Archive for the ‘Analiza’ Category

Najavljene izmene Zakona o visokom obrazovanju predstavljaju vrhunac dugogodišnjih napada neoliberalnog kapitalizma na visoko obrazovanje u Srbiji. Izmenama zakona predviđa se ukidanje dosadašnjih kategorija samofinansiranja i budžeta, dok se umesto njih uvodi kategorija sufinansiranja, koja je zapravo procentualno plaćanje školarine na osnovu uspeha.

Država pokušava da ovaj model predstavi kao jedan progresivan korak, koji će omogućiti da više mladih ljudi upisuje fakultete. U Strategiji o visokom obrazovanju navodi se i da je nov način finansiranja studija pravedniji, jer smanjuje jaz između budžetskog i samofinansirajućeg studenta dok se u realnosti budžet uništava, u korist samofinansiranja.

Ovaj korak u daljoj komercijalizaciji visokog obrazovanja u Srbiji, katastrofalan je ne samo iz aspekta daljeg onemogućavanja velikom broju mladih ljudi iz radničke klase da pohađaju fakultete zato što jednostavno nemaju novca za školarine, već takođe i zato što je u pitanju direktno uništavanje svake kolegijalnosti i studentske solidarnosti time što se studenti i studentkinje pretvaraju u ljute konkurente, koji moraju da se nadmeću, takmiče i podmeću noge jedni drugima kako bi imali što bolji uspeh a samim tim i nižu školarinu.

Školarine su i ovako previsoke, a i samo njihovo postojanje je uvreda za ljudsku inteligenciju, budući da obrazovanje, od osnovne škole, pa do fakulteta svakako treba da bude u potpunosti besplatno, javno finansirano i svima dostupno. U kapitalističkom društvu sve se tretira kao roba, koja ima određenu vrednost u skladu sa tržišnom potražnjom, pa tako i obrazovanje. Mnogi studenti moraju da rade po jedan ili čak dva posla kako bi platili sebi troškove studiranja, a studenti i studentkinje koji nisu iz univerzitetskih gradova poput Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša, imaju još više troškove studiranja, a njihove porodice često uzimaju kredite i upadaju u dužničko ropstvo kako bi im obezbedile sredstva za studije.

Država želi da visoko obrazovanje pretvori u privilegiju, kroz razne besmislene namete koji se iz godine u godinu izmišljaju po fakultetima, a sami fakulteti koristeći to što imaju autonomiju konstantno dižu školarine.

Borba za svima dostupno, kvalitetno visoko obrazovanje nije nešto što je nepoznato u Srbiji. Naime još od 2006. godine postoji direktnodemokratska tradicija studentskog samoorganizovanja, koja je započeta blokadom Filozofskog fakulteta u Beogradu, od strane samoorganizovanih studenata i studentkinja. Tokom narednih godina nizale su se brojne studentske borbe i pobede: blokada Arhitektonskog fakulteta, blokada DIF-a, blokada Matematičkog fakulteta , blokada Filozofskog fakulteta 2011. godine, blokada Filološkog fakulteta iste godine, blokada Fakulteta primenjih umetnosti, blokada Fakulteta likovnih umetnosti, čuvena blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu 2014. godine koja je trajala 60 dana i ujedno predstavlja najradikalniju samoorganizovanu studentsku borbu u Srbiji, u 21. veku, blokada Šumarskog fakulteta itd.

Ono što je zajedničko svim navedenim borbama, od kojih je većina rezultirala ispunjenjem studentskih zahteva, koji su svuda redom bili usmereni protiv bahatosti fakultetskih uprava i posredno, Ministarstva prosvete, jeste da su u pitanju samoorganizovane borbe, na direktnodemokratskim osnovama, bez ikakvih vođa, štrajkačkih odbora i drugih autoritarnih struktura, vođene od strane samih studenata i studentkinja kroz studentske zborove. Navedeni tip studentskih protesta, tokom kojih se blokiraju same zgrade fakulteta, onemogućavajući profesorima da drže predavanja, prekidanjem istih od strane studenata u protestu, pokazao se kao jedini efikasan i delotvoran oblik borbe za studentske interese.

Navedene metode organizovanja kroz direktnodemokratske zborove i sukobljavanje sa fakultetskim upravama i ministarstvom kroz blokade fakulteta, dakle kroz direktnu akciju, a koje studenti u Srbiji upotrebljavaju već 10 godina u borbi za svoje interese, predstavljaju osnovne metode anarhosindikalizma, koje su se u praksi širom sveta, kroz istoriju pokazale kao izuzetno efikasna oružja u borbi radničke klase protiv kapitalističke elite.

Borba protiv najavljenih izmena Zakona o visokom obrazovanju zahtevaće od studenata i studentkinja da se samoorganizuju na nivou cele Srbije, u direktnodemokratske, nehijerarhijske borbene grupe i da se međusobno povežu na nivou različitih fakulteta, ali i različitih univerziteta. Koristeći anarhosindikalističku metodu direktne akcije, blokadama fakulteta, na masovnom nivou, studenti i studentkinje itekako mogu da primoraju državu da odstupi, i ne samo to, već i da je primoraju na ukidanje ovog katastrofalnog obrazovnog sistema a nakon toga i na zamenjivanje istog besplatnim, svima dostupnim, kvalitetnim visokim obrazovanjem.

Studentska populacija još uvek nije u potpunosti svesna svoje snage i potencijala, ali se poslednjih meseci ta svest itekako razvija, uzmimo za primer Novi Sad, u kojem su studenti i studentkinje osnovali direktnodemokratski, nehijerarhijski „Studentski pokret Novi Sad“ koji se između ostalog otvoreno zalaže za besplatno, svima dostupno obrazovanje.

Sindikat obrazovanja Anarhosindikalističke inicijative u potpunosti podržava direktnodemokratske oblike studentskog samoorganizovanja, i u narednom periodu njegovi članovi,članice i simpatizeri nastaviće da učestvuju u svim progresivnim studentskim inicijativama i borbama, kao i tokom prethodnih 10 godina, dajući svoj doprinos kao studenti anarhosindikalisti, kroz učešće u izgradnji studentskog pokreta, kao i u svim oblicima direktnih akcija, radikalizujući studentski pokret u antikapitalističkom, slobodarskom smeru.

Advertisements

Zašto studenti treba da dođu i podrže radnički štrajk protiv novog zakona o štrajku? Kako to doprinosi širenju slobodarskog pokreta?

U skupštinskoj proceduri uskoro će se naći predlog novog zakona o štrajku kojim vladajuća klasa želi dodatno da oteža radničkku borbu za bolje uslove rada i života. Ovoj temi ne pridaje se mnogo pažnje u medijima, ovaj zakon, ako bude usvojen, imaće veliki uticaj na radničke, samim tim i na studenteske borbe kao i na sve obespravljene koji budu odlučili da se bore za svoje interese.

Osmočasovno radno vreme, slobodne vikende, plaćene odmore, pravo na sindikalno organizovanje, pravo na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, i većina drugih prava osvojena su i branjena direktnom akcijom u neposrednoj borbi sa gazdama i državom, a ne glasanjem na izborima, kao ni individualnim nasilnim akcijama pojedinaca ili “posvećenih” grupa.Ne čudi nas, stoga, ovaj napad na štrajk, kao osnovu direktne akcije.

Zakonom o štrajku ne pogađa eskplicitno studente, jer oni nisu zaposleni i shodno tome nisu pod jurisdikcijom ministarstva rada. Međutim ovaj zakon će imati dalekosežne posledica po studentsku populaciju. Većina studenata će po završetku studija postaće radnici (osim nekolicine koji će postati gazde i političari) te će se pomenuti akt primenjivati i na njih. Unutar okvira postojećeg obrazovnog sistema mogućnost nastavka studija vrlo često zavisi od mogućnosti da se roditelji studenata, radnici izbore za svoja prava.

Ako vlast uspe u nameri da pasivizuje radnički otpor to će se odraziti na odnos javnosti prema borbi potlačenih uopšte. Studentske akcije koje se sada smatraju potpuno legitimnim (blokade fakulteta npr.), u nekim drugim okolnostima, u kojima nema tako radikalnog ispoljavanja nezadovoljstva mogu u javnosti biti percipirane kao nasilne, nelegitimne i “neakademske”. Ovo je samo još jedan pokazatelj da problem koji pogađa jedan grupu, posredno pogađa i ostale ugnjetavane. Zato je solidarnost između radnika, studenata, penzionera i ostalih eksploatasinih grupa, na svim frontovima ključna za poboljšanje njihovih položaja. Razlike koje postoje u načinu eksploatacije ne smeju negativno da utiču na uzajamnu pomoć, jer pojedinačni izlivi nezadovoljstva neuporedivo su slabiji od udruženih.

Borba za besplatno – javno finansirano i svima dostupno – obrazovanje zahteva podršku radnika. Ta podrška nije stvar neke idealističke ideje humanosti već već upravo vištestruki interes svih nas koje svakodnevno izrabljuju i obespravljuju. Radnici nemaju materijalne mogućnosti da školuju svoju decu, javno finasirano obrazovanje omogućava većem broju ljudi da se kvalitetnije školuju samim tim doprinosi opštem napredku društva. Pored toga akcijama solidarnosti stvara se povratna sprega između studenata i radnika. Radničke borbe će biti jače za podršku studenata i obratno, na taj način gradi se široki pokret koji će u perspektivi imati snagu da korenito promeni društvene odnose.

Veoma dobra i informativna analiza trenutnih borbi i razvoja studentskog pokreta u Kvebeku. Ističe se „demokratski aktivistički studentski sindikalizam“ kao osnova pokreta koji je izveo stotine hiljada na ulice Montreala u borbi protiv povećanja školarina i ostalih mera štednje. Ispod teksta nalazi se i kratak dokumentarac o pokretu.

Vlada premijera Čaresta se okrenula represiji u nameri da slomi najveći i najdugotrajniji studentski štrajk u istoriji Kvebeka. Studenti su već izdržali grubu upotrebu policijske sile, uključujući hiljadu hapšenja i brutalnih napada specijalne policije na fakultetima i studentskim domovima, kao i na ulicama. Novi zakon usmeren protiv štrajkova, tzv. Zakon 78, praktično ukida slobodu okupljanja i organizovanja, te slobodu mišljenja i izražavanja. Bilo kakvo javno okupljanje više od pedeset ljudi mora se unapred prijaviti policiji, u suprotnom protest se smatra protivzakonitim. Studenti, osoblje i predavači koji podržavaju štrajk rizikuju rigorozne kazne, a studentski sindikati i zaposleni na fakultetima koji organizuju ili podržavaju štrajkove suočiće se sa visokim novčanim kaznama.

Prošlo je više od tri meseca kako preko 170,000 studenata štrajkuje protiv povećanja školarina i traži besplatno školstvo. Na vrhuncu pokreta u akcije i štrajkove uključilo se više od 300,000, neki na nekoliko dana, a neki mnogo duže. Tako je 22. marta na demonstracije izašlo oko 200,000 ljudi. Inicijalno, štrajk je počeo kao odgovor na plan vlade da poveća školarine za 75% tokom sledećih pet godina (što je vlada kasnije zamenila sa povećanjem od 80% tokom sedam godina u takozvanoj „ponudi“ studentima). Pitanje povećanja školarina je bitno jer normalizuje princip po kojem „korisnik“ sam plaća svoje obrazovanje – to je deo „kulturne revolucije“ koju je obećao kvebečki ministar finansija Rejmond Bačand. Trenutna neoliberalna vlada teži da uništi ideju o javnim službama kao socijalnom pravu, a uvođenje poreske stope od 200 dolara za zdravstvene usluge je deo istog plana.

Štrajkački pokret se pokazao mnogo otpornijim nego što je vlast očekivala, usprkos pokušajima vlade da vrati studente u slušaonice represijom koja varira od prebijanja i hapšenja na ulicama do pretnji da će izgubiti školsku godinu, zabrane protesta na fakultetima. Čarestovoj vladi nije pošlo za rukom da slomi zajednički front studentskih sindikata, nudeći pregovore jednima, a istovremeno pokušavajući da isključe druge.

Pritisak Zakonom 78

Pritisnuta štrajkom, vlada je ponudila povećanje školarina na sedam, umesto na pet godina. Napokon su seli za pregovarački sto sa predstavnicima studentskih sindikata. Konačna „ponuda“ vlade uglavnom se svela na moguće snižavanje troškova koje bi odredila zajednička komisija studenata, administracije i vlasti u obliku redukcija školarina studentima. Studenti su zahtevali glasanje o tome i ovaj predlog je odbačen ubedljiovm većinom glasova. Ministarka obrazovanja Line Bičamp je tada odstupila, a vlada se odlučila da štrajk slomi pomoću Zakona 78.

Kvebečki štrajk se uklapa u globlni pokret protiv „mera štednje“ koji je obuhvatio masovnu mobilizaciju studenata u Čileu i borbene studentske pokrete u Velikoj Britaniji i Kaliforniji, kao i narodne pobune u Severnoj Africi i Bliskom Istoku, pokret „Occupy“ i štrajkove protiv mera štednje u Viskonsinu i južnoj Evropi. Borba će se nastaviti, budući da studenti imaju svako pravo na nezadovoljstvo – kada se na male šanse za zapošljavanje nakon fakulteta dodaju školarine koje rastu i kvalitet obrazovanja koji pada. Vlade i poslodavci režu dobre poslove, smanjuju socijalne programe i napadaju prava imigranata, sve u ime štednje, ostavljajući visokoobrazovane da se nakon često nezadovoljavajućeg školovanja suoče sa dugovima, kreditima i neizvesnošću.

Anketa objavljena 7.maja u listu „Globe and Mail“ pokazala je da 62% studenata širom Kanade izražava spremnost da štrajkuje protiv povećanja školarina. Glavna prepreka porastu studentskog aktivizma u drugim gradovima nisu bolji uslovi ili manje nezadovoljstvo, već nedostatak ubeđenja da je moguće boriti se protiv mera štednje, povećanja školarina i komercijalizacije obrazovanja. Kvebečki studentski pokret je razvio sofisticirane političke perspektive kroz dugu istoriju mobilizacije koja može doprineti značajnom rastu poverenja i kapaciteta za širenje borbe. Mnogo se toga može naučiti iz modela demokratskog, studentskog sindikalizma koji je odigrao tako značajnu ulogu u podizanju svesti o kontinuiranoj borbi u Kvebeku.

Crveni kvadrat

Aktivna solidarnost s kvebečkim štrajkačkim pokretom, koji je suočen sa Čarestovim pritiskom je ključna za studentske i radničke borbe protiv mera štednje, budući da kvebečka vlast napada pravo okupljanja i organizovanja. Širimo crveni kvadrat svuda. Crveni kvadrat je simbol koji prožima kvebečki studentski pokret, bilo da se nalazi na odeći, zidu, lecima , culture jam-ovima (komentarisanje masovnih medija uz pomoć komunikacionih alata samih masovnih medija, gde aktivisti pokušavaju kulturnim ometanjem da uspostave dijalog umesto monologa u propagandnim porukama, prim. prev.) ili stranicama na internetu. Prvi put je upotrebljen tokom studentskog štrajka 2005. i mudro se poigrava idejom duga („carrement dans la rouge“ doslovno znači „kvadratno u dugu“ iliti „skroz u dugu“) i borbom (crvena boja je simbol socijalne borbe). Crveni kvadrat nije jedina stvar preuzeta iz tadašnjeg štrajka, već i ključna strategija za efikasnu i demokratsku mobilizaciju, koja je nauk kvebečkog studentskog aktivizma od 1960-ih. U srži ove strateške vizije je ideja demokratskog studentskog sindikalizma.

Trenutni štrajk je deveti generalni štrajk u istoriji kvebečkog studentskog pokreta od 1960-ih. Prvi od ovih generalnih štrajkova desio se 1968. godine, a zahtev je bilo besplatno školstvo, proširenje frankofonog univerzitetskog sistema i demokratsko vladanje obrazovnim politikama i ustanovama. Zahtev za kvalitetnim, pristupačnim i demokratskim javnim obrazovanjem bio je povezan s kvebečkom borbom za nacionalno samoodređenje i za francuska jezička prava. Anglofoni obrazovni sistem ondašnjeg Kvebeka bio je daleko razgranatiji i mnogo bolje finansiran nego frankofoni. Ideja o kvalitetnom, pristupačnom frankofonom obrazovanju bila je deo šireg plana emancipacije.

Studentski štrajk crpeo je snagu i iz talasa radničke borbe koji je zapljusnuo Kvebek krajem 60-ih i početkom 70-ih godina. Kvebečki studenti svesno su preuzeli model francuskog studentskog pokreta koji seže sve do Povelje iz Grenobla, 1946. koja proglašava studente intelektualnim radnicima sa posebnim i zajedničkim materijalnim interesima (npr. za kvalitetno, pristupačno i demokratsko obrazovanje), koji imaju kolektivnu moć i odgovornost da se bore za socijalnu pravdu. Posvećenost studentskom sindikalizmu oblikovanom na radničkom sindikalizmu predstavlja usmerenje ka kolektivnoj organizovanoj snazi.

Borbeni aktivizam je tada odigrao značajnu ulogu u oblikovanju kvebečkog studentskog pokreta, tako da su opšti sastanci (zborovi) članstva i komiteti za mobilizaciju upisani u pravilnike mnogih lokalnih studentskih sindikata. Zahtev za besplatnim školstvom takođe ima dugu istoriju u Kvebeku. Školarine su praktično bile zamrznute od štrajka 1968. do 1990-ih, zahvaljujući nisu studentksih kampanja koje su uključivale i nekoliko generalnih štrajkova. Kada je ranih 1990-ih širom Severne Amerike došlo do značajnog povećanja nameta i mera protiv socijalnih davanja, kvebečki studenti su se suprotstavili i zato plaćaju znatno manje školarine od ostatka kontinenta. Zahvaljujući dugoj istoriji borbi znači, ideja školstva kao javne službe s važnom socijalnom ulogom, a ne robe namenjene tržistu, ima snažnu podršku u kvebečkom društvu.

2001. godine, studentski aktivisti koji su pokrenuli ASSÉ (l’Association pour une Solidarité Syndicale Étudiante – Udruženje za studentsku sindikalnu solidarnost) obvezali su se da će, u skladu sa istorijom studentskog pokreta, pokušati da razviju stratešku perspektivu za efikasnu mobilizaciju. Neki su tada bili aktivni u MDE (Mouvement pour le droit à l’éducation – Pokret za pravo na obrazovanje) koji se raspao nakon neuspešnog štrajka 1998. godine. ASSÉ je razvila široko demokratski pristup studentskom sindikalizmu koji se pokazao uspešnim u studentskom štrajku iz 2005. te ponovo 2012. kada je ASSÉ napravila širu koaliciju pod imenom CLASSE (La Coalition large de l’ASSÉ).

Zaista, demokratski sindikalizam imao je važan uticaj čak i na institucionalizovane i lobističke, birokratske studentske sindikate – Fédération Étudiante du Québec (FEUQ – Studentski savez Quebeca) i Fédération Étudiante Collégiale du Québec (FECQ – Studentski fakultetski savez Quebeca). Dok su 2005. FEUQ i FECQ na kraju izdali ASSÉ kako bi postigli dogovor sa vladom, 2012. studentski su se sindikati držali zajedno. Snaga solidarnosti među studentskim sindikatima ovoga puta je delimično bila odgovor na kritike sa kojima su FEUQ i FECQ suočili sopstveni članovi nakon što su u prethodnom štrajku pristali na zasebni dogovor s vladom.

Demokratski aktivistički studentski sindikalizam

Temelj demokratskog aktivističkog studentskog sindikalizma je shvatanje da studenti, kao i radnici, imaju kolektivne interese (npr. kvalitetno pristupačno javno obrazovanje) i potencijal za kolektivnu moć koju treba organizovati kako bi bila delotvorna u odbrani tih interesa. Ova vrsta studentskog sindikalizma zavisi od pronalaženja strategije kolektivne borbe za trenutna i lokalna pitanja, ali i dovođenje u pitanje vladajućih politika. Solidarnost je srž ove kolektivne snage, kako unutar studentskog pokreta tako i u savezima sa drugim socijalnim pokretima.

Potencijalna kolektivna snaga studenata može postati stvarna sila jedino kada studenti razviju kapacitete za analizu svoje situacije, međusobnu komunikaciju i zajedničko delovanje, uvereni da će se i drugi priključiti borbi. Javnost će uistinu obratiti pažnju samo na one studentske sindikate koji imaju mobilizovano i upućeno članstvo spremno za akciju koja bi potkrepila njihove zahteve.

Opšti sastanak članstva (zbor članstva) (GMM – General Membership Meeting) igra važnu ulogu u ovom procesu, budući da stavlja transparentno kolektivno i demokratsko odlučivanje u središte studentskog sindikalizma. Ovde se studenti okupljaju kako bi diskutovali i razmenjivali inicijative za određivanje smera delovanja njihovog sindikata. Zbor članstva takođe bira i nadzire delegate za kongrese na nivou celog Kvebeka. Zbor članstva je dinamična struktura u kojoj se vode diskusije, iznose argumenti i kontraargumenti – tu aktivisti moraju da uvere ostale svoje kolege da je uspešna borba nužna i moguća.

Vremenski raspon ovih sastanaka od kampusa do kampusa. Na nekim mestima je studentski sindikalizam organizovan oko specifičnih odseka, škola ili fakulteta, dok je na drugima proširen na ceo kampus. ASSÉ nije izmislila opšti sastanak članstva, koji je upisan u statute mnogih studentskih sindikata kao rezultat duge istorije borbe u kvebečkom studentskom pokretu. Pre bismo mogli da kažemo da je ASSÉ razvila mobilizacijske strategije koje su koristile demokratski potencija zbora članstva kao ključan činilac studentskog aktivizma.

Suština ovih strategija su dugotrajnije kampanje unutar organizacije koje za cilj imaju izglasavanje generalnog štrajka od strane svih zborova članstva u Kvebeku. Pre štrajka 2005. organizovane su peticije, lokalne nedelje akcije, okupacije kancelarija i protestne akcije širom Kvebeka. Te kampanje identifikuju i mobilizuju aktiviste, usput radeći na nizu protesta kako bi ljudi mogli da isprobaju umereniji pristup pritiska na vladu i videli da li deluje. Ako vlada ne odgovori na peticije i proteste, sledeći korak su pripreme za generalni štrajk.

Ove kampanje se oslanjaju na lokalne izvršne komitete, kao i na komitete za mobilizaciju u svakom lokalnom studentskom sindikatu. Komiteti za mobilizaciju okupljaju borbene studente koji pokušavaju da omasove pokret i ubeđuju svoje kolege u značaj aktivizma, pokreću ih na akciju. Zborovi članstva su ti koji daju mandate komitetima za mobilizaciju, tako da su aktivisti uvek povezani s kolektivnom snagom studentskog tela kao celine.

Održavaju se kongresi na kojima se profiliše politika kroz rasprave i planiranje akcija širom Kvebeka, to je istovremeno i mesta intenzivne razmene iskustava što reuzltuje kvalitetnijim aktivistima. ASSÉ takođe ima redovne aktivističke kampove gde studenti mogu da se obrazuju o istoriji studentskog pokreta, diskutuju o ključnim političkim pitanjima i razvijaju konkretne veštine.

Demokratski aktivistički studentski sindikalizam se pokazao kao čvrst temelj za CLASSE-ovu (šira koalicija koju je pokrenula ASSÉ za štrajk 2012) stratešku saradnju s FECQ i FEUQ za vreme borbe koja je u toku. Snažno stremljenje ka solidarnosti je takođe navelo kvebečki studentski pokret da se poveže sa drugima koji se bore protiv mera štednje. Slogan „Pretvorimo studentski pokret u socijalni pokret!“ prepoznaje da je borba za kvalitetno, demokratsko javno školstvo u celosti povezana sa borbama za radnička prava, protiv siromaštva, za ženska prava i za kvalitetne javne službe. Studenti su solidarno marširali sa radnicima Alcan Rio Tinta i uspostavili kontakte sa mnogima koji se bore protiv vladine politike. U razdoblju između štrajka iz 2005. i danas, veliki broj radničkih sindikata podržao je ideju besplatnog školstva. Ta solidarno orijentisana perspektiva mogla bi se poboljšati bogatijim i potpunijim antirasističkim i antikolonijalnim analizama koje bi mogle služiti kao vodič i aktivizmu i zahtevima pokreta za promenu obrazovnog sistema. Ohrabrujući znak u ovom smeru je to što je CLASSE nedavno u javnost izneo snažan stav središnjem mestu antirasizma i dekolonizacije u njihovoj borbi.

Konačno, važno je kombinovati direktne borbe protiv povećanja školarina sa širim nastojanjima za odbranu obrazovanja kao javne službe, delimično se boreći i za demokratizaciju i dekolonizaciju visokog školstva. Kvebečki studentski pokret je postavio važna pitanja o demokratskom nadziranju visokoškolskih ustanova i otvaranju procesa određivanja prioriteta u trošenju. Studenti moraju biti punopravni učesnici u raspravama o efikasnom obrzovanju i istraživačkim prioritetima, iako moraju biti vrlo oprezni da ih ne upletu u „mere štednje“ ili ih okrenu protiv drugih zaposlenih u obrazovanju, bilo pomoćnog osoblja bilo nastavnika. Borba protiv povećanja školarina najzad mora biti borba za transformaciju visokog školstva, a radikalno krilo kvebečkog studentskog pokreta radi i na planu za šire promene.

Širenje pokreta

Nemoguće je dugu istoriju kvebečkog studentskog pokreta čarobnim štapićem preneti negde drugde i stvoriti instant aktivizam. No, Moguće je primeniti strategije aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma na način u skladu sa lokalnim uslovima i iskustvima. Širenje aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma može snažno doprineti da se i drugde studenti i obrazovni radnici organiziraju u otporu stalnom povećanju školarina i stalnom restrukturiranju koje uništava kvalitet obrazovanja. Takođe, i postojeći pokret u Kvebeku ojačao bi stvaranjem dodatnih spona solidarnosti, aktivnije mobilizacije radničkih i društvenih aktivista unutar Kvebeka, drugde u Kanadi i svuda po svetu.

Solidarnost je svakako ključna u otporu pritiscima Čarestove vlade i njenog Zakona 78. Svako zainteresovan za pravo na organizovanje, slobodu političkog izražavanja i suprotstavljanje merama štednje, na univerzitetima ili van njih, mora aktivno podržati kvebečke studente u njihovom otporu represiji i borbi protiv povećanja školarina. Vlada i mediji štrajkačima neprestano govore da u Kvebeku studenti plaćaju niže školarine od svojih kolega drugde u Kanadi ili Severnoj Americi. Zapravo, kvebečki studenti i plaćaju manje školarine zahvaljujući svojoj dugoj borbi protiv povećanja školarina i za demokratsko, dostupno i kvalitetno obrazovanje. Kvebečka vlada je odlučna u nameri da školarine u Kvebeku izjednači sa onima u ostatku zemlje, i istrajavaće u tome sve dok studentski pokreti drugde u Severnoj Americi ne uspeju da promene trend bezobzirnog rasta školarina i izbore se za njihovo smanjivanje, sve do konačnog cilja – besplatnog obrazovanja za sve.

Dok se organizujemo i razvijamo solidarnost nasuprot državnim pritiscima, moramo svuda širiti „Crveni kvadrat“. To ne znači samo kačenje značkica i prišivaka po odeći. Iako neophodne, ni same rezolucije koje osuđuju nasilje u Kvebeku, nisu dovoljne. Borbu treba još više usmeriti prema demokratskom studentskom sindikalizmu koji može ujediniti studente i dati im moć da se zajedno sa radnicima bore protiv mera štednje.

Autor teksta, Havier Lafrens, bio je glasnogovornik ASSE-a u štrajku 2005. i trenutno je aktivan u Velikom radničkom plenumu Toronta i na doktoratu je na Univerzitetu York u Torontu.

Izvor

dokumentarac „RED SQUARE REVOLT“

prilog analizi neuspeha prošlogodišnjeg studentskog protesta

Većina onih koji su se interesovali za prošlogodišnji studentski protest pamte ga po blokadama fakulteta i protivrečnim informacijama koje su se pojavljivale u medijima. Učesnici protesta sećaju ga se po spavanju na fakultetima, novom duhu zajedništva, zborovima u kojima su učestvovali, ali i po zastrašivanjima, apatiji svojih kolega, medijskim manipulacijama, privatnom obezbeđenju, policiji u civilu, neonacistima…

To je bio prvi ozbiljan studentski protest nakon skoro pet godina – fakulteti su blokirani, zahtevi i argumenacija su bili naglašeno socijalni, a odluke su donošene isključivo na direktno-demokratskim studentskim zborovima (plenumima). Ozbiljna su bila i nastojanja vlasti da uguši proteste. Što je sistem u dubljoj krizi, to mu je bitnije da održi lepu fasadu i spreči talasanje, jer bi masovni protest bilo koje društvene grupe mogao biti okidač za eskalaciju ogromnog socijalnog gneva koji se već godinama taloži. Prošlogodišnji obračun policije sa malinarima i birokratsko razbijanje štrajka prosvetara su dobri primeri ovakve prakse. Sistem je pokušavao da kontroliše studentski protest tako što su mediji oblikovali javno mnjenje, fakultetske uprave pokušavale da zaplaše i demotivišu studente u protestu, a studentski parlament težio da uspostavi hegemoniju nad studentskim protestom.

Prvi socijalni protesti studenata organizovani su još u jesen 2006. godine, kada su studenti blokirali zgradu Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sadašnji Zakon o visokom obrazovanju bio je tek usvojen, a studenti u protestu su tada ukazivali na njegovu pogubnost. Sve ono na šta se upozoravalo, ostvarilo se u narednim godinama u kojima je postepeno sprovođena Bolonjska reforma: školarine su dodatno povećane, uvedene su razne nove takse, uvedeno je bodovno rangiranje, a obrazovanje je postajalo sve sakatije, nekvalitetnije i podređenije zahtevima neoliberalnog tržišta. Ovaj proces, koji je u korenu studentskog nezadovoljstva, istovremeno je glavna prepreka studentskom organizovanju: fakulteti sve više liče na srednje škole, a studenti su namerno infantilizovani, zaplašeni profesorskim autoritetom, ohrabreni da nekritički reprodukuju gradivo koje im se servira. Osnovne lekcije koje treba da nauče su poslušnost i uklapanje u „svet odraslih“, mirenje sa „realnošću“ i pasivnost praćena otrovnim cinizmom. Oni koji ovo dobro savladaju, mogu da pređu na drugu stranu pasivnosti – da se potpuno stave u službu vladajuće klase i bore za održanje postojećeg poretka protiv onih koji bi hteli da „talasaju“.

Uprkos ovim stegama, studenti Filološkog fakulteta su se pobunili početkom oktobra, a pridružili su im se i studenti drugih fakulteta. Prvo kroz ulične proteste, a zatim kroz blokade Filološkog, Filozofskog i Više elekotrotehničke škole. Širenje protesta je tu zaustavljeno, studenti koji su blokrali fakultete podlegli su pritiscima posle nekoliko nedelja intenzivne borbe, a ni jedan od glavnih zahteva nije ispunjen. Smatramo da je zarad stvaranja jakog studentskog pokreta potrebno analizirati prošlogodišnji protest, sa posebnim osvrtom na njegove slabosti.

Mogu se izdvojiti dve faze prošlogodišnjeg protesta – period pre početka prve blokade i period nakon nje. Na početku uličnih protesta, gušena je svaka ideja o blokadi Filološkog fakulteta, a kada je Filološki ipak blokiran vlast se trudila da izoluje studente i potom razbije blokadu.

Od prvog okupljanja zbog naplaćivanja prenosa bodova i prve akcije na svečanom prijemu brucoša na Filološkom, članovi studentskog parlamenta i drugi karijeristi su pokušavali da spreče blokadu fakulteta. Ubeđivali su studente kako moraju da slušaju baš njih, širili su glasine, namerno sabotirali plenume da bi pokazali kako direktna demokratija „ne funkcioniše“, pokušavali da na svoju ruku promene odluke plenuma, sprečavali konstrukivan rad itd. Karijeristi sa Filološkog, videvši da gube tlo pod nogama, pokušali su da zabrane studentima ostalih fakulteta da glasaju na plenumu Filološkog, a parlamentarci sa drugih fakulteta su govorili „svojim“ studentima da ne idu na plenume. Pretili su studentima da će biti izbačeni sa fakulteta ako pokušaju blokadu, da će policija upadati na fakultete da razbija blokade, hapsi i prebija studente, kao i da će oni koji učestvuju u blokadi krivično odgovarati. Oni su zapravo bili prva linija odbrane fakultetske uprave.

Grupa ljudi iz protesta na Filološkom koja je pokušavala da uspostavi kontrolu nad plenumom, pasivizuje protest i spreči blokadu, uglavnom se povukla iz protesta nakon što je borbena grupa studenata koja je zagovarala blokadu uspela da pridobije većinu svojih kolega. Tek tada je protest počeo slobodno da diše, iako se tokom par prethodnih nedelja dosta studenata razočaralo zbog nejedinstva i odustalo od protesta. Šteta je već bila velika, a protest je u blokadu ušao načet.

U drugoj fazi, nakon što je Filološki fakultet blokiran, protiv studenata je upotrebljen širok arsenal: dezinformacije, manipulacija, različiti oblici zastrašivanja, i na kraju fizičko nasilje.

Medijska kampanja protiv studenata imala je više nivoa. Već nekoliko godina, redovna je pojava da se dan uoči zakazanog studentskog protesta preko radija i televizije plasira neistina da su studetski zahtevi ispunjeni kako bi se unela zabuna i smanjio broj studenata koji će doći na protest. Tokom blokade, svakodnevno su na državnoj televiziji objavljivane dezinformacije da su ispunjeni svi zahtevi studenata i da je blokada prekinuta. Mediji su kao po direktivi objavljivali gotovo sve što im je saopštavano iz uprava fakulteta, Rektorata, Ministarstva, dok saopštenja plenuma uglavnom nisu prenošena ili su bila pogrešno interpretirana.

Mediji su javnost ubeđivali da blokade uopšte ne organizuju studenti, a studente da su sami krivi za sve što im se dešava. Sistematski je stvarana iskrivljena slika o studentima u protestu, kako bi se sprečilo njegovo širenje i društvo okrenulo protiv studenata. Bilo je i roditelja koji su pod uticajem medija pokušavali da spreče svoju decu da idu na blokadu. Ovoj manipulaciji je podleglo i dosta mladih koji su izgradili ciničan stav prema blokadi i studentskoj borbi uopšte. Sa druge strane, mediji su studente u protestu pokušavali da demorališu, ubeđujući ih da nezadovoljstvo okrenu ka sebi i dovodeći ih u situaciju da konstatno moraju da se brane od različitih optužbi. Na primer, odmah nakon prve protestne šetnje, u Politici je 8.10.2011. izašao tekst „Knjigu u šake“, novinarke Sandre Gucijan. U ovom potkazivačkom tekstu o studentima koji protestuju govori se kao o večitim i lošim studentima koji nemaju pravo da se bune, jer „nisu dovoljno učili“, a država „kritikuje“ zato što još uvek toleriše studentske proteste. O ovakvoj vrsti manipulacije pisao je i Noam Čomski: „Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema“ (isp. Noam Čomski „Deset strategija manipulacije stanovništvom“).

Naročitu ulogu imale su uprave fakulteta, kao i rektor BU Branko Kovačević. Dekan Filološkog fakulteta Aleksandra Vraneš zbunjivala je javnost izjavama kako iza blokade ne stoje studenti Filološkog fakulteta, da to uopšte nisu studenti i da jako mali broj studenata podržava blokadu. Rektor Branko Kovačević otvoreno je putem medija pozvao državu da silom odblokira fakultete, tvrdeći da iza blokade stoje levičarske grupe, kao i da su blokade politički motivisane.

Nakon toga, usledili su napadi neonacista na blokirane fakultete. Pri svakom incidentu u blizini se nalazilo dosta policije, a tokom napada bakljom na Filozofski fakultet prisutan je bio i PR Univerziteta Marjan Nikolić. Ovi incidenti trebali su da isprovociraju studente kako bi na nasilje odgovorili nasiljem, što bi poslužilo kao izgovor policiji da rasturi blokadu. Takođe, teren za nasilno razbijanje blokade pripreman je i na samom fakultetu. Pošto na Filološkom fakultetu biblioteke i profesorski kabineti nisu bili blokirani, profesori sa pojedinih katedri okupljali su studente (i to uglavnom neinformisane brucoše, najpodložnije manipulacijama, koji su na fakultet krenuli par nedelja pred blokadu) i ubeđivali ih da blokada fakulteta nije u njihovom interesu, ali su ih i otvoreno zastrašivali da će ako podrže blokadu izgubiti semestar i neće moći da polažu ispite. Na Filozofskom su najmračniji elementi počeli da prete i najavljuju „oslobođenje“ fakulteta, a studentski parlament je čak organizovao antiblokadni protest ispred fakulteta. U međuvremenu, mediji su pripremali javnost pričama da je blokada nasilan čin i da manjina oduzima ostalima pravo na slobodno kretnje i pohađanje nastave.

Kada je dobar deo studenata zaplašen ili demotivisan, uprava Filološkog fakulteta prva se odlučila za fizički obračun sa najborbenijim studentima. Profesori ovog fakulteta su 27.10.2011. zajedno sa grupom nepoznatih ljudi, za koje se predpostavlja da su policajci u civilu, fizički nasrnuli na studente u blokadi, nakon čega je blokada i prekinuta. S druge strane, uprava Filozofskog fakulteta unajmila je privatno obezbeđenje, koje je trebalo da silom sruši blokadu, ili da isprovocira fizički obračun sa studentima. Nakon što su studenti svojim telima izgurali privatno obezbeđenje iz zgrade, uprava fakulteta je najavila da će pokrenuti disciplinske postupke protiv dvojice studenata, dok je protiv jednog studenta i podnela krivičnu prijavu (u kojoj se dotični student optužuje da je obezbeđenje „vukao za uši“).

Članovi studentskog parlamena Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nisu prezali ni od upotrebe nasilja kao jedinog argumenta protiv studenatskih zahteva. Oni su obukli plave prsluke (koje inače nose pripadnici privatnih obezbeđenja) i blokirali ulaze ne dozvoljavajući studentima da uđu u zgradu fakulteta. Nakon toga su sa pripadnicima navijačkih grupa i desničarskih organizacija sprečili održavanje plenuma.

Potrebna je jasna strategija

Često se postavljaju pitanja: Koji je najbolji način organizovanja? Kakve zahteve postaviti? Kako se boriti za njihovo ispunjenje? Da bi se formulisala jasna strategija za naredne proteste, ova pitanja treba detaljno analizirati.

Suprotnost između direktno-demokratskog organizovanja i studentskog parlamenta postoji još od početka 2007. godine, kada su po prvi put održani izbori za studentske parlamente, koji su uvedeni novim Zakonom o visokom obrazovanju. Neki učesnici protesta 2006. na Filozofskom, oportunistički orijentisani, željni kontrole, ušli su u studentski parlament. To je imalo katastrofalne posledice po studentsko organizovanje. Naredne jeseni, 2007. nije ni bilo protesta, a 2008. su proteste zajednički organizovali studentski parlamenti sa različitih fakulteta, dok je organizovanje studentskih zborova sabotirano. Taj protest se pretvorio u potpuni fijasko kada je studentski parlament Fakulteta političkih nauka, kontrolisan od omladine DS, izašao iz protesta nakon što je studentima FPN ispunjen deo zahteva. Identičan scenario sa istim akterima ponovio se i 2009, a 2010. godine studenti su završili štrajkujući glađu u najlonskom šatoru ispred Vlade Srbije.

Studentski parlamentarizam je pre pet godina osakatio i izopačio studentski pokret koji je imao veliki potencijal. U međuvremenu su bez mnogo otpora povećane školarine i uvedeno je bodovno rangiranje. Bilo je potrebno nekoliko mukotrpnih godina da bi ponovo moglo da se krene od početka. Međutim, već se čuju glasovi koji ponovo predlažu ulazak u studentski parlament. Smatramo, na osnovu direktnog i istorijskog iskustva, da neposredna demokratija mora biti osnov svakog studentskog (i ne samo studentskog) organizovanja, bez obzira kakvi se zahtevi postavljaju i kojim se metodima bori za njihovo ostvarenje.

Loši studentski zahtevi su jedan od bitnih razloga zašto studentski protesti ne uspevaju. Zahtevi su često kontradiktorni i bilo je situacija kada ne samo da nisu uspeli da ujedine studente nego su ih okretali jedne protiv drugih. Često nije jasno da li se zahtevi odnose na sve fakultete ili samo na neke od njih, pa se dešavalo da određeni zahtev bude ispunjen samo studentima jednog fakulteta, koji onda napuste protest i ostave na cedilu svoje kolege sa drugih fakulteta. Uvek se zahteva nešto sitno, parcijalno, traži se neko jednokratno rešenje, prose se mrvice od fakulteta ili Ministarstva. Na delu je šibicarski mentalitet koji se plaši da postavi veliki zahtev, pa traži nešto malo, nešto navodno „realno“. Zahtevi se ublažavaju u toku protesta, ili se unapred pripremaju „rezervni“ zahtevi koji bi se postavili kada početni budu odbijeni. Oni koji u borbu kreću sa pola volje, spremniji da sažaljevaju sebe nego da izdrže, u startu defetistični i pomireni sa porazom, unapred su osuđeni na propast. Pored toga, čak su i glavni studentski zahtevi najčešće potpuno nerazumljivi javnosti koja ne zna šta su ESPB i koliko je teško skupiti 37 ili 48 ili 60 ESPB, dok je priča o smanjenju školarina malo jasnija, ali najčešće proizvoljna i nikad na prvom mestu. Zahtev da se omogući upis u budžetskom statusu svima koji sakupe 48 ESPB bodova, koji se ponavlja svake godine, omogućio je ove godine studentskom parlamentu na nivou Srbije (SKONUS) da od Ministarstva traži 60 ESPB bodova za budžet i tako pretekne sve ostale studente, što je predastavljalo manevar vlasti kako bi se unela pometnja i amortizovalo studentsko nezadovoljstvo. Zahtev za smanjenjem školarina uvek podrazumeva procenu kolike bi školarine trebale da budu i stvara prostor za kalkulisanje i ponižavajuća cenkanja. Uz to, ovakav zahtev je politički neprihvatljiv, jer tražeći smanjenje školarina studenti prihvataju neoliberalnu tezu da znanje treba da bude roba, pa umesto da zahtevaju promenu odnosa prema znanju, studenti traže popust pri kupovini.

Jasno je da bi jedan veliki zahtev mogao da ujedini studente – zahtev za besplatnim obrazovanjem, odnosno potpuno javno finansiranim obrazovanjem. Mnogi tvrde da besplatno obrazovanje nije realno, da država nema dovoljno novca, da će takav „neozbiljan“ zahtev odbiti većinu studentata itd. Uverenje da uvek treba ići sa što mekšim, „realnijim“ zahtevima da bi se dobilo bar nešto je potpuno pogrešno. Kada studenti pritiskaju državu zahtevajući besplatno obrazovanje, vlast je primorana da im čini različite ustupke kako bi umirila proteste. Tako je u Hrvatskoj, nakon što je 2009. blokirano preko dvadeset fakulteta sa zahtevom za besplatnim obrazovanjem, vlada odlučila da prva godina osnovnih studija bude besplatna za sve, a uvedene su i besplatne master studije. Pre svega, zahtev za besplatnim obrazovanjem je potpuno jasan celoj javnosti i svi bi mogli da ga podrže kao opravdan i progresivan. Većina ljudi shvata da će u budućnosti školovanje biti veoma skupo i nije sigurno da li će moći da priušte adekvatno obrazovanje. Ovaj zahtev bi bio jasan i svim studentima, koji prethodnih godina uglavnom nisu bili sigurni koji su zapravo zahtevi i šta to tačno podrazumeva. Jasan i ozbiljan zahtev bi upravo doprineo masovnosti studentskih protesta. Studenti bi videli svoj interes u tome, i to ne samo materijalni interes nego bi bili uključeni u mnogo širu borbu, od značaja za celokupno društvo, i toga bi bili svesni.

Nije tačno da se obrazovanje svuda plaća – besplatno je u četrnaest evropskih zemalja. Priča da država nema novaca za besplatno obrazovanje je besmislena. Kako onda država može da izdvaja za formiranje novih policijskih specijalnih jedinica, za mirovne misije u Somaliji i Avgansitanu, ili da kupuje i održava luksuzne automobile u kojima se voze državni činovnici? Na primer, kolege iz Hrvatske su izračunale da luksuzni automobil bivšeg premijera te države, Ive Sanadera, košta koliko i jedna godina studiranja za sve studente u Zagrebu. Netačno je i da taj zahtev nije realan – u Grčkoj su sredinom 2005. godine blokirani skoro svi fakulteti i srednje škole, kao reakcija na nacrt zakona kojim bi se uvele školarine, a obrazovanje komercijalizovalo. Ove blokade trajale su više od četiri meseca, uprkos panično nasilnoj reakciji države i totalnoj medijskoj ofanzivi, tako da je na kraju zakon povučen.

Blokade fakulteta se s pravom mogu smatrati najuspešnijim vidom protesta. To je ujedno i razlog zašto mnogi pokušavaju da ih spreče, plašeći studente policijom ili izbacivanjem sa fakulteta. Naime, postoji nešto što se zove autonomija Univerziteta – država nema zakonsko pravo da se meša u rad i organizaciju visokog školstva, policija ne sme da ulazi u zgrade fakulteta, osim u izuzetnim situacijama (npr. kada su ugroženi životi ljudi), a odluku o eventualnom pozivanju policije donosi Nastavno-naučno veće fakulteta koje čine svi profesori. Autonomija Univerziteta zagarantovana je čak i Ustavom Republike Srbije, što znači da je njeno narušavanje u suprotnosti sa najvišim državnim zakonom. Dalje, disciplinski prekršaj „ometanje nastave“ ne može se primeniti na organizovanje studentskog štrajka na fakultetu. Čak i ako se postupak pokrene, fakultet će na kraju morati da odustane, jer bi svaka kazna bila protivzakonita. Često se čuje stav da se blokadom ne postiže ništa, jer su zahtevi upućeni Ministarstvu obrazovanja i Vladi, a ne jednom konkretnom fakultetu. Međutim, fakulteti su državne insititucije, pa preuzimanje kontrole nad zgradom fakulteta i zaustavljanje njegovog rada predstavlja direktan pritisak na državu. To je naročito uspešno kada studenti blokiraju veliki broj fakulteta sa istim zahtevom. Iskustvo iz prethodnih godina je pokazalo da se protestnim šetnjama, obustavom saobraćaja, blokadom mostova i raskrsnica ne može izboriti trajno rešenje ni za jedan od nagomilanih studentskih problema. Jednostavno, potreban je mnogo veći pritisak – a to je, uz sve nabrojano, masovni talas blokada fakulteta. Taj niz, logično, počinje blokadom jednog fakulteta, koja otvara mogućnost eskalacije, time što podstiče blokade drugih fakulteta. Iako su jesenas bila blokirana samo tri fakulteta, ne treba da iznenađuje žestok odgovor države. Pomenuti pritisci na studente to i potvrđuju.

Ukratko, smatramo da buduća studentska strategija treba da bude: istovremene blokade velikog broja fakulteta, organizovane od strane direktno-demokratskih zborova, sa zahtevom za besplatno obrazovanje.

Šta dalje?

Bitno je ukazati na jednu, ne tako očiglednu, pojavu koja je obeležje gotovo svake studentske (i ne samo studentske) borbe. Već je rečeno da nas na fakultetu uče poslušnosti autoritetu i uklapanju u „svet odraslih“. Iste stvari se, u malo drugačijem obliku, uče i tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja, kroz medije, u porodici, i na raznim drugim mestima. Za održanje celog sistema jako je važno da svaka nova generacija nauči pravila vladajućeg poretka i da se potčini njegovoj ideologiji. To se ostvaruje pre svega kroz tzv. državno-ideološke aparate – koji proizvode vladajuću ideologiju – u koje spadaju i obrazovni i medijski sistem, političke partije, parlamentarni sistem itd.

Svaki čovek je kroz ceo svoj život izložen uticaju vladajuće ideologije koja ga uči podređivanju onima iznad njega, nameće mu ponašanje koje vladajuća klasa smatra moralnim, vaspitava ga da ne razmišlja o „suviše ozbiljnim stvarima“, jer „to nije njegov posao“. Čak i političar, sudija ili kapitalista uče svoje uloge u porodici, na fakultetu, u političkoj partiji, na radnom mestu itd. Oni koji nisu deo vladajuće klase treba da prihvate svoje mesto u sistemu i da kroz život idu linijom manjeg otpora, da se prilagode datim okolnostima i nauče da se provlače kroz život, jer će ih u suprotnom sistem pregaziti i ostaviti ih da trunu u blatu.

Međutim, kada izolovani pojedinac, pritisnut svojim lošim socijalnim položajem, odluči da se zajedno sa drugima organizovano bori za svoja prava, kod njega se razvija nova svest – svest o samoorganizovanju bez lidera koji bi odlučivali umesto njega, umesto egoizma i sebičluka u takvom čoveku razvija se solidarnost, kada je u pitanju studentska borba razvija se i svest o besplatnom i svima dostupnom obrazovanjem i sl.

Zapravo, dok borba traje, u svakome od nas koegzistiraju dve ideologije: vladajuća i slobodarska. Istovremeno sa vidljivom borbom za naša prava vodimo i onu unutrašnju koje često nismo svesni – borbu protiv vladajuće ideologije u nama. Od toga zavisi da li ćemo, i koliko, moći da izdržimo pritiske kojima smo izloženi, jer čovek biva izložen strahovitom pritisku države i njenih aparata da odustane od svoje borbe.

Kada se protesti završe, veliki broj ljudi se vraća u pređašnju pasivnost i često se prekida kontakt između onih koji su zajedno gradili borbu. Slobodarska svest stečena borbom polako iščezava i ustupa svoje mesto vladajućoj ideologiji. Tada vladajuća ideologija u čoveku razvija mehanizme kako bi ga integrisala u sistem i sprečila naredne pobune. Mnogi učesnici studentskih borbi, čak i nakon kratkog vremena, sa podsmehom gledaju na borbu u kojoj su učestvovali, ciljeve smatraju „nerealnim“, a svog učešća se sećaju kao „mladalačkog zanosa“, „faze odrastanja“ kroz koju su prošli i sl. O tome upečatljivo svedoči životni put većine najpoznatijih učesnika studentskog pokreta iz 1968. godine. Oni se danas nalaze u samom vrhu zapadnog ekonomskog i političkog sistema, gde sprovode politiku koja je čak i gora od one protiv koje su se oni borili.

Već imamo primere aktivnih učesnika prošlogodišnjeg protesta koji su, svega par nedelja nakon završetka blokada, ušli u studentski parlament. Zato je važno shvatiti ulogu studentskog parlamenta u ovom procesu, jer se kroz njega studenti usisavaju nazad u sistem, dajući mu novu energiju, čime se, istovremeno, ostalim studentima daje veoma loš primer.

Zato je ključno da studenti koji su se već ranije aktivirali nastave da se zajedno organizuju i tako sačuvaju borbena jezgra koja su nastala tokom protesta. Smatramo da je na svakom fakultetu potrebno formirati direkno-demokratske sindikalne studentske organizacije koje bi postale uporišta za predstojeće organizovanje i omasovljenje studentskog pokreta. Ove direktno-demokratske sindikalne studentske organizacije bi bile jasno suprotstavljene delovanju parlamenta i omogućile bi kontinuitet borbe. Isto tako, one bi mogle da postanu most između studenata i onog dela poštenog nastavnog i nenastavnog osoblja, svesnog da je obrazovanje novih generacija zajednički interes svih na fakultetu.

Potrebno je, koliko god je to moguće, zaštiti buduće studentsko organizovanje od medijskih manipulacija. To će se postići širenjem opšteg nepoverenja u izveštavanje zvaničnih medija, kako među samim studentima, tako i u široj javnosti. Ovo mora biti praćeno formiranjem nezavisnih studentskih sredstava informisanja koja će biti pouzdana i pod neposrednom kontrolom studenata.

Jasno je da, pored borbe na fakultetima, studenti moraju voditi i borbu u javnoj sferi, i to ne samo probijanjem medijskog mraka nego i javnim pokretanjem progresivnih tema i vrednosti. Tu pre svega mislimo na promovisanje ideje besplatnog obrazovanja, koje treba da bude podržano od strane što većeg broja ljudi, kao i promovisanje direktne demokratije i samoorganizovanja na svim nivoima.

Studentska jesen 2011. otvorila je mogućnost za nov pristup studentskom organizovanju. Usvajanje novih strategija i izgradnja masovnog studentskog pokreta konačno bi moglo da iz temelja uzdrma Univerzitet i ceo obrazovni sistem, te da primora državu na ozbiljne ustupke.

Sindikat obrazovanja ASI

http://inicijativa.org/tiki/art2695

Studenti vode dvostruki život – razapeti između svog sadašnjeg statusa i buduće uloge u kojoj očekuju da će se jednog dana naći. Sadašnji status studenata je prosjački, 80% njih ima manja primanja od najslabije plaćenih radnika. Ali, za razliku od radnika, student još ima nadu, pa bez mnogo roptanja prihvata sve što mu se sruči na glavu. Pun snage i mladosti, oseća da se može izboriti sa svakim problemom i da će kroz svega nekoliko godina za njega doći bolja vremena. Jednog dana kada diplomira, student očekuje dobro plaćeni posao – ne znajući da na Univerzitetu u Beogradu studiranje u proseku traje skoro 8 godina, da samo 14% studenata završi u roku, kao i da manje od 40% onih koji se upišu uopšte i završe fakultet. Ipak, student veruje da će baš on biti taj koji će završiti fakultet, i to u roku. I šta onda?

Svi znamo da se posao traži mesecima. „Kriza je i nema posla,“ kažu. „Nikome ne trebaju radnici bez iskustva,“ kažu. Zato će student prihvatiti da radi besplatno samo da bi „stekao neko iskustvo.“ Zato će se sam prijaviti da volontira. Volontiraće mesecima, neki i mnogo duže, volontiraće makar i van struke. Volontiranje treba da nas nauči da naš rad zapravo ništa ne vredi, pa zato niko i neće da ga plati. Treba da budemo srećni ako neko uopšte i hoće da nas izrabljuje, makar i potpuno besplatno, kao robove ili u najboljem slučaju kao srednjovekovne šegrte. I zaista, studenti volonteri su srećni, puni optimizma, i to baš zato što voloniraju. Volotiranje je tako super, i baš je dobro zezanje! Na samom početku našeg profesionalnog života treba da shvatimo da ništa ne znamo i da smo niko i ništa. Zato treba da stisnemo zube, klimamo glavom i istrpimo tih prvih nekoliko godina. Pre nego što napravimo prvi korak u životu, oni hoće da nas pretvore u beskičmenjake da bi mogli da nas ceo život izrabljuju bez otpora. Oni studenti i studentkinje kojima je ostalo nešto dostojanstva radiće honorarne poslove ili bedno plaćene poslove za koje fakultet uopšte i nije potreban, samo da bi zaradili neki svoj dinar, da bi se osećali malo samostalnije. Pokušaće da nakon diplomiranja zaobiđu praksu i druge forme besplatnog rada i odmah se zaposle. Možda im to i pođe za rukom. I šta onda?

Čak i ako uspemo da se zaposlimo u struci, počećemo sa samog dna hijerarhijske lestvice. Kažu da je to normalno. Onda je verovatno normalno i da radimo deset sati dnevno, ili da radimo i vikendom, ili da nam ne uplaćuju zdravstvenu zaštitu i penziono, ili da nas prijave samo sa srednjom školom, da naša reč nema težinu, da se naše mišljenje ne poštuje, da oni iznad izvlače iz nas energiju, vreme, ideje – i da je to „normalno“. No dobro, kakvi god bili uslovi na poslu, radićemo i uz malo sreće dobijati platu na vreme. Imaćemo više mogućnosti nego za vreme studija, ali uglavnom nećemo imati vremena da ih zaista ostvarimo. Veliki je to napredak – od studentskog života bez mogućnosti ka zaposlenom koji ima mogućnosti, ali nema život. Moći ćemo sebi da obezbedimo mnoga sitna zadovoljstva, uvek nešto keša u džepu, putovanje za slobodne dane, novu odeću, izlaske, možda i da iznajmimo stan, kupimo auto. Da li je to taj Život o kome sada sanjaš – da životariš na dnu hijerarhijske lestvice, radeći posao koji ubija inicijativu, guši interesovanja i ubacuje radnika u začarani krug praznih dana koji se ponavljaju u beskraj? Kakav je to život u kome sve vreme jurimo da osiguramo sebi osnovne potrebe, a nemamo uslova da se razvijamo i istražujemo svoje potencijale? Pogledajmo svoje roditelje, rođake i druge starije ljude. Živimo u društvu protraćenih života, neiskorišćenih talenata, ljudi kojima je slomljenja kičma i ubijena nada. Zar nemaš veće ambicije nego da ostaviš svoju mladost u nekoj firmi? Naravno, sada će bivši student ponovo početi da se nada. Nadaće se napredovanju u hijerarhiji, boljem radnom mestu, većoj plati, uticajnijim položajima. Znaš li u kakvom sistemu živimo? Živimo u sistemu nepravde, otuđenja i izrabljivanja. Koliki je procenat onih koji upišu fakultet i zaista ostvare nešto, u skladu sa svojim nadama? Taj procenat je toliko mali da slobodno možeš smatrati da to nećeš biti ti. Zaluđeni spektaklom, stalno trčimo za novim šargarepama koje ispred nas postavlja kapitalistički sistem. Posle celog života trčanja za ovim ili onim šargarepama utrčaćeš samo u sopstveni grob.

Pored svega toga, student ležerno pristaje na bedu svake vrste. Student je stoički rob – što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodnijim. Na protestima protiv Miloševića učestvovale su desetine hiljada studenata, a danas na socijalnim studentskim protestima za bolje uslove studiranja i niže školarine retko kada bude više od hiljadu studenata. Zašto student nema volje da se bori za svoja prava? Zašto se student podsmeva svojim kolegama koje se bore da svima bude bolje? Onima koji upravljaju ovim društvom odgovara da omladina bude politički pasivna i orijentisana samo ka zadovoljenju svojih trenutnih prohteva. Ceo život studenta uče kako da što manje razmišlja o stvarima koje su „previše ozbiljne za njega.“ Student se neozbiljno odnosi prema mnogim stvarima, a pre svega prema samome sebi. Zbog toga je tako neodgovoran kada treba da uradi nešto bitno za sebe, „ne može da se iscima.“ Student mora da shvati da linija manjeg otpora vodi u živo blato. Da bi bilo šta promenio u svetu oko sebe, student prvo mora sebe da uzme za ozbiljno, da se ozbiljno odnosi prema svom životu, prema svojim razmišljanjima i svojim postupcima. Student će ovo morati da nauči sam, uprkos svima i uprkos svemu.

U međuvremenu, fakulteti sve više postaju privatne firme. Pored ogromnih školarina, studentima se papreno naplaćuju i najrazličitije takse, od prijave ispita do izdavanja diplome. Studenti dozvoljavaju da se oduzme pravo na obrazovanje ne samo njima nego i svim generacijama koje dolaze posle njih. Koliko će studenti iz manjih gradova morati da izdvajaju za smeštaj i hranu, pored svih drugih plaćanja koje će pratiti školovanje? Jedina opcija će biti uzimanje kredita za školovanje koje bi plaćali studenti ili njihovi roditelji. Poznato je da radnik koji je pritisnut dugovima mora da čuva svoje radno mesto, da ćuti i ne buni se. Smišljeno se stvara obrazovni sistem koji će u velikoj meri sprečiti obrazovanje dece iz radničke klase. Obrazovanje će postati privilegija dece bogataša, dokazanih kriminalaca i ratnih profitera. Čak se i samo znanje sve više uprošćuje i degradira. Moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Tako je univerzitet postao institucionalizovana organizacija neznanja.

Kako studenti koriste svoje „slobodno“ vreme? Mnogi su otvoreno i sa radošću prihvatili potrošačko društvo i svoje vreme troše na unapred pripremljene sadržaje, koji često ne zahtevaju bilo kakvo korišćenje mozga. Upijaju sve što im se servira i dopuštaju da im masovna kultura oblikuje ponašanje, navike, razmišljanja i želje. Ponekad vole da vode „političke“ razgovore – isprazna naklapanja i besmislene polemike između rivalskih političkih partija koje se bave samo modifikovanjem sistema eksploatacije. Oni studenti koji bi želeli da sebe smatraju alternativnima uglavnom konzumiraju ostatke nekadašnjeg alternativnog mejnstrima, koji je bio loš i u vreme svog nastanka. Neki misle da će prevariti sistem ako se uvale u neku nevladinu organizaciju. Smatraju da su jako alternativni, a zapravo su jedan od najbitnijh delova mašinerije koja reprodukuje vladajuću ideologiju i umrtvljuje svaki pokušaj stvarnog otpora. Oni se ponose svojim interesovanjima – čitaju popularne knjige i gledaju umetničke filmove. Vole modernu filozofiju, ali je ta filozofija đubre. Neki se zanose odlaskom na Zapad. U svojim ružičastim snovima odlaze tamo gde ima posla, budućnosti, nade, stabilnosti… Ima li? Naravno da nema, to najbolje potvrđuju masovni socijalni protesti u tim zmljama.

Student je proizvod modernog društva i svoje ekstremno otuđenje on može da dovede u pitanje samo tako što će u pitanje dovesti sistem u celini. Mi smatramo da je neophodna korenita društvena promena: umesto kapitalističkog sistema, zasnovanog na besomučnoj eksploataciji, sveprisutnoj kontroli, otuđenju i neprekidnom takmičenju želimo da izgradimo novo društvo – društvo u kome neće biti eksploatisanih, gladnih, diskriminisanih, nezaposlenih.

Sindikat obrazovanja ASI okuplja studente i studentkinje, nastavnike i sve druge zaposlene u obrazovnom sistemu. Borimo se za besplatno, svima dostupno i slobodno obrazovanje, za emancipatorsku kulturu i slobodu umetničkog eksperimenta. Borimo se za društvo u kojem će naučna dostignuća koristiti opštem napretku, a ne profitu, za društvo zasnovano na solidarnosti, u kome će ljudi imati neposrednu kontrolu nad svojim životima, u kome će proizvodnja i distribucija dobara biti zasnovane na stvarnim ljudskim potrebama – samopoštovanju i samoostvarenju.

Budi čovek. Pridruži se našoj borbi.

Sindikat obrazovanja beogradske lokalne grupe ASI

http://inicijativa.org/tiki/art2686

Nekada se sa omladinom nije dalo zajebavati. Nekada studenti i srednjoškolci nisu vapili da neko „čuje njihov glas“, već su se aktivno i organizovano borili za svoja prava i svoju budućnost. Nekada se moglo reći „na mladima svet ostaje“. Danas ta rečenica ne znači ništa. Ona je samo poštapalica matorih za neobavezan razgovor.

Današnji dan, 4. april podseća nas koliko važnu istorijsku ulogu omladina ima u progresivnim društvenim promenama. Kada su, sredinom tridesetih godina prošlog veka, korupcija, represija i fašizam divljali Kraljevinom Jugoslavijom, omladina je uzvratila udarac! Studenti, zajedno sa srednjoškolcima, organizuju se i žestoko bore za svoja prava. Država je svim silama pokušala da uništi studentski pokret. Sudovi su najaktivnije studente slali u višegradski logor, a klubovi borbenih studenata su zabranjivani. Jedan student je ubijen u sukobima sa policijom, a stotine su pohapšene.

To nije zaplašilo studente. Napotiv, oni su sve masovnije izlazili na ulice, blokirali fakultete i isticali sve radikalnije zahteve. Univerzitetske vlasti se uključuju u državnu represiju. Oduzimanjem semestara pobunjenim studentima i uvođenjem Univerzitetske straže (policije) koja je trebalo da održava red na fakultetima. Prvo su slali nepokorne studenate u logore, a onda su pokušali da ceo Univerzitet pretvore u logor.

Kao reakciju na to, 3. aprila 1936. studenti proglašavaju generalni štrajk na Univerzitetu. Na svim fakultetima se održavaju studentski zborovi. Država, kao i uvek u trenucima velike krize, pored policije na studente šalje i fašiste, svoje verne sluge. Mladi Ljotićevci pokušavaju da uzurpiraju blokadu. Na taj način žele da stvore utisak da su studenti nesložni, da su međusobno zavađena deca koja zapravo ne znaju šta hoće, pa se bune iz obesti. Narednog dana, 4. aprila 1936, mladi Ljotićevac – uzoran omladinac koji brani ustavni poredak, ubija studenta prava Žarka Marinovića. Kao i svaki vitez svoje otadžbine, on to radi herojski. Nožem. Sa leđa. Tri puta!

Sva jugoslovenska studentarija oštro reaguje. Zagreb i Ljubljana pružaju podršku beogradskim studentima, a poruke solidarnosti šalju se iz Sofije, Praga, Pariza… Sahrana 6. aprila 1936. prerasla je u žestok sukob studenata i policije. Studenti nisu poklekli. Na kraju, 28. aprila država pristaje da ispuni sve studentske zahteve, a Rektor podnosi ostavku. Svoju pobedu, studenti su obznanili proglasom javnosti, a 4. april su proglasili za svoj dan. Dan kada obeležavamo nečiju smrt, da bi se podsetili za šta je taj neko živeo.

Ta generacija studenata je nekoliko godina kasnije u odbrani svojih prava uzela oružje u ruke. U Drugom svetskom ratu poginulo je šest hiljda studenata Univerziteta u Beogradu, od ukupnih devet hiljada. To je generacija koja je pokušala da promeni svet u skladu sa svojim uverenjima, u želji da stvori pravednije društvo. Oni se nisu pokoravali tuđoj volji i nisu se „pomirili sa realnošću“. Oni su znali da mi, obični ljudi, ukoliko delujemo zajedno imamo moć da prema svojoj volji oblikujemo drušvo u kome živimo.

Kroz čitavo školovanje uče nas da prihvatimo ovaj neljudski sistem i da ga ne dovodimo u pitanje. Kada dođemo na studije, obrazuju nas da budemo stručnjaci i upravljači koji treba da služe i održavaju ovaj sistem. Sada dok smo mladi, dok osećamo svu nepravdu ovakvog društva, dok još nismo preokupirani preživljavanjem pa imamo vremena da o tome razmišljamo, treba da se uključimo u borbu za pravednije društvo. Ako to ne uradimo, sistem će nas pojesti, slomiti nam kičmu, i napraviti od nas poslušne sluge, otuđene robote. U svojoj borbi, mi učimo kako da budemo ljudi i branimo svoje dostojanstvo i samopoštovanje, a tome nas ni Univerzitet ni Država nikada ne bi naučili.

Nećemo da prihvatimo njihova pravila. Nećemo da učestvujemo u surovoj eksploataciji radnog naroda. Nećemo da budemo ničije marionete.

Hoćemo svoj život. Hoćemo svoje snove. Hoćemo svoju slobodu.

Oni nam neće dati ništa. Uzećemo sami ono što nam pripada!

Sindikat obrazovanja
Anarhosindikalistička inicijativa

http://inicijativa.org/tiki/art2665

Svi smo čuli da je opet bilo neke frke na Filozofskom fakultetu, i znamo da su članovi političkih partija opet dobili većinu u studentskom parlamentu. Hajde da vidimo šta se ponovo, kao i proletos, nalazi u pozadini ovih događaja.

Grupa „Odbrani Filozofski“ ponovo je protestovala zbog toga što su izbori „nelegalni“, ne dovodeći u pitanje legitimitet studentskog parlamenta kao takvog. To nikoga ne treba da čudi, jer grupa „Odbrani Filozofski“ nije protiv studentskog parlamentarizma. Iako se sada navodno zalažu za plenume, kada su članovi ove grupe bili u studentskom parlamentu školarine su značajno povećane, a plenume nisu ni spominjali. Kada su nakon toga organizovali „plenume“ to je ličilo na sve samo ne na plenume – sami su unapred sabotirali plenume koje su navodno organizovali, nisu poštovali direktno demokratksku proceduru, govorili su preko reda, ućutkivali one koji se ne slažu sa njima…

No, pristupimo celoj problematici iz drugog ugla – i studentski parlament i studentski plenum teže da donose i sprovode odluke, i jasno je da ne mogu istovremeno funkcionisati. Plenumu koji funkcioniše parlament ne treba, a parlamentu plenum može zatrebati samo radi manipulacije i stvaranja lažne slike o legitimitetu svog delovanja. Oni koji se glasno zalažu za studentske plenume, a potajno ih muče zazubice jer (više) nisu u studentskom parlamentu obični su licemeri, oportunisti i karijeristi. Ovde zapravo nije reč o demokratiji, nego o obmanjivanju javnosti, kontroli i žeđi za vlašću.

Oni koji nevešto pokušavaju sa prikriju svoje parlamentarne ambicije samo su naličije onog novčića čije su „partijaši“ lice. A studentske probleme i interese tretiraju kao sitnu valutu za podkusurivanje u međusobnom otimanju oko sitne vlasti u sitnom studentskom parlamentu, dok pokušavaju da svoje velike političke ambicije smeste u sitne fotelje studentskih funkcionera.

U međuvremenu, studenti su sve više pasivni i ne veruju da mogu bilo šta da promene – to je direkntna posledica korumpiranosti većine studenstkih aktivista, preuzimanja studentskih protesta od strane omladina političkih partija i suzbijanja svih pokušaja nezavisnog studentskog organizovanja.

grupa Borba za Znanje, tekst je od 14. novembra 2010. godine.

Ovaj tekst nije javno objavljen u vreme kada je napisan, da se ne bi raspirivao sukob, jer je u tom trenutku u toku bio još jedan bezuspešan pokušaj saradnje i organizovanja studentskih zborova.