Minimalni ciljevi Sindikata obrazovanja ASI

Posted: 4. April 2012. in Sindikat obrazovanja ASI
Tags: , , , , ,

1. Borimo se za besplatno i svima dostupno obrazovanje!

Školarine su iz godine u godinu sve veće. Država ne želi da pokrije troškove visokog obrazovanja. Svedoci smo da se novac koji svi zaposleni daju državi u obliku poreza ili na druge načine, troši na raznorazne gluposti, a fakulteti su ostavljeni da sami rešavaju svoje finansijske probleme. I naravno, najlakše im je da rupe u svom budžetu pune iz studentskih džepova; prvenstveno kroz školarinu, ali i kroz ostale dažbine. Sada je visina školarina određena na osnovu popularnosti fakulteta na tržištu, pa tako godina studija na jednom fakultetu može biti višestruko skuplja od godine studija na drugom. Profesori uče studente da je znanje postalo roba čija se cena se onda određuje odnosom ponude i potražnje. Po njihovom shvatanju fakultet se ekonomski ne razlikuje od kafane ili fabrike sunđera! Polako, ali sigurno, stvara se elitistički sistem visokog obrazovanja. u kome će taj „luksuz“ biti dostupan samo imućnijim slojevima, dok su ostali osuđeni da životare radeći bedno plaćene poslove.

Mi ne pristajemo na društvo u kome će se nejednakost reprodukovati tako što će kvalitetno obrazovanje biti dostupno samo privilegovanoj i bogatoj manjini. Naša generacija ima priliku da se suprotstavi brutalnoj tržišnoj logici onih koji tvrde da je znanje roba koja košta onoliko koliko je neko spreman da plati. Obrazovanje treba da bude pravo, a ne privilegija. Obrazovanje je najbolja borba protiv siromaštva, ne smemo dozvoliti da siromaštvo bude prepreka obrazovanju.

U ovom trenutku, osnovni i najbitniji cilj za koji se bori Sindikat obrazovanja ASI je besplatno i svima dostupno obrazovanje, odnosno obrazovanje koje je u potpnosti javno finansirano.

2. Borimo se protiv komercijalizacije obrazovanja!

Za papreno plaćenu školarinu student sada dobija znanje koje je površno i oskudno. Na fakultetima se više ne razvija kritičko mišljenje niti se stimulišu progresivne ideje, već se, aktuelnom bolonjskom reformom, ide ka tome da se serijski štancuju kadrovi za potrebe tržišta rada. Onemogućeno je suštinsko razumevanje materije koja se proučava. Ni državi ni korporacijama nisu potrebni kreativni ljudi koji će proširiti naš horizont znanja već samo šrafovi koji će se uklopiti u njihovu mašineriju. Fakulteti više nisu naučno-nastavne ustanove, nego firme za bogaćenje pojedinaca. Profesori više nisu naučno-nastavni radnici, oni su postali dileri diploma.

Znanje koje danas posedujemo nastalo je kao proizvod istraživanja i analiziranja iskustva kroz čitavu ljudsku istoriju i trebalo bi da bude iskorišćeno za napredak celog društva, a ne za lično bogaćenje. Mi odbijamo da budemo pretvoreni u proizvod! Ne prihvatamo komercijalizaciju i degradaciju znanja!

Po Zakonu o visokom obrazovanju, broj studenata na budžetu je fiksan, to znači da samofinansirajući student mora da čeka da neko od njegovih kolega sa budžeta padne na samofinansiranje, da bi on mogao da pređe na budžet. I ne samo to, samofinansirajući su naterani da se takmiče među sobom – samo oni koji se budu najbolje rangirali moći će da budu finansirani iz budžeta. Dakle, jedan od neizrečenih ciljeva Bolonje je nametanje mišljenja da smo jedni drugima konkurencija, a ne kolege. Više nije dovoljno da ispuniš sve svoje obaveze i daš ispite – na budžet se više ne prelazi sopstvenim radom i uspehom, već je za to neophodan i neuspeh drugih. Ovakva reforma umesto kolegijalnog odnosa među studentima podstiče nezdravo rivalstvo i konkurenciju. Oni žele da nas nateraju da se besomučno takmičimo među sobom da bi bili bolji od ostalih i tako postali maskota Univerziteta, koji je postao maskota tržišta. Želimo da se bavimo učenjem, naukom i stvaralaštvom, a ne laktanjem i brojanjem bodova!

3. Borimo se da studenti neposredno odlučuju o bitnim pitanjima na diretno-demokratskim studentskim zborovima!

Za početak, šta je direktna demokratija? To je način organizovanja i odlučivanja u kome svi na koje se odluke odnose imaju pravo na ravnopravno učešće u njihovom donošenju, gde se pod ušešćem podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. Konkretno, smatramo da je najbolji način organizovanja i odlučivanja studentski zbor koji je zasnovan na principu direktne demokratije. Na studentskom zboru svaki student može da diskutuje i glasa o svim bitnim pitanjima. Direktna demokratija svim zainteresovanima omogućuje da se aktivno uključe u borbu za svoja prava. Zborovi se organizuju po fakultetima, ali se mogu organizovati i u okviru fakulteta po godinama, odsecima ili grupama, ukoliko postoji potreba i mogućnost. Takođe, može se napraviti zbor svih studenata koji protestuju oko nekog specifičnog zahteva ili zbor na nivou celog Univerziteta oko nekog određenog pitanja itd. Jednom nedeljno izdvojiti sat-dva za razgovor o aktuelnim temama na fakultetu bi najčešće bilo dovoljno da svi zainteresovani studenti budu u toku, kao i da se uključe u diskusije i odlučivanje. Uz to, direktna demokratija podrazumeva i imperativni mandat: svako ko je delegiran da obavi neki posao ili vrši neku dužnost, mora raditi u skladu sa odlukama ili smernicama utvrđenim na zboru. Niko ne može da donosi ili menja odluke na svoju ruku i svako ko nesavesno obavlja svoja zaduženja ili krši principe može biti smenjen i razrešen na prvom narednom zboru.

Veoma je bitno razjasniti odnos između studentskog zbora i studentskog parlamenta na fakultetu. Naime i zbor i parlament teže da donose odluke koje se tiču istih pitanja, npr. da li i kako treba organizovati protest, kakvi će biti zahtevi itd. Dakle, kada na fakultetu istovremeno postoje zbor i parlament, uvek će jedno od ovih tela dominirati na drugim. Ili zbor nad parlamentom ili parlament nad zborom. Iz ovog je jasno da se borimo protiv studentskog parlamenta, koji pasivizira i stvara iluziju da glasati jednom godišnje znači imati nekakav uticaj na dešavanja. Kada bi izbori mogli nešto da promene, odavno bi bili zabranjeni. Studentski parlamenti iznova izdaju studentske interese i dokazuju svoju korumpiranost. Uzrok tome nije, kako bi neki mogli da pomisle, to što su u parlamente ušli samo loši i korumpirani ljudi, već zato što je suština sistema koji pojedincu daje moć da odlučuje u ime drugih, takva da ga izdvaja, otuđuje i postavlja iznad ostalih, a samim tim i izvan interesa onih koje navodno predstavlja. Umesto da studenti jednom godišnje ovlaste nekoga da u narednih godinu dana razmišlja i odlučuje umesto njih, mi se borimo da studenti aktivno učestvuju u donošenju odluka o stvarima koje ih se tiču i tako se pripreme da sutra kada završe fakutet uzmu aktivnu ulogu i u društvu i životu, umesto da budu pasivni posmatrači.

4. Želimo da organizujemo sve učesnike u obrazovnom procesu u borbu za bolje uslove života i rada.

Anarhosindikati se organizuju na osnovu radnog mesta ili privredne grane, a ne na osnovu struke ili profesije. Smatramo da svi radnici na jednom radnom mestu treba da budu u jednom sindikatu, zato što imaju zajedničke interese (koji su suprotstavljeni interesima šefova i države) – na primer, protiv smo razdvajanja sindikata lekara i nemedicinskog osoblja u domu zdravlja ili bolnici itd. U konkretnom slučaju smatramo da svi koji učestvuju u obrazovnom procesu imaju iste interese. Tvrdnja da studenti, nastavno i nenastavno osoblje imaju isti interes može na prvi pogled delovati neobično, pošto većina profesora, najblaže rečeno, nije blagonaklono gledala na studentske zahteve, a pogotovu na metode za ostvarivanje istih. Uzroci sukoba između studenata i profesora najčešće se nalaze van samih fakulteta – u Ministarstvu prosvete ili Ministarstvu finansija. Ove institucije dovode studente i profesore u direktan sukob jer odbijaju da pokriju troškove visokoškolskih ustanova, pa se plate profesora isplaćuju od studentskih školarina, što degradira i zvanje profesora i obrazovanje koje oni treba da prenesu studentima.

Smatramo da ova suprotstavljenost može da se prevaziđe samo kroz zajedničku borbu svih učesnika u obrazovnom procesu za obrazovanje koje će biti u potpnosti javno finansirano. Kada profesori budu zajedno sa studentima zahtevali besplatno obrazovanje za sve, tek će tada moći da se kaže da su studenti i profesori na istoj strani. Pored povećanja plata, kako nastavnog tako i nenastavnog osoblja, što je uvek cilj svakog zaposlenog, borimo se i za smanjenje razlika u visini plata.

Sindikat obrazovanja beogradske lokalne grupe ASI, februar 2012.

http://inicijativa.org/tiki/art2698

Advertisements

Napiši komentar

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s