Posts Tagged ‘Besplatno obrazovanje’

Najavljene izmene Zakona o visokom obrazovanju predstavljaju vrhunac dugogodišnjih napada neoliberalnog kapitalizma na visoko obrazovanje u Srbiji. Izmenama zakona predviđa se ukidanje dosadašnjih kategorija samofinansiranja i budžeta, dok se umesto njih uvodi kategorija sufinansiranja, koja je zapravo procentualno plaćanje školarine na osnovu uspeha.

Država pokušava da ovaj model predstavi kao jedan progresivan korak, koji će omogućiti da više mladih ljudi upisuje fakultete. U Strategiji o visokom obrazovanju navodi se i da je nov način finansiranja studija pravedniji, jer smanjuje jaz između budžetskog i samofinansirajućeg studenta dok se u realnosti budžet uništava, u korist samofinansiranja.

Ovaj korak u daljoj komercijalizaciji visokog obrazovanja u Srbiji, katastrofalan je ne samo iz aspekta daljeg onemogućavanja velikom broju mladih ljudi iz radničke klase da pohađaju fakultete zato što jednostavno nemaju novca za školarine, već takođe i zato što je u pitanju direktno uništavanje svake kolegijalnosti i studentske solidarnosti time što se studenti i studentkinje pretvaraju u ljute konkurente, koji moraju da se nadmeću, takmiče i podmeću noge jedni drugima kako bi imali što bolji uspeh a samim tim i nižu školarinu.

Školarine su i ovako previsoke, a i samo njihovo postojanje je uvreda za ljudsku inteligenciju, budući da obrazovanje, od osnovne škole, pa do fakulteta svakako treba da bude u potpunosti besplatno, javno finansirano i svima dostupno. U kapitalističkom društvu sve se tretira kao roba, koja ima određenu vrednost u skladu sa tržišnom potražnjom, pa tako i obrazovanje. Mnogi studenti moraju da rade po jedan ili čak dva posla kako bi platili sebi troškove studiranja, a studenti i studentkinje koji nisu iz univerzitetskih gradova poput Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša, imaju još više troškove studiranja, a njihove porodice često uzimaju kredite i upadaju u dužničko ropstvo kako bi im obezbedile sredstva za studije.

Država želi da visoko obrazovanje pretvori u privilegiju, kroz razne besmislene namete koji se iz godine u godinu izmišljaju po fakultetima, a sami fakulteti koristeći to što imaju autonomiju konstantno dižu školarine.

Borba za svima dostupno, kvalitetno visoko obrazovanje nije nešto što je nepoznato u Srbiji. Naime još od 2006. godine postoji direktnodemokratska tradicija studentskog samoorganizovanja, koja je započeta blokadom Filozofskog fakulteta u Beogradu, od strane samoorganizovanih studenata i studentkinja. Tokom narednih godina nizale su se brojne studentske borbe i pobede: blokada Arhitektonskog fakulteta, blokada DIF-a, blokada Matematičkog fakulteta , blokada Filozofskog fakulteta 2011. godine, blokada Filološkog fakulteta iste godine, blokada Fakulteta primenjih umetnosti, blokada Fakulteta likovnih umetnosti, čuvena blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu 2014. godine koja je trajala 60 dana i ujedno predstavlja najradikalniju samoorganizovanu studentsku borbu u Srbiji, u 21. veku, blokada Šumarskog fakulteta itd.

Ono što je zajedničko svim navedenim borbama, od kojih je većina rezultirala ispunjenjem studentskih zahteva, koji su svuda redom bili usmereni protiv bahatosti fakultetskih uprava i posredno, Ministarstva prosvete, jeste da su u pitanju samoorganizovane borbe, na direktnodemokratskim osnovama, bez ikakvih vođa, štrajkačkih odbora i drugih autoritarnih struktura, vođene od strane samih studenata i studentkinja kroz studentske zborove. Navedeni tip studentskih protesta, tokom kojih se blokiraju same zgrade fakulteta, onemogućavajući profesorima da drže predavanja, prekidanjem istih od strane studenata u protestu, pokazao se kao jedini efikasan i delotvoran oblik borbe za studentske interese.

Navedene metode organizovanja kroz direktnodemokratske zborove i sukobljavanje sa fakultetskim upravama i ministarstvom kroz blokade fakulteta, dakle kroz direktnu akciju, a koje studenti u Srbiji upotrebljavaju već 10 godina u borbi za svoje interese, predstavljaju osnovne metode anarhosindikalizma, koje su se u praksi širom sveta, kroz istoriju pokazale kao izuzetno efikasna oružja u borbi radničke klase protiv kapitalističke elite.

Borba protiv najavljenih izmena Zakona o visokom obrazovanju zahtevaće od studenata i studentkinja da se samoorganizuju na nivou cele Srbije, u direktnodemokratske, nehijerarhijske borbene grupe i da se međusobno povežu na nivou različitih fakulteta, ali i različitih univerziteta. Koristeći anarhosindikalističku metodu direktne akcije, blokadama fakulteta, na masovnom nivou, studenti i studentkinje itekako mogu da primoraju državu da odstupi, i ne samo to, već i da je primoraju na ukidanje ovog katastrofalnog obrazovnog sistema a nakon toga i na zamenjivanje istog besplatnim, svima dostupnim, kvalitetnim visokim obrazovanjem.

Studentska populacija još uvek nije u potpunosti svesna svoje snage i potencijala, ali se poslednjih meseci ta svest itekako razvija, uzmimo za primer Novi Sad, u kojem su studenti i studentkinje osnovali direktnodemokratski, nehijerarhijski „Studentski pokret Novi Sad“ koji se između ostalog otvoreno zalaže za besplatno, svima dostupno obrazovanje.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative u potpunosti podržava direktnodemokratske oblike studentskog samoorganizovanja, i u narednom periodu njegovi članovi,članice i simpatizeri nastaviće da učestvuju u svim progresivnim studentskim inicijativama i borbama, kao i tokom prethodnih 10 godina, dajući svoj doprinos kao studenti anarhosindikalisti, kroz učešće u izgradnji studentskog pokreta, kao i u svim oblicima direktnih akcija, radikalizujući studentski pokret u antikapitalističkom, slobodarskom smeru.

Advertisements

Zašto studenti treba da dođu i podrže radnički štrajk protiv novog zakona o štrajku? Kako to doprinosi širenju slobodarskog pokreta?

U skupštinskoj proceduri uskoro će se naći predlog novog zakona o štrajku kojim vladajuća klasa želi dodatno da oteža radničkku borbu za bolje uslove rada i života. Ovoj temi ne pridaje se mnogo pažnje u medijima, ovaj zakon, ako bude usvojen, imaće veliki uticaj na radničke, samim tim i na studenteske borbe kao i na sve obespravljene koji budu odlučili da se bore za svoje interese.

Osmočasovno radno vreme, slobodne vikende, plaćene odmore, pravo na sindikalno organizovanje, pravo na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, i većina drugih prava osvojena su i branjena direktnom akcijom u neposrednoj borbi sa gazdama i državom, a ne glasanjem na izborima, kao ni individualnim nasilnim akcijama pojedinaca ili “posvećenih” grupa.Ne čudi nas, stoga, ovaj napad na štrajk, kao osnovu direktne akcije.

Zakonom o štrajku ne pogađa eskplicitno studente, jer oni nisu zaposleni i shodno tome nisu pod jurisdikcijom ministarstva rada. Međutim ovaj zakon će imati dalekosežne posledica po studentsku populaciju. Većina studenata će po završetku studija postaće radnici (osim nekolicine koji će postati gazde i političari) te će se pomenuti akt primenjivati i na njih. Unutar okvira postojećeg obrazovnog sistema mogućnost nastavka studija vrlo često zavisi od mogućnosti da se roditelji studenata, radnici izbore za svoja prava.

Ako vlast uspe u nameri da pasivizuje radnički otpor to će se odraziti na odnos javnosti prema borbi potlačenih uopšte. Studentske akcije koje se sada smatraju potpuno legitimnim (blokade fakulteta npr.), u nekim drugim okolnostima, u kojima nema tako radikalnog ispoljavanja nezadovoljstva mogu u javnosti biti percipirane kao nasilne, nelegitimne i “neakademske”. Ovo je samo još jedan pokazatelj da problem koji pogađa jedan grupu, posredno pogađa i ostale ugnjetavane. Zato je solidarnost između radnika, studenata, penzionera i ostalih eksploatasinih grupa, na svim frontovima ključna za poboljšanje njihovih položaja. Razlike koje postoje u načinu eksploatacije ne smeju negativno da utiču na uzajamnu pomoć, jer pojedinačni izlivi nezadovoljstva neuporedivo su slabiji od udruženih.

Borba za besplatno – javno finansirano i svima dostupno – obrazovanje zahteva podršku radnika. Ta podrška nije stvar neke idealističke ideje humanosti već već upravo vištestruki interes svih nas koje svakodnevno izrabljuju i obespravljuju. Radnici nemaju materijalne mogućnosti da školuju svoju decu, javno finasirano obrazovanje omogućava većem broju ljudi da se kvalitetnije školuju samim tim doprinosi opštem napredku društva. Pored toga akcijama solidarnosti stvara se povratna sprega između studenata i radnika. Radničke borbe će biti jače za podršku studenata i obratno, na taj način gradi se široki pokret koji će u perspektivi imati snagu da korenito promeni društvene odnose.

Zahvaljujući prošlogodišnjim blokadama Filozofskog i Filološkog ponovo je probuđen duh pobune među studentima. Iako nije bio tako intenzivan i masovan kao studentskih protesti u drugim zemljama, taj pokret je veoma značajan jer je vesnik onoga što dolazi. Ponosni smo što smo imali priliku da budemo deo toga i da se rame uz rame sa drugim borbenim studentima i studentkinjama suprotstavimo rangiranju i školarinama.

Sindikat obrazovanja ASI je formiran na jesen 2005. godine i već su te jeseni organizovani prvi studentski zborovi, a naredne godine i blokada Filozofskog fakulteta. Od svog nastanka do danas, svuda i u svakoj situaciji, zalagali smo se za organizovanje na principu direktno-demokratskih studentskih zborova i vršenje direktnog pritiska na nadležne, kroz ulične proteste i blokade fakulteta. Uvek smo bili spremni da podelimo svoje znanje i iskustvo sa drugim borbenim studentima, solidarni sa samoorganizovanim studentskim borbama i sukobljeni sa karijeristima i stranačkim vojnicima.

Ove jeseni, kada obeležavamo sedam godina postojanja, svesni smo da je studentski pokret još uvek slab i nedovoljno organizovan da bi se adekvatno suprotstavio samovolji fakultetiskih uprava i opštoj komercijalizaciji obrazovanja. No, verujemo u potencijal koji ima sadašnje malo, ali borbeno jezgro predstojećih studentskih borbi i nadamo se da će zahvaljujući zajedničkim naporima svih progresivnih studenata nastati ozbiljan i masovan studentski pokret koji će naterati vlast na ustupke i promenu odnosa prema obrazovanju.

U dodatku možete pogledati naša bitna saopštenja, analize i tekstove koji su nastali u prethodnih sedam godina:

Skopje, Rijeka, Beograd, Sarajevo – 24. aprila održana je zajednička akcija mreže „Balkan Student“ kojom je javnosti ponovo skrenuta pažnja na deradiranje znanja i ubrzanu komecijalizaciju obrazovanja, kao i potrebu za javno finansiranim obrazovanjem. Takođe, pokazano je i da se na Balkanu povezuju studentske borbe kroz stvaranje mreže borbenih direktno demokratskih organizacija koje se zalažu za besplatno obrazovanje – „Balkan Student“.

Skopje
img/wiki_up//BS-20120424-Skopje.jpg

 

Rijeka
img/wiki_up//BS-20120424-Rijeka.jpg

 

Beograd
img/wiki_up//BS-20120424-Beograd.jpg

 

Sarajevo
img/wiki_up//BS-20120424-Sarajevo.jpg

Akcije su protekle uspešno, uz deljenje letaka i isticanje transparenata – osim u Beogradu gde je studente ispred Rektorata sačekala policija, legitimisala ih, uzela podatke i zapretila privođenjem ukoliko se ne raziđu.

Za besplatno obrazovanje!
Jedan Balkan – jedna borba!

Treći sastanak mreže Balkan Student održan je 7. i 8. aprila u Sarajevu. Na sastanku su prisustvovale grupe: Sloboden Indeks (Skoplje, Makedonija), Sindikat obrazovanja ASI (Beograd, Srbija), Nezavisna studentska inicijativa Fakulteta muzičke umetnosti (Beograd, Srbija), Mi smo Univerza (Ljubljana, Slovenija) – kao potencijalna grupa-članica – i Inicijativa za studentski sindikat (Sarajevo, BiH), kao domaćin. Autonomni studenti (Rijeka), n’Solidaritet (Priština) i Studentski glas (Sofija) nisu mogli da prisustvuju ovom sastanku zbog nedostatka finansija, ali su aktivno učestvovali u njegovom pripremanju.

Balkan Student je mreža slobodarskih studentskih grupa koje se bore za besplatno (potpuno javno finansirano) obrazovanje, uz povećanje javnih izdataka za obrazovanje, za ukidanje Bolonjskog procesa i njegovu zamenu emancipatorskim obrazovanjem, utemeljenom na progresivnim idejama i kritičkom mišljenju, za ukidanje predstavničkih studentskih tela i njihovu zamenu direktno-demokratskom samoorganizacijom studenata, te za ostvarivanje potpune političke autonomije univerziteta, bez uplitanja države i tržišta rada.

Mreža je zvanično oformljena u aprilu 2011. godine i trenutno broji sedam grupa-članica iz svih delova Balkana, sa tendencijom ka daljem širenju. Balkan Student promoviše samoorganizovanje kao metod delovanja, te je organizovana na principima direktne demokratije i postoji kako bi ujedinila studente iz svih zemalja Balkana u borbi za besplatno obrazovanje da bi se tako ojačao pokret protiv komercijalizacije obrazovanja kroz koordinisane akcije, razmenu iskustava, solidarnost i uzajamnu pomoć.

Na trećem sastanku mreža Balkan Student je dodatno definisala svoju strukturu i isplanirala naredne zajedničke akcije i delovanje u okviru lokalne zajednice grupe-članice, te nastavak studentske borbe protiv neoliberalnih društvenih reformi koje uzimaju sve veći mah u balkanskim zemljama. Mreža Balkan Student sa svojim autonomnim grupama-članicama postaje znatno snažnija, i dalje nastavlja organizovano da se bori protiv komercijalizacije obrazovanja, te za kvalitetno i besplatno obrazovanje.

Naredni sastanak održaće se u Skoplju, u oktobru 2012. godine, u organizaciji nezavisnog studentskog pokreta Sloboden Indeks.

Jedan Balkan – Jedna Borba!

Mreža Balkan Student
13.04.2012.

http://inicijativa.org/tiki/art2711

1. Borimo se za besplatno i svima dostupno obrazovanje!

Školarine su iz godine u godinu sve veće. Država ne želi da pokrije troškove visokog obrazovanja. Svedoci smo da se novac koji svi zaposleni daju državi u obliku poreza ili na druge načine, troši na raznorazne gluposti, a fakulteti su ostavljeni da sami rešavaju svoje finansijske probleme. I naravno, najlakše im je da rupe u svom budžetu pune iz studentskih džepova; prvenstveno kroz školarinu, ali i kroz ostale dažbine. Sada je visina školarina određena na osnovu popularnosti fakulteta na tržištu, pa tako godina studija na jednom fakultetu može biti višestruko skuplja od godine studija na drugom. Profesori uče studente da je znanje postalo roba čija se cena se onda određuje odnosom ponude i potražnje. Po njihovom shvatanju fakultet se ekonomski ne razlikuje od kafane ili fabrike sunđera! Polako, ali sigurno, stvara se elitistički sistem visokog obrazovanja. u kome će taj „luksuz“ biti dostupan samo imućnijim slojevima, dok su ostali osuđeni da životare radeći bedno plaćene poslove.

Mi ne pristajemo na društvo u kome će se nejednakost reprodukovati tako što će kvalitetno obrazovanje biti dostupno samo privilegovanoj i bogatoj manjini. Naša generacija ima priliku da se suprotstavi brutalnoj tržišnoj logici onih koji tvrde da je znanje roba koja košta onoliko koliko je neko spreman da plati. Obrazovanje treba da bude pravo, a ne privilegija. Obrazovanje je najbolja borba protiv siromaštva, ne smemo dozvoliti da siromaštvo bude prepreka obrazovanju.

U ovom trenutku, osnovni i najbitniji cilj za koji se bori Sindikat obrazovanja ASI je besplatno i svima dostupno obrazovanje, odnosno obrazovanje koje je u potpnosti javno finansirano.

2. Borimo se protiv komercijalizacije obrazovanja!

Za papreno plaćenu školarinu student sada dobija znanje koje je površno i oskudno. Na fakultetima se više ne razvija kritičko mišljenje niti se stimulišu progresivne ideje, već se, aktuelnom bolonjskom reformom, ide ka tome da se serijski štancuju kadrovi za potrebe tržišta rada. Onemogućeno je suštinsko razumevanje materije koja se proučava. Ni državi ni korporacijama nisu potrebni kreativni ljudi koji će proširiti naš horizont znanja već samo šrafovi koji će se uklopiti u njihovu mašineriju. Fakulteti više nisu naučno-nastavne ustanove, nego firme za bogaćenje pojedinaca. Profesori više nisu naučno-nastavni radnici, oni su postali dileri diploma.

Znanje koje danas posedujemo nastalo je kao proizvod istraživanja i analiziranja iskustva kroz čitavu ljudsku istoriju i trebalo bi da bude iskorišćeno za napredak celog društva, a ne za lično bogaćenje. Mi odbijamo da budemo pretvoreni u proizvod! Ne prihvatamo komercijalizaciju i degradaciju znanja!

Po Zakonu o visokom obrazovanju, broj studenata na budžetu je fiksan, to znači da samofinansirajući student mora da čeka da neko od njegovih kolega sa budžeta padne na samofinansiranje, da bi on mogao da pređe na budžet. I ne samo to, samofinansirajući su naterani da se takmiče među sobom – samo oni koji se budu najbolje rangirali moći će da budu finansirani iz budžeta. Dakle, jedan od neizrečenih ciljeva Bolonje je nametanje mišljenja da smo jedni drugima konkurencija, a ne kolege. Više nije dovoljno da ispuniš sve svoje obaveze i daš ispite – na budžet se više ne prelazi sopstvenim radom i uspehom, već je za to neophodan i neuspeh drugih. Ovakva reforma umesto kolegijalnog odnosa među studentima podstiče nezdravo rivalstvo i konkurenciju. Oni žele da nas nateraju da se besomučno takmičimo među sobom da bi bili bolji od ostalih i tako postali maskota Univerziteta, koji je postao maskota tržišta. Želimo da se bavimo učenjem, naukom i stvaralaštvom, a ne laktanjem i brojanjem bodova!

3. Borimo se da studenti neposredno odlučuju o bitnim pitanjima na diretno-demokratskim studentskim zborovima!

Za početak, šta je direktna demokratija? To je način organizovanja i odlučivanja u kome svi na koje se odluke odnose imaju pravo na ravnopravno učešće u njihovom donošenju, gde se pod ušešćem podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. Konkretno, smatramo da je najbolji način organizovanja i odlučivanja studentski zbor koji je zasnovan na principu direktne demokratije. Na studentskom zboru svaki student može da diskutuje i glasa o svim bitnim pitanjima. Direktna demokratija svim zainteresovanima omogućuje da se aktivno uključe u borbu za svoja prava. Zborovi se organizuju po fakultetima, ali se mogu organizovati i u okviru fakulteta po godinama, odsecima ili grupama, ukoliko postoji potreba i mogućnost. Takođe, može se napraviti zbor svih studenata koji protestuju oko nekog specifičnog zahteva ili zbor na nivou celog Univerziteta oko nekog određenog pitanja itd. Jednom nedeljno izdvojiti sat-dva za razgovor o aktuelnim temama na fakultetu bi najčešće bilo dovoljno da svi zainteresovani studenti budu u toku, kao i da se uključe u diskusije i odlučivanje. Uz to, direktna demokratija podrazumeva i imperativni mandat: svako ko je delegiran da obavi neki posao ili vrši neku dužnost, mora raditi u skladu sa odlukama ili smernicama utvrđenim na zboru. Niko ne može da donosi ili menja odluke na svoju ruku i svako ko nesavesno obavlja svoja zaduženja ili krši principe može biti smenjen i razrešen na prvom narednom zboru.

Veoma je bitno razjasniti odnos između studentskog zbora i studentskog parlamenta na fakultetu. Naime i zbor i parlament teže da donose odluke koje se tiču istih pitanja, npr. da li i kako treba organizovati protest, kakvi će biti zahtevi itd. Dakle, kada na fakultetu istovremeno postoje zbor i parlament, uvek će jedno od ovih tela dominirati na drugim. Ili zbor nad parlamentom ili parlament nad zborom. Iz ovog je jasno da se borimo protiv studentskog parlamenta, koji pasivizira i stvara iluziju da glasati jednom godišnje znači imati nekakav uticaj na dešavanja. Kada bi izbori mogli nešto da promene, odavno bi bili zabranjeni. Studentski parlamenti iznova izdaju studentske interese i dokazuju svoju korumpiranost. Uzrok tome nije, kako bi neki mogli da pomisle, to što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ga izdvaja, otuđuje i postavlja iznad ostalih, a samim tim i izvan interesa onih koje navodno predstavlja. Umesto da studenti jednom godišnje ovlaste nekoga da u narednih godinu dana razmišlja i odlučuje umesto njih, mi se borimo da studenti aktivno učestvuju u donošenju odluka o stvarima koje ih se tiču i tako se pripreme da sutra kada završe fakutet uzmu aktivnu ulogu i u društvu i životu, umesto da budu pasivni posmatrači.

4. Želimo da organizujemo sve učesnike u obrazovnom procesu u borbu za bolje uslove života i rada.

Anarhosindikati se organizuju na osnovu radnog mesta ili privredne grane, a ne na osnovu struke ili profesije. Smatramo da svi radnici na jednom radnom mestu treba da budu u jednom sindikatu, zato što imaju zajedničke interese (koji su suprotstavljeni interesima šefova i države) – na primer, protiv smo razdvajanja sindikata lekara i nemedicinskog osoblja u domu zdravlja ili bolnici itd. U konkretnom slučaju smatramo da svi koji učestvuju u obrazovnom procesu imaju iste interese. Tvrdnja da studenti, nastavno i nenastavno osoblje imaju isti interes može na prvi pogled delovati neobično, pošto većina profesora, najblaže rečeno, nije blagonaklono gledala na studentske zahteve, a pogotovu na metode za ostvarivanje istih. Uzroci sukoba između studenata i profesora najčešće se nalaze van samih fakulteta – u Ministarstvu prosvete ili Ministarstvu finansija. Ove institucije dovode studente i profesore u direktan sukob jer odbijaju da pokriju troškove visokoškolskih ustanova, pa se plate profesora isplaćuju od studentskih školarina, što degradira i zvanje profesora i obrazovanje koje oni treba da prenesu studentima.

Smatramo da ova suprotstavljenost može da se prevaziđe samo kroz zajedničku borbu svih učesnika u obrazovnom procesu za obrazovanje koje će biti u potpnosti javno finansirano. Kada profesori budu zajedno sa studentima zahtevali besplatno obrazovanje za sve, tek će tada moći da se kaže da su studenti i profesori na istoj strani. Pored povećanja plata, kako nastavnog tako i nenastavnog osoblja, što je uvek cilj svakog zaposlenog, borimo se i za smanjenje razlika u visini plata.

Sindikat obrazovanja beogradske lokalne grupe ASI, februar 2012.

http://inicijativa.org/tiki/art2698

prilog analizi neuspeha prošlogodišnjeg studentskog protesta

Većina onih koji su se interesovali za prošlogodišnji studentski protest pamte ga po blokadama fakulteta i protivrečnim informacijama koje su se pojavljivale u medijima. Učesnici protesta sećaju ga se po spavanju na fakultetima, novom duhu zajedništva, zborovima u kojima su učestvovali, ali i po zastrašivanjima, apatiji svojih kolega, medijskim manipulacijama, privatnom obezbeđenju, policiji u civilu, neonacistima…

To je bio prvi ozbiljan studentski protest nakon skoro pet godina – fakulteti su blokirani, zahtevi i argumenacija su bili naglašeno socijalni, a odluke su donošene isključivo na direktno-demokratskim studentskim zborovima (plenumima). Ozbiljna su bila i nastojanja vlasti da uguši proteste. Što je sistem u dubljoj krizi, to mu je bitnije da održi lepu fasadu i spreči talasanje, jer bi masovni protest bilo koje društvene grupe mogao biti okidač za eskalaciju ogromnog socijalnog gneva koji se već godinama taloži. Prošlogodišnji obračun policije sa malinarima i birokratsko razbijanje štrajka prosvetara su dobri primeri ovakve prakse. Sistem je pokušavao da kontroliše studentski protest tako što su mediji oblikovali javno mnjenje, fakultetske uprave pokušavale da zaplaše i demotivišu studente u protestu, a studentski parlament težio da uspostavi hegemoniju nad studentskim protestom.

Prvi socijalni protesti studenata organizovani su još u jesen 2006. godine, kada su studenti blokirali zgradu Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sadašnji Zakon o visokom obrazovanju bio je tek usvojen, a studenti u protestu su tada ukazivali na njegovu pogubnost. Sve ono na šta se upozoravalo, ostvarilo se u narednim godinama u kojima je postepeno sprovođena Bolonjska reforma: školarine su dodatno povećane, uvedene su razne nove takse, uvedeno je bodovno rangiranje, a obrazovanje je postajalo sve sakatije, nekvalitetnije i podređenije zahtevima neoliberalnog tržišta. Ovaj proces, koji je u korenu studentskog nezadovoljstva, istovremeno je glavna prepreka studentskom organizovanju: fakulteti sve više liče na srednje škole, a studenti su namerno infantilizovani, zaplašeni profesorskim autoritetom, ohrabreni da nekritički reprodukuju gradivo koje im se servira. Osnovne lekcije koje treba da nauče su poslušnost i uklapanje u „svet odraslih“, mirenje sa „realnošću“ i pasivnost praćena otrovnim cinizmom. Oni koji ovo dobro savladaju, mogu da pređu na drugu stranu pasivnosti – da se potpuno stave u službu vladajuće klase i bore za održanje postojećeg poretka protiv onih koji bi hteli da „talasaju“.

Uprkos ovim stegama, studenti Filološkog fakulteta su se pobunili početkom oktobra, a pridružili su im se i studenti drugih fakulteta. Prvo kroz ulične proteste, a zatim kroz blokade Filološkog, Filozofskog i Više elekotrotehničke škole. Širenje protesta je tu zaustavljeno, studenti koji su blokrali fakultete podlegli su pritiscima posle nekoliko nedelja intenzivne borbe, a ni jedan od glavnih zahteva nije ispunjen. Smatramo da je zarad stvaranja jakog studentskog pokreta potrebno analizirati prošlogodišnji protest, sa posebnim osvrtom na njegove slabosti.

Mogu se izdvojiti dve faze prošlogodišnjeg protesta – period pre početka prve blokade i period nakon nje. Na početku uličnih protesta, gušena je svaka ideja o blokadi Filološkog fakulteta, a kada je Filološki ipak blokiran vlast se trudila da izoluje studente i potom razbije blokadu.

Od prvog okupljanja zbog naplaćivanja prenosa bodova i prve akcije na svečanom prijemu brucoša na Filološkom, članovi studentskog parlamenta i drugi karijeristi su pokušavali da spreče blokadu fakulteta. Ubeđivali su studente kako moraju da slušaju baš njih, širili su glasine, namerno sabotirali plenume da bi pokazali kako direktna demokratija „ne funkcioniše“, pokušavali da na svoju ruku promene odluke plenuma, sprečavali konstrukivan rad itd. Karijeristi sa Filološkog, videvši da gube tlo pod nogama, pokušali su da zabrane studentima ostalih fakulteta da glasaju na plenumu Filološkog, a parlamentarci sa drugih fakulteta su govorili „svojim“ studentima da ne idu na plenume. Pretili su studentima da će biti izbačeni sa fakulteta ako pokušaju blokadu, da će policija upadati na fakultete da razbija blokade, hapsi i prebija studente, kao i da će oni koji učestvuju u blokadi krivično odgovarati. Oni su zapravo bili prva linija odbrane fakultetske uprave.

Grupa ljudi iz protesta na Filološkom koja je pokušavala da uspostavi kontrolu nad plenumom, pasivizuje protest i spreči blokadu, uglavnom se povukla iz protesta nakon što je borbena grupa studenata koja je zagovarala blokadu uspela da pridobije većinu svojih kolega. Tek tada je protest počeo slobodno da diše, iako se tokom par prethodnih nedelja dosta studenata razočaralo zbog nejedinstva i odustalo od protesta. Šteta je već bila velika, a protest je u blokadu ušao načet.

U drugoj fazi, nakon što je Filološki fakultet blokiran, protiv studenata je upotrebljen širok arsenal: dezinformacije, manipulacija, različiti oblici zastrašivanja, i na kraju fizičko nasilje.

Medijska kampanja protiv studenata imala je više nivoa. Već nekoliko godina, redovna je pojava da se dan uoči zakazanog studentskog protesta preko radija i televizije plasira neistina da su studetski zahtevi ispunjeni kako bi se unela zabuna i smanjio broj studenata koji će doći na protest. Tokom blokade, svakodnevno su na državnoj televiziji objavljivane dezinformacije da su ispunjeni svi zahtevi studenata i da je blokada prekinuta. Mediji su kao po direktivi objavljivali gotovo sve što im je saopštavano iz uprava fakulteta, Rektorata, Ministarstva, dok saopštenja plenuma uglavnom nisu prenošena ili su bila pogrešno interpretirana.

Mediji su javnost ubeđivali da blokade uopšte ne organizuju studenti, a studente da su sami krivi za sve što im se dešava. Sistematski je stvarana iskrivljena slika o studentima u protestu, kako bi se sprečilo njegovo širenje i društvo okrenulo protiv studenata. Bilo je i roditelja koji su pod uticajem medija pokušavali da spreče svoju decu da idu na blokadu. Ovoj manipulaciji je podleglo i dosta mladih koji su izgradili ciničan stav prema blokadi i studentskoj borbi uopšte. Sa druge strane, mediji su studente u protestu pokušavali da demorališu, ubeđujući ih da nezadovoljstvo okrenu ka sebi i dovodeći ih u situaciju da konstatno moraju da se brane od različitih optužbi. Na primer, odmah nakon prve protestne šetnje, u Politici je 8.10.2011. izašao tekst „Knjigu u šake“, novinarke Sandre Gucijan. U ovom potkazivačkom tekstu o studentima koji protestuju govori se kao o večitim i lošim studentima koji nemaju pravo da se bune, jer „nisu dovoljno učili“, a država „kritikuje“ zato što još uvek toleriše studentske proteste. O ovakvoj vrsti manipulacije pisao je i Noam Čomski: „Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema“ (isp. Noam Čomski „Deset strategija manipulacije stanovništvom“).

Naročitu ulogu imale su uprave fakulteta, kao i rektor BU Branko Kovačević. Dekan Filološkog fakulteta Aleksandra Vraneš zbunjivala je javnost izjavama kako iza blokade ne stoje studenti Filološkog fakulteta, da to uopšte nisu studenti i da jako mali broj studenata podržava blokadu. Rektor Branko Kovačević otvoreno je putem medija pozvao državu da silom odblokira fakultete, tvrdeći da iza blokade stoje levičarske grupe, kao i da su blokade politički motivisane.

Nakon toga, usledili su napadi neonacista na blokirane fakultete. Pri svakom incidentu u blizini se nalazilo dosta policije, a tokom napada bakljom na Filozofski fakultet prisutan je bio i PR Univerziteta Marjan Nikolić. Ovi incidenti trebali su da isprovociraju studente kako bi na nasilje odgovorili nasiljem, što bi poslužilo kao izgovor policiji da rasturi blokadu. Takođe, teren za nasilno razbijanje blokade pripreman je i na samom fakultetu. Pošto na Filološkom fakultetu biblioteke i profesorski kabineti nisu bili blokirani, profesori sa pojedinih katedri okupljali su studente (i to uglavnom neinformisane brucoše, najpodložnije manipulacijama, koji su na fakultet krenuli par nedelja pred blokadu) i ubeđivali ih da blokada fakulteta nije u njihovom interesu, ali su ih i otvoreno zastrašivali da će ako podrže blokadu izgubiti semestar i neće moći da polažu ispite. Na Filozofskom su najmračniji elementi počeli da prete i najavljuju „oslobođenje“ fakulteta, a studentski parlament je čak organizovao antiblokadni protest ispred fakulteta. U međuvremenu, mediji su pripremali javnost pričama da je blokada nasilan čin i da manjina oduzima ostalima pravo na slobodno kretnje i pohađanje nastave.

Kada je dobar deo studenata zaplašen ili demotivisan, uprava Filološkog fakulteta prva se odlučila za fizički obračun sa najborbenijim studentima. Profesori ovog fakulteta su 27.10.2011. zajedno sa grupom nepoznatih ljudi, za koje se predpostavlja da su policajci u civilu, fizički nasrnuli na studente u blokadi, nakon čega je blokada i prekinuta. S druge strane, uprava Filozofskog fakulteta unajmila je privatno obezbeđenje, koje je trebalo da silom sruši blokadu, ili da isprovocira fizički obračun sa studentima. Nakon što su studenti svojim telima izgurali privatno obezbeđenje iz zgrade, uprava fakulteta je najavila da će pokrenuti disciplinske postupke protiv dvojice studenata, dok je protiv jednog studenta i podnela krivičnu prijavu (u kojoj se dotični student optužuje da je obezbeđenje „vukao za uši“).

Članovi studentskog parlamena Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nisu prezali ni od upotrebe nasilja kao jedinog argumenta protiv studenatskih zahteva. Oni su obukli plave prsluke (koje inače nose pripadnici privatnih obezbeđenja) i blokirali ulaze ne dozvoljavajući studentima da uđu u zgradu fakulteta. Nakon toga su sa pripadnicima navijačkih grupa i desničarskih organizacija sprečili održavanje plenuma.

Potrebna je jasna strategija

Često se postavljaju pitanja: Koji je najbolji način organizovanja? Kakve zahteve postaviti? Kako se boriti za njihovo ispunjenje? Da bi se formulisala jasna strategija za naredne proteste, ova pitanja treba detaljno analizirati.

Suprotnost između direktno-demokratskog organizovanja i studentskog parlamenta postoji još od početka 2007. godine, kada su po prvi put održani izbori za studentske parlamente, koji su uvedeni novim Zakonom o visokom obrazovanju. Neki učesnici protesta 2006. na Filozofskom, oportunistički orijentisani, željni kontrole, ušli su u studentski parlament. To je imalo katastrofalne posledice po studentsko organizovanje. Naredne jeseni, 2007. nije ni bilo protesta, a 2008. su proteste zajednički organizovali studentski parlamenti sa različitih fakulteta, dok je organizovanje studentskih zborova sabotirano. Taj protest se pretvorio u potpuni fijasko kada je studentski parlament Fakulteta političkih nauka, kontrolisan od omladine DS, izašao iz protesta nakon što je studentima FPN ispunjen deo zahteva. Identičan scenario sa istim akterima ponovio se i 2009, a 2010. godine studenti su završili štrajkujući glađu u najlonskom šatoru ispred Vlade Srbije.

Studentski parlamentarizam je pre pet godina osakatio i izopačio studentski pokret koji je imao veliki potencijal. U međuvremenu su bez mnogo otpora povećane školarine i uvedeno je bodovno rangiranje. Bilo je potrebno nekoliko mukotrpnih godina da bi ponovo moglo da se krene od početka. Međutim, već se čuju glasovi koji ponovo predlažu ulazak u studentski parlament. Smatramo, na osnovu direktnog i istorijskog iskustva, da neposredna demokratija mora biti osnov svakog studentskog (i ne samo studentskog) organizovanja, bez obzira kakvi se zahtevi postavljaju i kojim se metodima bori za njihovo ostvarenje.

Loši studentski zahtevi su jedan od bitnih razloga zašto studentski protesti ne uspevaju. Zahtevi su često kontradiktorni i bilo je situacija kada ne samo da nisu uspeli da ujedine studente nego su ih okretali jedne protiv drugih. Često nije jasno da li se zahtevi odnose na sve fakultete ili samo na neke od njih, pa se dešavalo da određeni zahtev bude ispunjen samo studentima jednog fakulteta, koji onda napuste protest i ostave na cedilu svoje kolege sa drugih fakulteta. Uvek se zahteva nešto sitno, parcijalno, traži se neko jednokratno rešenje, prose se mrvice od fakulteta ili Ministarstva. Na delu je šibicarski mentalitet koji se plaši da postavi veliki zahtev, pa traži nešto malo, nešto navodno „realno“. Zahtevi se ublažavaju u toku protesta, ili se unapred pripremaju „rezervni“ zahtevi koji bi se postavili kada početni budu odbijeni. Oni koji u borbu kreću sa pola volje, spremniji da sažaljevaju sebe nego da izdrže, u startu defetistični i pomireni sa porazom, unapred su osuđeni na propast. Pored toga, čak su i glavni studentski zahtevi najčešće potpuno nerazumljivi javnosti koja ne zna šta su ESPB i koliko je teško skupiti 37 ili 48 ili 60 ESPB, dok je priča o smanjenju školarina malo jasnija, ali najčešće proizvoljna i nikad na prvom mestu. Zahtev da se omogući upis u budžetskom statusu svima koji sakupe 48 ESPB bodova, koji se ponavlja svake godine, omogućio je ove godine studentskom parlamentu na nivou Srbije (SKONUS) da od Ministarstva traži 60 ESPB bodova za budžet i tako pretekne sve ostale studente, što je predastavljalo manevar vlasti kako bi se unela pometnja i amortizovalo studentsko nezadovoljstvo. Zahtev za smanjenjem školarina uvek podrazumeva procenu kolike bi školarine trebale da budu i stvara prostor za kalkulisanje i ponižavajuća cenkanja. Uz to, ovakav zahtev je politički neprihvatljiv, jer tražeći smanjenje školarina studenti prihvataju neoliberalnu tezu da znanje treba da bude roba, pa umesto da zahtevaju promenu odnosa prema znanju, studenti traže popust pri kupovini.

Jasno je da bi jedan veliki zahtev mogao da ujedini studente – zahtev za besplatnim obrazovanjem, odnosno potpuno javno finansiranim obrazovanjem. Mnogi tvrde da besplatno obrazovanje nije realno, da država nema dovoljno novca, da će takav „neozbiljan“ zahtev odbiti većinu studentata itd. Uverenje da uvek treba ići sa što mekšim, „realnijim“ zahtevima da bi se dobilo bar nešto je potpuno pogrešno. Kada studenti pritiskaju državu zahtevajući besplatno obrazovanje, vlast je primorana da im čini različite ustupke kako bi umirila proteste. Tako je u Hrvatskoj, nakon što je 2009. blokirano preko dvadeset fakulteta sa zahtevom za besplatnim obrazovanjem, vlada odlučila da prva godina osnovnih studija bude besplatna za sve, a uvedene su i besplatne master studije. Pre svega, zahtev za besplatnim obrazovanjem je potpuno jasan celoj javnosti i svi bi mogli da ga podrže kao opravdan i progresivan. Većina ljudi shvata da će u budućnosti školovanje biti veoma skupo i nije sigurno da li će moći da priušte adekvatno obrazovanje. Ovaj zahtev bi bio jasan i svim studentima, koji prethodnih godina uglavnom nisu bili sigurni koji su zapravo zahtevi i šta to tačno podrazumeva. Jasan i ozbiljan zahtev bi upravo doprineo masovnosti studentskih protesta. Studenti bi videli svoj interes u tome, i to ne samo materijalni interes nego bi bili uključeni u mnogo širu borbu, od značaja za celokupno društvo, i toga bi bili svesni.

Nije tačno da se obrazovanje svuda plaća – besplatno je u četrnaest evropskih zemalja. Priča da država nema novaca za besplatno obrazovanje je besmislena. Kako onda država može da izdvaja za formiranje novih policijskih specijalnih jedinica, za mirovne misije u Somaliji i Avgansitanu, ili da kupuje i održava luksuzne automobile u kojima se voze državni činovnici? Na primer, kolege iz Hrvatske su izračunale da luksuzni automobil bivšeg premijera te države, Ive Sanadera, košta koliko i jedna godina studiranja za sve studente u Zagrebu. Netačno je i da taj zahtev nije realan – u Grčkoj su sredinom 2005. godine blokirani skoro svi fakulteti i srednje škole, kao reakcija na nacrt zakona kojim bi se uvele školarine, a obrazovanje komercijalizovalo. Ove blokade trajale su više od četiri meseca, uprkos panično nasilnoj reakciji države i totalnoj medijskoj ofanzivi, tako da je na kraju zakon povučen.

Blokade fakulteta se s pravom mogu smatrati najuspešnijim vidom protesta. To je ujedno i razlog zašto mnogi pokušavaju da ih spreče, plašeći studente policijom ili izbacivanjem sa fakulteta. Naime, postoji nešto što se zove autonomija Univerziteta – država nema zakonsko pravo da se meša u rad i organizaciju visokog školstva, policija ne sme da ulazi u zgrade fakulteta, osim u izuzetnim situacijama (npr. kada su ugroženi životi ljudi), a odluku o eventualnom pozivanju policije donosi Nastavno-naučno veće fakulteta koje čine svi profesori. Autonomija Univerziteta zagarantovana je čak i Ustavom Republike Srbije, što znači da je njeno narušavanje u suprotnosti sa najvišim državnim zakonom. Dalje, disciplinski prekršaj „ometanje nastave“ ne može se primeniti na organizovanje studentskog štrajka na fakultetu. Čak i ako se postupak pokrene, fakultet će na kraju morati da odustane, jer bi svaka kazna bila protivzakonita. Često se čuje stav da se blokadom ne postiže ništa, jer su zahtevi upućeni Ministarstvu obrazovanja i Vladi, a ne jednom konkretnom fakultetu. Međutim, fakulteti su državne insititucije, pa preuzimanje kontrole nad zgradom fakulteta i zaustavljanje njegovog rada predstavlja direktan pritisak na državu. To je naročito uspešno kada studenti blokiraju veliki broj fakulteta sa istim zahtevom. Iskustvo iz prethodnih godina je pokazalo da se protestnim šetnjama, obustavom saobraćaja, blokadom mostova i raskrsnica ne može izboriti trajno rešenje ni za jedan od nagomilanih studentskih problema. Jednostavno, potreban je mnogo veći pritisak – a to je, uz sve nabrojano, masovni talas blokada fakulteta. Taj niz, logično, počinje blokadom jednog fakulteta, koja otvara mogućnost eskalacije, time što podstiče blokade drugih fakulteta. Iako su jesenas bila blokirana samo tri fakulteta, ne treba da iznenađuje žestok odgovor države. Pomenuti pritisci na studente to i potvrđuju.

Ukratko, smatramo da buduća studentska strategija treba da bude: istovremene blokade velikog broja fakulteta, organizovane od strane direktno-demokratskih zborova, sa zahtevom za besplatno obrazovanje.

Šta dalje?

Bitno je ukazati na jednu, ne tako očiglednu, pojavu koja je obeležje gotovo svake studentske (i ne samo studentske) borbe. Već je rečeno da nas na fakultetu uče poslušnosti autoritetu i uklapanju u „svet odraslih“. Iste stvari se, u malo drugačijem obliku, uče i tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja, kroz medije, u porodici, i na raznim drugim mestima. Za održanje celog sistema jako je važno da svaka nova generacija nauči pravila vladajućeg poretka i da se potčini njegovoj ideologiji. To se ostvaruje pre svega kroz tzv. državno-ideološke aparate – koji proizvode vladajuću ideologiju – u koje spadaju i obrazovni i medijski sistem, političke partije, parlamentarni sistem itd.

Svaki čovek je kroz ceo svoj život izložen uticaju vladajuće ideologije koja ga uči podređivanju onima iznad njega, nameće mu ponašanje koje vladajuća klasa smatra moralnim, vaspitava ga da ne razmišlja o „suviše ozbiljnim stvarima“, jer „to nije njegov posao“. Čak i političar, sudija ili kapitalista uče svoje uloge u porodici, na fakultetu, u političkoj partiji, na radnom mestu itd. Oni koji nisu deo vladajuće klase treba da prihvate svoje mesto u sistemu i da kroz život idu linijom manjeg otpora, da se prilagode datim okolnostima i nauče da se provlače kroz život, jer će ih u suprotnom sistem pregaziti i ostaviti ih da trunu u blatu.

Međutim, kada izolovani pojedinac, pritisnut svojim lošim socijalnim položajem, odluči da se zajedno sa drugima organizovano bori za svoja prava, kod njega se razvija nova svest – svest o samoorganizovanju bez lidera koji bi odlučivali umesto njega, umesto egoizma i sebičluka u takvom čoveku razvija se solidarnost, kada je u pitanju studentska borba razvija se i svest o besplatnom i svima dostupnom obrazovanjem i sl.

Zapravo, dok borba traje, u svakome od nas koegzistiraju dve ideologije: vladajuća i slobodarska. Istovremeno sa vidljivom borbom za naša prava vodimo i onu unutrašnju koje često nismo svesni – borbu protiv vladajuće ideologije u nama. Od toga zavisi da li ćemo, i koliko, moći da izdržimo pritiske kojima smo izloženi, jer čovek biva izložen strahovitom pritisku države i njenih aparata da odustane od svoje borbe.

Kada se protesti završe, veliki broj ljudi se vraća u pređašnju pasivnost i često se prekida kontakt između onih koji su zajedno gradili borbu. Slobodarska svest stečena borbom polako iščezava i ustupa svoje mesto vladajućoj ideologiji. Tada vladajuća ideologija u čoveku razvija mehanizme kako bi ga integrisala u sistem i sprečila naredne pobune. Mnogi učesnici studentskih borbi, čak i nakon kratkog vremena, sa podsmehom gledaju na borbu u kojoj su učestvovali, ciljeve smatraju „nerealnim“, a svog učešća se sećaju kao „mladalačkog zanosa“, „faze odrastanja“ kroz koju su prošli i sl. O tome upečatljivo svedoči životni put većine najpoznatijih učesnika studentskog pokreta iz 1968. godine. Oni se danas nalaze u samom vrhu zapadnog ekonomskog i političkog sistema, gde sprovode politiku koja je čak i gora od one protiv koje su se oni borili.

Već imamo primere aktivnih učesnika prošlogodišnjeg protesta koji su, svega par nedelja nakon završetka blokada, ušli u studentski parlament. Zato je važno shvatiti ulogu studentskog parlamenta u ovom procesu, jer se kroz njega studenti usisavaju nazad u sistem, dajući mu novu energiju, čime se, istovremeno, ostalim studentima daje veoma loš primer.

Zato je ključno da studenti koji su se već ranije aktivirali nastave da se zajedno organizuju i tako sačuvaju borbena jezgra koja su nastala tokom protesta. Smatramo da je na svakom fakultetu potrebno formirati direkno-demokratske sindikalne studentske organizacije koje bi postale uporišta za predstojeće organizovanje i omasovljenje studentskog pokreta. Ove direktno-demokratske sindikalne studentske organizacije bi bile jasno suprotstavljene delovanju parlamenta i omogućile bi kontinuitet borbe. Isto tako, one bi mogle da postanu most između studenata i onog dela poštenog nastavnog i nenastavnog osoblja, svesnog da je obrazovanje novih generacija zajednički interes svih na fakultetu.

Potrebno je, koliko god je to moguće, zaštiti buduće studentsko organizovanje od medijskih manipulacija. To će se postići širenjem opšteg nepoverenja u izveštavanje zvaničnih medija, kako među samim studentima, tako i u široj javnosti. Ovo mora biti praćeno formiranjem nezavisnih studentskih sredstava informisanja koja će biti pouzdana i pod neposrednom kontrolom studenata.

Jasno je da, pored borbe na fakultetima, studenti moraju voditi i borbu u javnoj sferi, i to ne samo probijanjem medijskog mraka nego i javnim pokretanjem progresivnih tema i vrednosti. Tu pre svega mislimo na promovisanje ideje besplatnog obrazovanja, koje treba da bude podržano od strane što većeg broja ljudi, kao i promovisanje direktne demokratije i samoorganizovanja na svim nivoima.

Studentska jesen 2011. otvorila je mogućnost za nov pristup studentskom organizovanju. Usvajanje novih strategija i izgradnja masovnog studentskog pokreta konačno bi moglo da iz temelja uzdrma Univerzitet i ceo obrazovni sistem, te da primora državu na ozbiljne ustupke.

Sindikat obrazovanja ASI

http://inicijativa.org/tiki/art2695