Posts Tagged ‘Bolonjski proces’

Intervju sa Žarkom Ajdinovićem, članom mreže borbenih studenata „Borba za znanje“

Ili direktna demokratija ili studentski parlament

Direktna akcija: Šta je mreža borbenih studenata „Borba za znanje“? Kako je nastala?

Žarko: „Borba za znanje“ je nastala u toku studentskih protesta 2008. godine, odnosno -prošle godine. Nastala je u trenutku kada se već osećalo da od tih protesta neće biti ništa, kada su funkcioneri omladine Demokratke stranke, sa Fakulteta političkih nauka, preuzeli vodeću ulogu u protestu. Kada je postalo jasno da će protest propasti, pojavila se inicijativa da se okupe ljudi koji se ne slažu sa načinom na koji je protest vođen i političkom linijom koja je bila nametnuta. Želeli smo da na taj način stvorimo protivtežu onima koji su manipulisali studentskim nezadovoljstvom i davali sve od sebe da pacifikuju studente. Na samom početku, kada smo osnivali „Borbu za znanje“ dogovoreno je da dva osnovna principa budu borba za besplatno obrazovanje i organizovanje na principu direktne demokratije, što podrazumeva i borbu protiv studentskog parlamenta.

Direktna akcija: Pratiš šta se dešava u Hrvatskoj?

Žarko: Da. Mislim da je to što se dešava u Hrvatskoj jako dobro, iz više razloga. Jedan od razloga je što nije postojala ni jedna formalna studentska organizacija nego se prosto ideja raširila kroz masu, ljudi su se angažovali i grupisali, a druga stvar je što su bili spremni da preduzmu takve mere kao što je okupacija fakulteta. I što se za tako kratko vreme pobuna raširila na toliko fakulteta u toliko gradova. Mislim da je taj model u velikoj meri primenjiv i ovde. Slične su ekonomske okolnosti, slične su skoro sve druge relevantne okolnosti.
Direktna akcija: Može se reći da su kolege u Hrvatskoj podigli naše iskustvo iz studentskih protesta 2006. i 2007. na jedan potpuno novi nivo.

Žarko: Da, da; može se tako reći. Još jedna od stvari koje su karakteristične za okupaciju Filozofskog fakulteta u Zagrebu je da su pored direktne demokratije, insistirali i na depersonalizaciji protesta. Niko ne može da se pojavi pred medijima više od jednom, i tako dalje. Depersonalizacija je odlična ideja i trebalo bi da se primeni i kod nas. Sa više strana sam čuo da su ljudi zasićeni određenim licima koja se pojavljuju iz godine u godinu na studentskim protestima. U poslednje dve-tri godine su jedni te isti ljudi pokreću studentski protest, a ako još imamo u vidu i da ti protesti nisu bili preterano uspešni… Dobro, protesti 2007. su doneli neke kratkoročne rezultate, a 2008. je bila prilično razočaravajuća. Mislim da se ti neuspesi, kako većina studenata gleda na to, povezuju sa određenim brojem lica koja su predvodila te proteste…

Direktna akcija: Na koga tu konkretno misliš?

Žarko: Hoćeš poimence? Mislim na nekolicinu ljudi. To su sa jedne strane Matija Medenica, Vladimir Simović, Darko Delić i sa druge strane Tadej Kurepa, i još poneki. Mislim da je to generalno studentski utisak.

Direktna akcija: Misliš da je to generalno studentski utisak?

Žarko: U svakom slučaju mislim da je to utisak jednog određenog broja studenata, svakako ne zanemarljivog. Tako da, pogotovo imajući to u vidu, mislim da je super ideja depersonalizacije studentskog protesta, da se ljudi rotiraju u ulogama. To je zapravo dosledna primena principa direktne demokratije. Na primer, kolege u Hrvatskoj imaju veliki broj radnih grupa i radnih tela koja se bave različitim temama i tehničkim pitanjima. U tim radnim telima mogu da učestvuju svi zainteresovani studenti. Mislim da je to odlično. To je nešto što mi se čini da je ovde nedostajalo. Međutim, oni su bili primorani da obustave blokadu.

Direktna akcija: U kom smislu primorani?

Žarko: Pa, u jednom trenutku je bila blokirana gomila fakulteta, ali malo po malo, taj broj se smanjivao kako je vreme prolazilo. Povećava se pritisak. Na kraju je u blokadi ostao samo Filozofski fakultet u Zagrebu. Bez obzira što su oni i dalje bili puni entuzijazma i što se na plenumima i dalje skupljalo preko hiljadu ljudi svako veče, odlučili su da sami privremeno okončaju blokadu i da nastave sa studentskim organizovanjem, pripremama za velike proteste na jesen, nego da se iscrpljuju u blokadi kada je bilo jasno da u tom naletu više nema snage. Oni nastavljaju da održavaju plenume i sastanke radnih grupa, štampaju se informatini bilteni i tako dalje. Izvršili su dovoljan pritisak na upravu fakulteta dobiju prostorije kao studentski plenum. Imaju veće prostorije nego sve ostale studentske organizacije zajedno. Imaju posebnu kancelariju i imaju posebnu prostoriju za sastanke radnih grupa, mogu da ostaju na fakultetu dokle hoće, a plenumi se održavaju u najvećem amfiteatru.
Direktna akcija: Upravi fakulteta se verovatno činilo da su ovi ustupci mala cena, imajući u vidu koliko da su studenti više od mesec dana držali fakultet u blokadi.

Žarko: Da, ali upravo obezbeđivanje te infrastrukture njima omogućava da nastave sa organizovanjem. Kao što sam rekao, oni i dalje izdaju i bilten „Skripta“. Oni su ga svakodnevno izdavali tokom cele blokade, čak su jedno vreme izdavali jutarnje i večernje izdanje. Štampaju ga u velikom tiražu i dele stvarno na sve strane. Mislim da to ima potencijala da bude još ozbiljnije na jesen i da dovede do nekih velikih rezultata. Sledeći talas studentskih protesta i pobune mora da bude veći od prethodnog. Čuo sam da planiraju da rade nalepnice u kojima najavljuju da „plenum dolazi i na vaš fakultet“. A počinje da se postavlja i pitanje – kako bi bilo kad bi se radnici organizovali u plenume?

Direktna akcija: Da, da; Kad se radnici organizuju u plenume to se zove anarhosindikalizam.

Žarko: Inače, najveći sindikat u Hrvatskoj je podržao studente, čak su im davali i materijalnu podršku tokom blokade. Zatim su zakazali zajednički veliki protest, studenti i sindikat, i onda je sindikat u poslednjem trenutku otkazao. Ostavili su studente na cedilu, najverovatnije u dogovoru sa vladajućim strukturama…

Direktna akcija: Kako su izgledali protesti u Beogradu 2008? Kako si se ti uključio u to?

Žarko: Pre početka protesta sam bio u toku sa tim šta se dešava. Ne sećam se tačno trenutka u kome sam se uključio jer sam imao mnogo poznanika koji su bili direktno uključeni. Neki od njih su aktivni u nekim levičarskim organizacijama. Preko njih sam se informisao i kasnije uključio. U svakom slučaju protest je u početku izgledao kao da ima potencijala, dolazilo je dosta ljudi. Najviše ljudi je dolazilo sa Fakulteta političkih nauka i Fakulteta organizacionih nauka, i sa druge strane sa Arhitetkure koja ima najveće školarine u Beogradu. Filozofski i naročito Filološki fakultet, na kojima studira veliki broj ljudi, su u velikoj meri razočarali. Kažem, na početku je izgledalo kao da ima potencijala, ali se vremenom pokazalo da su ljudi koji su to predvodili veoma problematični. Sama ideja da neko nekoga treba da predvodi je pogrešna. A ljudi koji su predvodili najveći broj ljudi sa FPN-a i FON-a su bili na neki način korumpirani, odnosno bili su preblizu upravo onim centrima moći protiv kojih je bio usmeren protest studenata.
Direktna akcija: U pitanju su funkcioneri Demokratske omladine?

Žarko: Da, funkcioneri Demokratske omladine. To je očigledan sukob interesa, odnosno mislim da je jasno da tim funkcionerima uopšte nije u interesu da protest bude radikalan i demokratski, što se i pokazalo kroz postepenu pasivizaciju protesta, sve do konačnog odustajanja. Međutim, zbog njihove prevlasti i brojnosti u tom protestu, drugim studentima je bilo onemogućemo da radikalizuju protest. Sve u svemu, na kraju je došlo do rascepa, ali tada više nije bilo nikakve šanse da se ostvare prvobitni zahtevi koji su uključivali drastično smanjenje školarina itd. Zahtev koji je pokrenuo FPN i FON je zahtev da svi studenti koji studiraju po Bolonji mogu da upišu narednu godinu na bužetu ako su dali uslov, tj. u svakom slučaju da ne bude rangiranja. Na kraju od svega toga nije dobijeno skoro ništa. Školarine nigde nisu smanjene, rangiranje je ostalo. Oni koji su dali uslov, na kraju nisu dobili budžet nego su samo dobili godinu dana finansiranja od strane države, a formalno su i dalje ostali u statusu samofinansirajućih studenata. To znači da ne mogu da koriste privilegije statusa studenta finansiranog iz budžeta, što je za studente iz unutrašnjosti veliki problem, jer npr. nemaju pravo na studentski dom i menzu. Sve u svemu, to je bio popriličan fijasko i za to se u velikoj meri mogu optužiti pomenuti funkcioneri omladine DS sa jedne strane, a sa druge strane krivicu moramo preuzeti i mi,  studenti levičari, jer nismo uspeli da se bolje snađemo u takvim okolnostima.
Direktna akcija: E sad, trenutno postoje dve levičarske studentske organizacija koje pokušavaju da pokrenu studente. Jedna je „Borba za znanje“ koje si ti član, a druga je organizacija „Drugačiji univerzitet je moguć“ koja kontroliše web portal „Studenti za studente“. Ono što je pitanje je – zašto postoje dve grupacije, zašto ne rade zajedno?
Žarko: To je dosta komplikovano pitanje, odnosno odgovor je komplikovan. Slojevita je tu problematika. Sa jedne strane ljudi koji čine te grupe većinom imaju istorijat političke borbe na neki način, ne samo u domenu studentskih problema nego i na širem društvenom nivou. Pritom, među njima sa jedne strane ima dosta anarhosindikalista i anarhista, ima i marksista, a, sa druge strane, ima nekih koji naginju oblicima bližim centru, npr. socijaldemokratiji. U svakom slučaju, to nije homogena masa i svaka od tih grupacija pokušava da progura svoje stavove.

Na primer, „Borba za znanje“ je, i po članstvu i po statutu i po načelima delovanja, bliža anarhističkim idejama, anarhosindikalizmu. Dok grupa „Drugačiji univerzitet je moguć“ otvoreno govori da nije isključivo protiv Studentskog parlamenta, a to se vidi i kroz njihove aktivnosti. Mnogi od njih javno govore kako misle da studentski parlament može biti od koristi. Sa druge strane „Borba za znanje“ je striktno protiv parlamentarizma i svih predstavničkih struktura, isključivo za direktnu demokratiju i studentske zborove. U svakom slučaju, to je jedno od spornih pitanja – studentski paralment, da li ga koristiti ili ne. Ne samo da li ga koristiti tokom protesta, nego i posle toga. Moj je utisak da ima ljudi u „Drugačiji univerzitet je moguć“ koji ni principijelno nemaju problem sa parlamentarizmom. Čak i kad bi svi studentski zahtevi bili ostvareni, neki od njih ne bi imali ništa protiv da studentski parlament ostane da funkcioniše kao institucija studentskog organizovanja. Dakle, pitanje studenskog parlamentarizma je glavni problem, „Drugačiji univerzitet je moguć“ je otvoren prema parlamentu, a „Borba za znanje“ je principijelno protiv. Drugi problem su lične razmirice među mnogima od tih ljudi i zbog različitih političkih stavova i zbog raznih neprijatnih iskustava tokom ranijih protesta, gde je bilo i ozbiljnijih sukoba itd.

Dakle, studenti levičari su se podelili oko pitanja studentskog parlamenta i okupili oko ove dve organizacije. Ali, ipak mislim da postoji realan potencijal da se u pogodnom trenutku te dve organizacije koliko toliko udruže, odnosno da rade koliko je moguće zajedno, ili bar sinhronizovano.
Direktna akcija: Koliko je značajna ta razlika vezana za studentski parlament? Kako na principijelnom nivou, tako i u praktičnom delovanju?

Žarko: U statutu „Borbe za znanje“ jasno stoji da nije dozvoljen nikakav vid korišćenja studentskih parlamenata, niti saradnje sa nekim ko je u studentskom parlamentu, ni primanje za člana nekog ko je u studentskom parlamentu. A što se tiče grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ mislim da su mišljenja oko toga podeljena. Mislim da je moguće prevazići podelu oko pitanja studentskog parlamenta tako što će se svi složiti oko toga da studentski zbor i direktna demokratija imaju apsolutni primat nad parlamentarizmom. Naročito posle iskustva sa protestima u Hrvatskoj, mislim da bi lako trebalo da prevagne ideja da je studentski parlament ne samo suvišan nego i potpuno štetan. Da se odlučuje na zborovima, a ne da se ponovo dozvoli da parlament manipuliše studentima.

Direktna akcija: Međutim, vidimo da najistaknutiji članovi grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ i dalje nastavljaju da brane studentski parlament. To se desilo čak i na tribini na kojoj je dvoje kolega iz Hrvatske govorilo o svojim direktno-demokratskim iskustvima. Kako to tumačiš?

Žarko: Već sam govorio da su mišljenja o parlamentarizmu podeljena i u okviru grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“. Ljudi o kojima ti govoriš, koji po svaku cenu brane parlamentarizam, zastupaju jednu, uslovno rečeno mekanu, socijal-demokratsku politiku. Oni veruju u parlament i za to se zalažu. Nije mi to najjasnije, u ovim uslovima, tj. posle novih iskustava iz Hrvatske. Očigledno, masovnost protesta je preduslov za bilo kakav praktičan uspeh protesta. U toku omasovljenja, očekujem da će generalno postajati jasno da će studentski protest obimom i potrebama prevazići mogućnosti studentskog parlamenta. To se jasno pokazalo na protestima u Hrvatskoj. Tako da mislim da će se, kako se sitacija bude menjala, sve više studenta opredeljivati za direktnu demokratiju i studentske zborove, shvativši da je studentski parlament tu beskoristan. I mislim da ljudima koji su u „Drugačiji univerzitet je moguć“ ne bi trebalo da predstavlja problem situacija u kojoj u većem delu studentske mase preovlađuje sklonost ka direktno-demokratskim sredstvima borbe, ako se već deklarišu kao levičari.
Direktna akcija: Dakle, smatraš da masnovno studentsko organizovanje kroz studentske zborove može otvoriti mogućnost saradnje između trenutno podeljenih levičarskih studentskih grupa?

Žarko: Da. Jednostavno, odlučuje se na zboru, gde ima mnogo više ljudi nego što ima u bilo kojoj organizaciji.

Direktna akcija: E sad, na fakultetima postoji mnogo više raznih organizacija, ovde smo govorili samo o dve koje se deklarišu kao levičarske. Postoje razne liberalne proevropske organizacije, nacionalističke organizacije, organizacije koje su paravani raznih političkih stranaka. Mislim da kog mnogih funckcionera tih raznih organizacija postoji strah od studentske mase, i od bilo čega masovnog kad smo kog toga. Naprosto, jasno im je da masovne proteste mnogo teže mogu da kontrolišu i plaše se toga. Plaše se da će izgubiti kontrolu, da će studenti biti suviše radikalni. Može se desiti da studenti koji su u desničarskim ili liberalnim organizacijama, koje mogu da bude aktivne u organizovanju studentskog protesta, u jednom trenutku kad protest počne da se omasovljava…

Žarko: Pa da, ne vidim kako ljudima bliskim centrima moći koji dominiraju ovdašnjom političkom scenom, i koji imaju svoje ispostave u raznim studentskim organizacijama koje si spomenuo, može da bude u interesu jedan ozbiljan, masovan studentski protest koji lako može da prevaziđe ono što su zamišljali, otrgne se njihovoj kontroli i počne da deluje nezavnisno od njih.

Direktna akcija: Uplaše se te radikalizovane studentske mase i onda imamo situaciju da ljudi koji vode protest počinju da ga suzbijaju. Ako sad za trenutak ostavimo po strani to da je kriminalno da neko nekoga vodi. Kako objašnjavaš to što ljudi koji su najaktivniji, pa čak i ako su neki od njih levičari, počnu da guše protest koji su pokrenuli. Kako se izboriti u toj situaciji?

Žarko: Ne znam, to je jedan od velikih problema. To je bio veliki problem tokom protesta prošle godine, a i jedan od velikih potencijalnih problema tokom protesta kojima se nadamo u toku ove jeseni.

Što se tiče ovoga, kako navići ljude, kako privoleti ljude da se direktnije angažuju, da se pobune protiv oni koji vode protest, da kažu: „Ovo mi ne odgovara, ja se ne slažem, i hoću da se direktno angažujem oko toga“, mislim da je to od velikog značaja. Jakom propagandom, argumentovanim ubeđivanjem i objašnjavanjem, da se ljudi dovode prvo na neke manje zborove, da počne javno da se priča o tim problemima. Nisam preveliki optimista da taj problem može da se prevaziđe u kratkom roku. U svakom slučaju mislim da je to jedno od najozbiljnijih prepreka koju studentski protesti imaju u svom razvitku…

Što se tiče ovog drugog dela, gde oni koji su najaktivniji u protestu počnu da ga inhibiraju, to je u dobroj meri iskustvo prethodnog protesta. U jednom trenutku informacije počinju da se skrivaju od ostalih studenata, namerno menjaju i iskrivljuju odluke donete na studentskom zboru, i u krajnjoj liniji se donose odluke mimo zbora… To je velika opasnost, pogotovo u kombinaciji sa ovim što smo prethodno govorili, jer je i bez toga teško ljude animirati da se direktnije uključe. Veliki je problem kada ljudi koji se navodno zalažu za direktnu demokratiju počnu i sami da je krše, to demorališe ostale.
Direktna akcija: Šta ti misliš? Kako bi ti u nekoj konkretnoj situaciji pokušao da izađeš na kraj sa tom pojavom?

Žarko: Nedavno smo imali situaciju da se na jednom zboru osetila takva atmosfera. To je bio zbor, u stvari ne zbor, nego prosto studentski sastanak, posle jednog skorašnjeg protestnog okupljanja na Platou ispred Filozofskog, gde su stvari bile postavljene kao da su neki tu predsedavajući ili šefujući. Čak se jednom momku, nezavisnom od svih studentskih organizacija, nije dozvolilo da govori, da objasni svoju poziciju do kraja i da iznese kritiku u potpunosti.
Direktna akcija: Ko je to radio?

Žarko: Matija Medenica, inače član grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ mu je rekao: „Ti si već rekao šta si imao. Hajde sad neko drugi.“ U stvari je pravi problem taj što se to izlgeda toleriše od strane ostalih članova. Jer skoro svi oni su bili na tom zboru, bilo ih je petnaestak i niko se tome nije suprotstavio, postavili su se prema tom momku najoguljenije diskriminativno. Ljudi iz DUM-a koji su se javili tada su ga mahom kritikovali; pri tome, ja verujem u dobre namere skoro svih njih, samo što mislim da neki među njima koriste pogrešne metode, što na kraju deformiše i sam cilj. Zbog toga smo ja i još neki članovi „Borbe za znanje“ napustili taj zbor, tj. ne zbor, tu nije bilo nikakvog odlučivanja, a kamoli odlučivanja direktno demokratski. Bio je samo jedan, eto tako, studentski sastanak koji su organizovali ljudi iz grupe „Drugačiji univerzitet je moguć“ na kome su oni i dominirali.

Direktna akcija: Da li misliš da će biti velikih protesta na jesen?

Žarko: Mislim da ima veći potencijal nego prošle godine, svakako. Mislim da će svake godine imati sve veći i veći potencijal. Ali, nisam siguran da mi na ovu jesen možemo da dostignemo ono što su studenti u Hrvatskoj uspeli u poslednjih par meseci, zbog ovih problema o kojima smo pričali. No, rekao bih da u najvećoj meri to zavisi od poteza rukovodećih u državi i na univerzitetu. Čini mi se da tu zapravo ima najviše potencijala, zato što mislim da će se zbog ove krize uslovi studiranja pogoršati, a školarine povećati i sve više studenata će biti nezadovoljno i biti motivisanije da se pokrene, da uradi nešto po tom pitanju.

Sa druge strane imamo Univerzijadu koja je dušu dala za proteste, prvo sa tim ogromnim budžetom koji se u nju ulaže, a odliva se u džepove tajkuna. Da ne pominjemo koliko je skandalozna cela ta stvar sa „volontiranjem“. Studenti besplatno rade za Miškovića i Univerzijadu, kako bi dobili bodove na fakultetima, tu mislim na bolonjske ESPB bodove koje dobijaš polaganjm ispita. To je zicer, prava prilika za proteste i čujem da se nešto planira. Svakako bi to trebalo iskoristiti kao priliku da se neka pitanja pokrenu među studentima, a i šire. Protesti tokom Univerzijade će biti zagrevanje pred jesenje proteste…


Iz lista „Direktna akcija“, leto 2009.

Advertisements

Svi se pitaju šta će nam doneti novi Zakon o visokom obrazovanju, i kakva će biti dugo najavljivana reforma visokog obrazovanja. Reforma je počela još kada su školarine i administrativne takse počele da nekontrolisano rastu, kada je poskupela ishrana u menzama i smeštaj u studentskim domovima. Reforma se nastavlja kroz novi zakon kome se mnogi nadaju, neki ga se boje, a pri tome ga niko nije pročitao. Pominju se neki strani, nepoznati pojmovi koji će nam svima doneti bolje i kvalitetnije obrazovanje za koju godinu i opšte blagostanje u dalekoj budućnosti. Takođe se pominje da će se sve reforme sprovoditi u duhu bolonjskog procesa, a pri tome skoro niko ne zna šta je to bolonjski proces.

“Bolonjski proces” se zasniva na Bolonjskoj deklaraciji o formiranju Evropske zone visokog obrazovanja. Tekst Bolonjske deklaracije je vrlo kratak i neodređen. Najvažnije stvari koje se pominju su “unapređenje mobilnosti građana Evrope” i “Uspostavljanje sistema kredita – kao u ECTS sistemu”. Šta to zapravo znači i koje posledice ima? Među državama koje su članice šengenskog sistema viza praktično ne postoje granice, to znači da radna snaga može nesmetano da cirkuliše unutar šengenske zone. Zato se i uvode ECTS poeni. ECTS znači Europe Credit Transfering System, to znači da ukoliko osoba započne školovanje u Engleskoj može da tokom školovanja pređe na francuski univerzitet bez polaganja dodatnih ispita, ovaj sistem se upravo uvodi u Srbiju kroz novi Zakon o visokom obrazovanju. Svako ko se školuje na bilo kom univerzitetu u Srbiji moći da školovanje nastavi u nekoj od zemalja zapadne Evrope. Međutim, niko nam nije rekao da oni koji se školuju u Srbiji uskoro neće imati novca ni za to, a kamo li za školovanje u zapadnoj Evropi.

Pominju se i evaluacija i akreditacija kao sistemi kontrole kvaliteta već postojećih fakulteta. To zapravo znači da da ako komisija koja sprovodi akreditaciju odluči da određeni fakultet nema uslove za rad fakultet se zatvara, tj. oduzima se dozvola za rad. Naravno, niko ne pominje mogućnost privatizacije fakulteta, ali do toga će doći, kao na primer kada je u Engleskoj tokom evaluacije zatvoren i privatizovan veliki broj škola, među kojima je bilo i veoma dobrih škola.
Studenti moraju da redovno prisustvuju predavanjima i vežbama koja su često tako vremenski (ne)raspoređena da između dva predavanja ili vežbi postoji pauza duža od jednog sata, tako da bi studenti ceo dan provodili na fakultetu. Dakle oni koji rade paralelno sa studiranjem neće moći da nastave sa studijama jer neće imati novca, a da ne pominjemo poseldice ove vezanosti za fakultet na privatni i socijalni život studenata.

Pri tome se opšte otuđenje dodatno podstiče kroz mere koje za cilj imaju razbijanje solidarnosti među studentima i pripremanje za besomučno kapitalističko takmičenje.

  • Član 88. stav 3. “Student koji se sam finansira i koji u toku akademske godine ostvari 60 ECTS bodova može da se u narednoj akademskoj godini finansira iz budžeta.
  • Član 88. stav 4. “Pravo iz stava 3. ovog člana student ostvaruje ako se rangira u okviru ukupnog broja studenata čije se studije finansiraju iz budžeta, na način i po postupku utvrđenim opštim aktom visokoškolske ustanove

To znači da je broj studenata koji se finansiraju iz budžeta fiksan i da student koji se finansira iz svog džepa mora da čeka da neko od njegovih kolega padne na samofinansiranje da bi on mogao da pređe na budžet. To stvara veliku podelu između studenata koji imaju privilegiju studiranja na budžetu i onih koji tu privilegiju nemaju, isto tako forsira se takmičenje između samofinansirajućih studenata koji se moraju takmičiti među sobom kako bi imali što više poena da bi bili prvi na listi i prešli na budžet. Samofinansirajući studenti će se bukvalno nadati da će neki njihov kolega sa budžeta pasti na samofinansiranje kako bi oni mogli da se uglave na njegovo mesto. Ovo guši svaku solidarnost među ljudima i čoveka pretvara u mašinu. Studenti su nagonjeni na besomučno takmičenje među sobom da bi bili bolji od drugih i tako postali maskota univerziteta, koji je postao maskota tržišta.

Ovako čovek postaje roba na tržištu rada, a cilj obrazovanja umesto vaspitanja i razvijanja ličnosti postaje obuka mašna za proizvodnju koje se nadaju da će se dobro prodati. Da li je to budućnost koju želite?

http://inicijativa.org/tiki/art393