sadrži i zaista bogato iskustvo o funkcionisanju direktne demokratije u praksi. To iskustvo može biti od velike koristi svima koji odluče da se samo-organizuju i da se samostalno bore za svoja prava, bez obzira da li su studenti u protestu, radnici u štrajku ili komšije koje štite svoju lokalnu zajednicu. Zato se može reći da je „Borba za znanje” udžbenik iz pobune, metoda borbe i funkcionisanja istinske demokratije. To je njena prava vrednost.

http://inicijativa.org/tiki/Prikaz+knjige+Borba+za+znanje

U knjizi: Borba za znanje: Studentski protest 2006., CAD, Beograd 2007, str. 14-23.

Početkom oktobra 2006. godine na Filozofskom fakultetu, studenti i studenkinje su se samoorganizovali kako bi zaštitili svoja elementarna prava i smanjili visoke školarine. Ubrzo su im se pridružile kolege i koleginice sa drugih fakulteta, a protestne akcije su prerasle u Studentski protest 2006. Ono što izdvaja ovaj protest u odnosu na dosadašnje studentske proteste su organizaciona načela na osnovu kojih su donošene i sprovođene odluke protesta. Shvativši da zvanične studentske organizacije (1) uglavnom nisu funkcionalne i da im niko neće pomoći ako se ne budu sami organizovali, studenti su tražeći model organizovanja, koji će na nabolji način ujediniti efikasnost i demokratiju, došli do direktno-demokratskog organizovanja koje podrazumeva slobodno učešće pojedinca u diskusijama, odlučivanju i akcijama. U praksi, to je realizovano kroz studentske zborove koji su se održavali redovno, bili javni i otvoreni za sve studentkinje i studente, na kojima je svako mogao da izloži svoje mišljenje i da glasa. Posle prvih nesigurnih koraka studenti su brzo naučili da se samostalno organizuju i odlučuju.

Učestvovao sam na prvom zboru, održanom 4. oktobra, kada su, posle duge rasprave, formulisani prvi zahtevi Studentskog protesta. Pre svega, postavljena su pitanja: „Zašto je školarina na Filozofskom fakultetu baš tolika, a ne manja ili veća? Na osnovu čega se određuje visina školarine? Da li uopšte postoji neki kriterijum?“. U raspravu se uključilo dosta prisutnih studenata i studentkinja. Neki su tvrdili da znanje uopšte ne treba naplaćivati i da obrazovanje treba da bude besplatno; s druge strane, neki su sarkastično tvrdili da školarine treba da budu višestruko veće i da svima treba da bude jasno da će u skoroj budućnosti na Univerzitetu biti mesta samo za decu bogatih. Utvrđeno je da školarina na Filozofskom fakultetu iznosi približno oko četiri prosečne zarade, i postavljno je pitanje: „Zašto baš četiri prosečne plate, a ne tri ili pet?“. Sve više prisutnih je bilo ubeđeno da kriterijumi ne postoje i da uprava fakulteta uzima onoliko koliko joj treba. Na kraju je dogovoreno da se od uprave fakulteta zahteva smanjenje školarine na iznos od četiri minimalne zarade.

Takođe, na prvom zboru je izabran protestni odbor čiji se sastav menjao na kasnijim zborovima, koji su bili masovniji. Protestni odbor nije rukovodio protestom, već je imao koordinatorsku ulogu. Njegova osnovna aktivnost bila je organizovanje zborova i protesta. Protestni odbor su činili aktivni, borbeni i požrtvovani studenti i studentkinje, koji su uvek bili u prvim redovima, koji su smišljali akcije i predlagali ih na zborovima. Međutim, oni to nisu radili kao članovi protestnog odbora, već kao pojedinci – učesnici protesta. Ni u jednom trenutku, ni na jednom zboru, se nije moglo čuti da neko nešto predlaže ispred protestnog odobora. Na zborovima su svi bili samo studenti koji učestvuju u protestu i svačiji glas je jednako vredeo. Kada je protestna aktivnost bila smanjena, protestni odbor je, u skladu sa odlukama ranijih zborova, smišljao akcije, pisao saopštenja, organizovao i pokretao inicijative. Za uzvrat, to je pojačavalo aktivnost protesta, zborovi su se češće održavali, a protestni odbor se utapao u studentsku masu koja je preuzimala sve njegove uloge. Tada, a posebno tokom šest dana blokade Filozofskog fakulteta, kada su se zborovi održavali svakodnevno, protestni odbor se rastakao, prestajao je da postoji. Pojavljivao se tek kada se protestna aktivnost smanji, samo da bi dao novi impuls i ponovo nestao među pobunjenim studentima.

Direktna akcija kao argument u pregovorima

Studenti su na zborovima delegirali svoje delegate, koji su na pregovorima sa nadležnima iznosili stavove protesta, ali nisu mogli samostalno da postižu dogovore. Oni su stavove nadležnih prenosili studentima na zborovima, na kojima se potom diskutovalo i odlučivalo o narednim pregovorima i budućim akcijama. Studentski delegati su bili samo pregovarači, a ne ovlašćeni predstavnici. Na taj način je onemogućeno da delegati na svoju ruku, a protiv volje većine studenata, sklapaju dogovore sa nadležnima, kao što se dešavalo prethodnih godina. Uz to, sastav pregovaračkog tima se menjao, na svake naredne pregovore su često odlazili drugi delegati. Time je nadležnima jasno stavljeno do znanja da pregovaraju sa čitavim protestnim zborom, a ne sa nekom pregovaračkom ekipom sa kojom bi se eventualno mogla postići neka nagodba. To je posebno došlo do izražaja poslednih dana blokade Filozofskog fakulteta, kada je vladala velika napetost i među studentima i u upravi fakulteta. Zborovi su se održavali tri puta dnevno, a na svakih nekoliko sati je novih troje ili četvoro ljudi odlazilo na pregovore. Svi smo bili jako umorni, spavalo se malo i neudobno, uglavnom po klupama i podovima, a pregovori su bili posebno dugotrajni i zamarajući. Iscrpljene pregovarače su zamenjivali svežiji i odmorniji, a na zborovima se stalno diskutovalo o aktuelnoj situaciji. Dekan je bio vrlo nezadovoljan, jer „ni sam više nije znao sa kim pregovara“.

Tokom protesta, ako nadležni nisu bili raspoloženi za razgovor sa studentskim delegatima ili su se ponašali cinično i uvredljivo, studenti su ih masovnim i neposrednim akcijama primoravali ne samo na pregovore, već i na ustupke. Recimo, kada na zasedanju Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), 6. novembra, nije doneta odluka o izjednačavanju zvanja, studenti su upali u Rektorat i blokirali članove KONUS-a u svečanoj sali. Ova akcija je rezultirala pregovorima između studenata i tadašnjeg rektora, Dejana Popovića. Takođe, pošto ministar prosvete nije hteo da primi delegate protesta, 16. novembra je blokirana ulica Kneza Miloša, a potom su u Nemanjinoj ulici studenti seli na kolovoz, ispred zgrade Ministarstva prosvete i sporta, prekinuvši saobraćaj na 30 minuta. Tadašnja pomoćnica ministra za visoko obrazovanje, Emilija Stanković (2), je ponudila da primi studentsku delegaciju, ali studenti nisu hteli da razgovaraju sa njom – jer svrha ove akcije nije bila iznuditi razgovor sa nadležnima, već pokazati javnosti da je sila jedini jezik koji oni razumeju. Posebno treba istaći blokadu rada Filozofskog fakulteta, do 22. do 28. novembra, kojom su studenti primorali upravu Filozofskog fakulteta i Senat Univerziteta u Beogradu da podrže studentske zahteve.

Pokazalo se da neposredna akcija obezbeđuje povoljniju pregovaračku poziciju od predstavničke akcije. Jednostavno, pokazalo se da je veća šansa da će nadležni saslušati i uvažiti mišljenje dvesta studenata, koji su blokirali sedamdeset delegata KONUS-a u svečanoj sali Rektorata, nego argumente troje predstavnika studentskih organizacija, koji su na tu sednicu KONUS-a došli kao „zvanični studentski predstavnici“. U tom smislu, blokada Filozoskog fakulteta obezbeđuje znatno bolju pregovaračku poziciju od ispisivanja lepih želja na studentskom „zidu plača“ (3). Zaobilaženje posrednika i uzimanje stvari u svoje ruke, tj. direktna akcija, je tako jasna ideja, tako očigledna, da je definiše i objašnjava sâmo izgovaranje tih reči. (4)

Funkcioneri protiv studenata

Mnogi su bili iznenađeni kada su se zvanične studentske organizacije ogradile od studenata u protestu i osudile ove akcije karakterišući ih kao „radikalne i nasilne“ (5). Međutim, od početka protesta bilo je jasno da funcioneri ovih organizacija ne odobravaju metode borbe i organizovanja studenata u protestu. Oni su želeli da preuzmu pregovaranje i kontakte sa medijima, tvrdeći da „obični“ studenti jednostano nemaju dovoljno iskustva, informacija i argumenata za to. Studentskim funkcionerima je posebno smetalo direktno-demokratsko organizovanje, zborovi i kolektivno odlučivanje. Neki od njih su otvoreno tvrdili da „masa nije u stanju da samostalno razmišlja i odlučuje“, već da joj treba vođstvo koje bi je vodilo u „pravom“ smeru. Pri tome su, naravno, smatrali da oni treba da budu to vođstvo.

Funcioneri zvaničnih studentskih organizacija su već na samom početku protesta, instinktivno, osetili da bi moglo biti opasno ako se studenti organizuju samostalno i direktno-demokratski. Kakvu su to opasnost predosetili? – Opasnost za svoje funkcije, položaje i za svoj status posrednika između nadležnih i studenata. Jer, ako studenti preuzmu inicijativu, sami se organizuju, sami delegiraju pregovarače – kome onda uopšte trebaju studentske organizacije i njihovi funkcioneri? Kao što je već rečeno, direktna demokratija napada sve strukture koje su otuđene od studenata tako što studentkinjama i studentima omogućava da sami odlučuju o svim bitnim pitanjima. Snaga protesta izvire neposredno iz studenata – iz akcija, zborova i diskusija. Upravljanje i odlučivanje postaju opšti, a sve nedemokratske i predstavničke strukture postaju suvišne i prevaziđene. Našavši se u takvoj situaciji, funkcioneri studentskih organizacija su pokušali da nabede samoorganizovane studente da su zapravo neorganizovani, da predstave sebe kao spasitelje i da se nametnu kao zvanični predstavnici, samo da bi opravdali sopstvene funcije i postojanje svojih organizacija. Međutim, bilo je već kasno, jer je svima postalo jasno da oni više nikome nisu potrebni.

Kuda vodi studentski parlametnarizam?

Krajem oktobra, kada je protest bio u punom jeku, počela je priča o prvim izborima za Studentski parlamet, koji su trebali da se održe u to vreme. Pošto studentski parlamenti do tada nisu postojali, neki studenti su pomislili da će kroz parlament moći da reše neke probleme koji postoje na fakultetima. Međutim, to predstavničko telo nije predviđeno za takve zadatke. Studentski parlament je osmišljen kao „organ“ fakulteta „preko kojeg“ je predviđeno da „studenti štite svoja prava i ostvaruju svoje interese“ (6). Na taj način parlament postaje posrednik između studenata i uprave fakulteta. Studentski parlament je spas za uprave fakulteta, za njih je on amortizer studentskog gneva. Uz to, studentski parlamenti su po pravilu u službi fakultetskih uprava koje ih koriste protiv studenata (7). Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija su videli priliku da ožive svoje posustale organizacije, koje bi nastavile da postoje kroz parlamente. One će igrati ulogu studentskih partija koje organizuju studentske predizborne kampanje za studentske izbore.

Studentski parlament teži da od studenata u potpunosti otuđi neposredan uticaj na dešavanja na fakultetu. On to čini mnogo temeljnije i totalitarnije nego što su to studentske organizacije ikada mogle. Već sada uprave fakulteta insistiraju da sva komunikacija sa studentima ide kroz institucije i preko „legalnih studentskih predstavnika“ (8). Studentski predstavnici to koriste pokušavajući da svoj legalitet predstave kao legitimitet, a svoje postojanje kao neophodno. Na nekim fakultetima nije ni bilo izbora za studentski parlament nego je student prodekan upravi dostavio spisak studenata koji su „izabrani“. Pri tome, ti studenti, baš kao i sam student prodekan, najčešće su članovi neke od zvaničnih studentskih organizacija. U nekim parlamentima čak postoje „zagarantovana mesta“ (9) za predstavnike studentskih organizacija.

Dalje, pravilnicima o radu nekih studentskih parlamenata predviđeno je da „sredstva za rad studentskog parlamenta iznose 2% na godišnjem nivou od uplata samofinansirajućih studenata“ (10). Očigledno je da će se ovi parlamenti naći u poziciji sukoba interesa kad god studenti budu želeli da se školarine smanje. Parlamentarcima je u interesu da što više njihovih kolega i koleginica bude na samofinansirajućem statusu i da školarine i druge naknade budu što više, kako bi studentski parlament imao što veći budžet. Sa druge strane jedan od zadataka studentskog parlamenta trebalo bi da bude zaštita studentskih interesa, a to podrazumeva i sniženje školarina. Tako će studentski parlamentarci iznova upadati u procep između svoje dužnosti i svog materijalnog interesa.

Pravilnicima je predviđeno da će svaki član parlamenta koji svojim postupcima „pričinjava štetu Parlamentu ili Fakultetu“ (11) morati da nadoknadi štetu i biti disciplinski gonjen. Međutim, zar oni koji se bore za smanjenje školarina ne nanose štetu i studentskom parlamentu i fakultetu, koji se finansiraju od studenata? Takođe, iako se u pravilnicima navodi da je „rad u parlamentu volonterski“ (12), u istim pravilnicima se može pročitati da predsednik studentskog parlamenta „određuje naknadu za rad angažovanih“ (13). Nije jasno da li se ovde pod volonterskim radom podrazumeva rad za koji se dobija novčana nadoknada ili ne. To ostavlja prostora za eventualne zloupotrebe do kojih može doći u praksi. Ukoliko bi došlo do toga, članovi parlamenta bi se našli u izuzetno ozbiljnom sukobu interesa u kome bi prevagu nad dužnošću lako mogla da odnese lična materijalna korist. Posebno zabrinjava to što se na nekim fakultetima već govori o tome da samofinansirajućim studentima i budžetskim studentima koji nemaju „dovoljno visok prosek“ ne bi trebalo omogućiti da se kandiduju na izborima za studentski parlament.

Studentski parlamenti su za svega nekoliko meseci svog postojanja pokazali visok nivo korumpiranosti i nedemokratičnosti. Uzrok ovakvog razvoja događaja nije, kako bi neki mogli da pomisle, zato što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema, koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ljude pretvara u loše i korumpirane. Funkcioneri zvaničnih studentskih organizacija izjavljuju da se bore protiv apatije i pasivnosti. Međutim, oni u isto vreme pozivaju studente da jednom godišnje izađu na izbore za studentski parlament i tako, u praksi, na druge prenesu ne samo svoje pravo odlučivanja već i razmišljanja o postojećim problemima. Na taj način oni zapravo proizvode i reprodukuju tu apatičnost i pasivnost protiv kojih se deklarativno bore.

Buđenje pojedinca kroz kolektivnu akciju

Sa druge strane, da bi direktna demokratija zaista funkcionisala, ljudi moraju razmišljati i diskutovati o problemima, učestvovati u odlučivanju i akcijama. Osim toga, od svake uzurpacije moraju braniti svoje pravo da neposredno odlučuju, pa i od pokušaja protestnog odbora ili pregovaračkog tima da se nametnu kao vođstvo protesta. Kroz direktno demokratski proces pojedinac postaje svesniji, borbeniji i spremniji da se organizuje i suprotstavi svakoj nepravdi sa kojom se susretne. To je osnovna razlika između direktne demokratije i studentskog parlamentarizma. Direktna demokratija zahteva svesne i borbene ljude, a studentskom parlamentarizmu najviše odgovara da studenti budu pasivni i izolovani.

Na mene je jedan zbor ostavio posebno snažan utisak, i to onaj koji je održan dan pred kraj blokade Filozofskog fakulteta, u ponedeljak 27. novembra 2006. godine sa početkom u 15h. Delegati su došli sa pregovora i doneli dekanov predlog platforme koji je bio tendenciozan, loš i suviše apstraktan. Ljudi na zboru su reagovali vrlo oštro, niko nije bio zadovoljan ponuđenom platformom. Pregovarači su bili veoma umorni i pomalo defetistički raspoloženi, predlagali su da se takva platforma prihvati uz neznate izmene, objašnjavajući da su i oni nezadovoljni, ali da je to najbolje što se može dobiti. Rekli su da je dekan dao ultimatum – ili će studenti prihvatiti njegov predlog platforme ili će on sutra razbiti blokadu svim raspoloživim sredstvima. Pretio je da će satanizovati protest u medijima. Neki studenti su predlagali da se blokada prekine jer im se činilo da su svi iscrpljeni i da ne možemo više izdržati. Sa druge strane neki su predlagali da se kao odgovor na pretnje dekana protest radikalizuje, da se ulazna vrata i svi prolazi blokiraju lancima. Svi su bili iznenađeni platformom koju je dekan ponudio, jer niko nije očekivao tako apstraktna rešenja za tako konkretne probleme. Svi su bili besni, ali u vazduhu je visilo pitanje – Ako odbijemo ponuđenu platformu, da li ćemo imati snage da izdržimo još četiri ili pet dana? Da li ćemo uopšte moći da izdržimo još jedan dan?

Dosta ljudi se javljalo za reč, mišljenja su bila podeljena, govori su bili burni, dinamični. Svi su bili veoma uzbuđeni. Sala 101 u kojoj se održavao zbor je bila prepuna, svi prozori su bili zatvoreni, vazduh je bio izuzetno vlažan i teško se disalo. Ljudi su stalno izlazili iz sale da bi udahnuli malo svežeg vazduha, ali su se ubrzo vraćali jer nisu hteli da propuste raspravu i odlučivanje. Ispred sale je takođe bilo dosta ljudi. Kada sam iz hodnika ulazio u salu, činilo mi se kao da ulazim u pećnicu, tako je bilo toplo unutra. I sama atmosfera je bila vrela. Tada su počeli da se javljaju mnogi studenti koji se nisu čuli na prethodnim zborovima. Mnogi su govorili u korist nastavka blokade. Međutim, oni koji su bili na pregovorima su i dalje zagovarali prihvatanje platforme uz manje izmene. Tada je prvi put od početka zbora bilo postavljeno pitanje: „Da li prihvatiti ovakvu platformu?“. Veliki deo od preko trista ljudi koji su bili u sali u glas je rekao: „Ne!“ Oni koji su bili na hodniku su nagrnuli unutra da bi čuli šta se dešava. Diskusija je nastavljena. Opet su se sukobljavala mišljenja onih koji su smatrali da blokadu treba prekinuti i onih koji su bili za nastavak blokade. Govorili su mnogi studenti čija su mi lica bila samo delimično poznata, koji su se u protest uključili na samoj blokadi. Mnogi studenti, koji su po prvi put govorili, su održali jako inspirativne, zapaljive govore. Govorili su – Mi imamo snage, možemo da izdržimo! Izdržaćemo! Pobedićemo! Nećemo pokleknuti pred pretnjama i ucenama! To je bilo presudno da se blokada nastavi. To nam je svima dalo novu snagu, kao da je energija zbora dala novu energiju onima koji su bili umorni i odagnala sumnje onima koji su bili sumnjičavi. Oni koji su nekoliko desetina minuta ranije bili za prekidanje blokade, sada su vatreno zagovarali nastavak. Opet je postavljeno pitanje, da li prihvatiti platformu ili ne. Ovaj put je odgovor bio još glasniji: „Ne!“.

Razgovor je krenuo u drugom smeru – šta preduzeti? Pošto se sutradan u Rektoratu održavala sednica Senata Univerziteta u Beogradu, odlučeno je da se zakaže protest koji bi se poklopio sa održavanjem sednice. Ponovo se insistiralo da se nabave lanci i blokiraju vrata i prolazi. Neki su predlagali da se, ako dekan ne prihvati da napravi značajne izmene u platformi, narednog dana blokira dekanat i deo zgrade u kome su profesorski kabineti. Predlagano je da se, ako Senat ne prihvati platformu, delegati Senata blokiraju u Rektoratu dok ne donesu ispravnu odluku. Bilo je i mnogih drugih predloga, ali je na kraju dogovoreno da se postupa u skladu sa razvojem događaja i da moramo odlučno reagovati na svaku njihovu kontrameru usmerenu protiv nas. Novi pregovarači su potom otišli kod dekana da mu saopšte da je zbor odbio njegov predlog platforme, a nekoliko ljudi je otišlo da nabavi lance.

Na tom zboru sam shvatio da smo zaista uspeli da izgradimo jednu direktno-demokratsku strukturu koja je u stanju da izrazi kolektivnu volju studenata i studentkinja, i sprovede je u delo. Studenti su svesno odbili da budu vođeni i zastupani, jer su shvatili da imaju mogućnost da sami upravljaju sobom, ali i da su kao kolektiv sposobni da na pravi način analiziraju i tumače probleme sa kojima su suočeni, kao i su kompetentni da te probleme rešavaju. Tokom ovog protesta mnogi studenti i studentkinje su napredovali i razvijali se kao ličnosti, postali odlučniji i otvoreniji, počeli su da kritički razmišljaju. Oni koji su na početku protesta bili uglavnom ćutljivi i inertni, počeli su da preuzimaju inicijativu, da pokreću akcije, da aktivno učestvuju u diskusijama i odlučivanju. Mnogi su počeli da promišljaju probleme Univerziteta, ali i čitavog društva, probleme koji ih se direktno tiču, a o kojima nikada ranije nisu razmišljali. Zahvaljujući direktno-demokratskim načelima, na kojima je protest bio zasnovan, cvetali su duh pobune i kritička misao.

Ono što smo postigli tokom jeseni 2006. godine je samo prvi korak u stvaranju jednog masovnog studentskog pokreta, zasnovanog na načelima uzajamne solidarnosti i direktne demokratije. Pokreta koji će biti u stanju ne samo da se suprotstavi visokim školarinama i trendu komercijalizacije znanja, već i da postavi temelje za rešavanje drugih ozbiljnih društvenih problema. Moramo se dobro organizovati na fakultetima i međusobno se povezati jer samo tako ćemo moći da uspešno odgovorimo na sve izazove sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti.

Tadej Kurepa,
student Fizičkog fakulteta u Beogradu
član Protestnog odbora Studentskog protesta 2006.

Napomene:

(1) Pre svega centrale Saveza studenata Beograda i Studentske unije Srbije, ali i njihove lokalne podružnice na fakultetima koje su se pokazale kao izuzetno nefunkcionalne.

(2) Uhapšena tri meseca kasnije, zajedno sa dekanom i desetak profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, pod sumnjom da je učestvovala u organizovanoj kriminalnoj grupi koja je prodavala ispite i diplome.

(3) Uporedi:

Violeta Nedeljković, „Studenti ne odustaju od zahteva“, u: Blic, 29. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://www.blic.co.yu/blic/arhiva/2006-11-29/strane/drustvo.htm (posećeno 15. februara 2007.)

M. J. „Studenti ne žele degradiranje diploma“, u Glas javnosti, 18. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/11/18/srpski/T06111701.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(4) Emil Puže, Direktna akcija, Liber/CLS, Beograd, 2005.

(5) Vidi: M. J. „Master afera otkrila krizu institucija“, u Glas javnosti, 3. decembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/12/03/srpski/D06120202.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(6) Statut Univerziteta u Beogradu, članovi 59. i 60; član 70. (statut usvojen 14. septembra 2006); vidi i statute pojedinačnih fakulteta. Slične formulacije nalaze se u statutuma i pravilnicima većine studentskih parlamenata.

(7) Vidi: M. J. „Ni studenti nisu što su nekad bili“, u: Glas javnosti, 17. novembar 2006. Dostupno na internetu:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/11/17/srpski/D06111601.shtml (posećeno 15. februara 2007.)

(8) Vidi: „Obaveštenje studentima Arhitektonskog fakulteta“ koje je potpisala Milica Veličković, studentinja prodekanka Arhitektonskog fakulteta, 22. decembra 2006.

(9) Npr. na Filološkom fakultetu šest mesta u parlamentu je rezervisano za predstavnike zvaničnih stud. organizacija. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 22. stav 1. (pravilnik usvojen u novembru 2006.)

(10) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 66. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Bilološkog fakulteta, Univerziteta umetnosti, itd.

(11) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 64. stav 2. (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnike parlamenta Matematičkog fakulteta, Biološkog fakulteta, itd.

(12) Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 13. stav 3; član 31. stav 3; član 40. stav 2; član 56. stav 1; (pravilnik usvojen u novembru 2006.) Vidi i pravilnik parlament Biološkog fakulteta, itd.

(13) Npr. Pravilnik o organizaciji i radu Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, član 42. stav 12: (pravilnik usvojen u novembru 2006.)