piše Milan Stojanović
U prethodnih godinu dana akademsku javnost prestonice aktivno uznemirava Studentski protest. Jedna od stvari koje su ključne za njega je način donošenja odluka. Zvanično, sve odluke se donose po principima direktne demokratije. Iako je po pitanju odlučivanja ovaj protest prilično revolucionaran treba razmotriti da li se direktna demokratija u potpunosti poštuje u praksi.

Direktnu demokratiju definišemo kao sistem odlučivanja gde svi na koje se odluke odnose imaju pravo na jednaku ulogu u njihovom donošenju, gde se pod ulogom podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. A za izvršavanje istih se delegiraju ljudi sa imperativnim mandatom, što znači da mogu samo da izvršavaju poverene im zadatke, i za svaku eventualnu njihovu izmenu, moraju konsultovati telo koje im ih je poverilo.

Ako se pogleda Studentski protest, na prvi pogled, lako bi se moglo pomisliti: „Pa dobro, tu se sve odluke donose na zborovima, gde je dozvoljeno (čak i poželjno) da svi studenti aktivno učestvuju.” I tako, protest izgleda kao direktno demokratska struktura.

Međutim, ako malo dublje zagrebemo naići ćemo na razne nepravilnosti. Šta zapravo znači „pravo na jednaku ulogu u donošenju odluka”? Osim što donosioci (u ovom slučaju studenti) imaju pravo glasa oni moraju da poseduju dovoljno informacija o situaciji u kojoj se nalaze i da razumeju kakve posledice može da ima eventualno (ne)izglasavanje nečega. Puko pravo glasa, bez upoznavanja svih učesnika sa celokupnom situacijom u kojoj se nalaze, otvara mogućnosti raznih manipulacija. Jedna od najopasnijih je da studenti svesni svoje neobaveštenosti glasaju za predloge koje su dali neki „autoriteti”. Naravno mnogi „viđeniji” ljudi protesta bi sada rekli da ove zamerke nisu na mestu, jer su sve informacije (možda bi neki, ipak, rekli „sve validne informacije”) dostupne svima i da su delegati radili ono i samo ono za šta su delegirani. Zato treba istaći neke skoro zaboravljene momente iz istorije protesta koji kažu drugačije.

Tokom blokade Arhitektonskog fakulteta, izdovojila se grupa tzv. „lidera”. To se osim u njihovom nadmenom ponašanju, ogledalo i u tome što je uvek ista ekipa vodila zborove, išla na pregovore… Naravno, „aktivniji” ljudi iz Studentskog protesta su to odmah uočili. Oni su, uprkos tome, nastavili da samo njih kljukaju informacijama i iskustvima iz svoje višemesečne buntovničke karijere. I svi znamo kako se to završilo, ali to već nije predmet razmatranja ovog teksta.

Uvid u stanje blagajne je, de facto, omogućeno jako malom broju ljudi (mada je bilo nekih, birokratskih, izgovora da ljudi jednostavno neće da proveravaju račune), što direktno onemogućava pojedince da predlažu i diskutuju o finansijskim poduhvatima.

Druga blokada Filozofskog fakulteta (14–16. mart 2007). Na zboru je proglašena blokada, a nekolicina ljudi je delegirana da koordinira sprovođenje blokade. Oni su određene odluke menjali i donosili po svojoj proceni i bez konsultovanja zbora. Ovde pre svega mislim na to što je pregovaranje prepušteno korumpiranim likovima iz Studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta i tako direktno pogažena direktna demokratija, a ne treba zaboraviti ni izmene odluka, npr. da se neće prekidati predavanja, da se vrata neće blokirati lancima i sl.

Na zborovima tokom aprila je preovladavalo mišljenje, a što je bio slučaj i u diskusijama preko Internet liste, da se mora krenuti u radikalnije vidove borbe, te je odlučeno da se 25. aprila onemogući održavanje sednice Senata Univerziteta u Beogradu. Ali kada je taj dan došao nekoliko „aktivnijih” ljudi je, zanemarivši odluku zbora, prihvatilo poziv da prisustvuju sednici, a pod izgovorom da nema dovoljno studenata za sprečavanje sednice. Međutim kada delegatima protesta nije data reč na Senatu, odlučili su da ipak postoji kritična masa koju su pozvali, i koja je upala u salu i prekinula sednicu.

Treba pomenuti i jednu krajnje interesantnu situaciju. Nekoliko ljudi je na zboru zaduženo da napiše saopštenje za medije, oni su to uradili i prosledili saopštenje administratoru imejla protesta kako bi ga on poslao medijima. Ali u poruci koju su mu poslali uz saopštenje pisalo je i: „Naravno, ako smatraš da treba nešto dodati ili oduzeti — slobodno udri”. Šta se kasnije desilo nije teško pretpostaviti, on je po svojoj volji, bez ikakvih konsultacija sa drugima, izmenio saopštenje i poslao ga. Ovde, opet, na prvi pogled nije jasno na koji način je ugorožena direktna demokratija. Zapravo postoje dve opcije: ili je osoba koja prosledila saopštenje administratoru na svoju ruku dodala i „slobodno udri”, onda imamo još jedan slučaj prekoračenja mandata, ili je na zboru nekome data sloboda odlučivanja koja se ni na koji način ne može maskirati u imperativni mandat.

Osim ovih događaja bilo je još nekih sitnih zloupotreba, kao npr. kada je osoba koja je govorila na konferenciji za medije iznosila svoje lične stavove, a ne zvanične stavove protesta.

Navedeni postupci delegata protesta, koji su „u hodu” menjali odluke zbora, nesumnjivo su izvan ovlašćenja koja im sleduju po definiciji imperativnog mandata (a koji je zvanično osnova „izvršne vlasti” protesta), i nedovoljno dobro plasirali informacije kojima su raspolagali, ukazuju da princip odlučivanja dolazi u kontradikciju sa direktnom demokratijom.

Dakle pokazano je da je bilo slučajeva narušavanja direktne demokratije: prvi — centralizacija informacija i drugi, mnogo bitniji — nepoštovanje odluka donetih na zboru od strane onih koji te odluke spovode.

Kada učesnici protesta ne bi najoštrije reagovali na ovakve ispade to bi polako stvorilo atmosferu u kojoj bi delegati uvek mogli da rade na svoju ruku i da nepoštuju odluke zbora, što bi potpuno obesmislilo primenu direktne demokratije.

Proći će dosta vremena dok učesnici protesta ne postanu spremni i sposobni da se suprotstave[1] onima iz prvih redova koji su svoj autoritet stekli aktivnošću, borbenošću i požrtvovanjem u okviru protesta[2]. Zbog toga bi mi, koji iskreno verujemo da je direktna demokratija najkvalitetniji način odlučivanja, trebalo da podstičemo učesnike protesta da se suprotstave svim autoritetima — bez obzira da li je to rektor ili neko od naših drugova iz Protestnog odbora.

Napomena: Autor nije ulazio u tumačenje razloga postupaka delegata, posledica istih, kao ni toga da li su u odgovarajućim trenucima postojale alternative, već samo da li su postupci bili u skladu sa duhom direktne demokratije.

http://inicijativa.org/tiki/Ogled+o+direktnoj+demokratiji

Advertisements

Napiši komentar

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s